The Moneychanger / Así habló el cambista

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Federico Veiroj

scenario: Federico Veiroj, Arauco Hernández Holz, Martín Mauregui

uloge: Daniel Hendler, Dolores Fonzi, Luis Machín, Germán de Silva, David Roizner Selankio, Benjamin Vicuna

Urugvajski reditelj Federico Veiroj možda ne spada u red najpoznatijih, ali je jedan od najinteresantnijih latinoameričkih autora. Njegovi filmovi se na razne načine bave muškošću, ali je kontekst drugačiji od uobičajenog akcijskog mačizma. Acné (2008) je film o odrastanju, A Useful Life (2010) o nošenju sa gubitkom posla, The Apostate (2015) ima elemenata i jednog i drugog kada se život glavnog junaka nađe na prelomnoj tački, a Belmonte (2018) tematizira očinstvo. Sada po prvi put sa ozbiljnom finansijskom zaleđinom, kroz film The Moneychanger, Veiroj ispituje novac i moć u priči, odnosno adaptaciji romana koji pokriva "zanimljiva" vremena latinoameričke istorije, od 50-ih do 70-ih godina prošlog veka.

Naš protagonista i narator je Humberto (Hendler), čovek sa velikim snovima i ambicijama da postane "neko" koji će zbog toga platiti cenu. On svakako nije nesofisticirani alfa-mužjak koji grabi, već u svom poslu koristi mozak i vrlo labava moralna načela. A situacija je takva da u tom trenutku kroz neutralni Urugvaj prolazi velika količina sumnjivog novca iz dve susedne zemlje, Brazila i Argentine, u kojima su na snazi politička previranja.

Veiroj, međutim, svoju filmsku počinje biblijskim mjuziklom kao ilustracijom prispodobe da je Isus, kada se vratio u Jerusalim, iz hrama prvo oterao trgovce i menjače novca, apostrofirajući ih kao zlo ovog sveta. Na taj način je zacementiran generalni ton filma, nalik na epopeje Martina Scorsesea iz 90-ih kao što su Goodfellas i Casino, s tim da barem u prvo vreme nemamo klasičan nasilni kriminal u fokusu i da je glamur kojem glavni lik teži nešto drugačije sorte od klasično gangsterskog.

Uostalom, kako ga uči njegov mentor, prvi i jedini šef, gospodin Schweinsteiger (Machín), posao konverzije je samo legalni paravan za ispumpavanje i pranje sumnjivog novca. Humberto će se tako naučiti tehnikalijama, kao što su nošenje za broj ili dva većih odela šivenih po meri gde se mogu sakriti "cigle" od novčanica, ali nikad neće shvatiti gazdine zadrške glede političara koje smatra nepouzdanima i seronjama koje donose nevolju. Humbertovo prvo osvajanje će biti šefova kćerka Gudrun (Fonzi) sa kojom će mu odnos kasnije deteriorati u tihi ili manje tihi prezir, a drugo šefov posao tako što će za klijente izabrati lobističku grupu u kongresu, a kasnije i brojne još sumnjivije klijente.

Sve to, međutim, na Humbertu ostavlja traga, u fizičkom, psihičkom i moralnom smislu. On bogataški način života mora održati čak i kada mu za vratom duvaju bivši poslovni partner iz Brazila Moacyr (de Silva) za koga zna da je seljačina koja ne preza ni od čega, uključujući tu i masovna ubistva, ali i argentinski mornarički poručnik Bonpland (Vicuna) koji traži novac koji su Humbertu poverili bivši klijenti. Da napomenemo samo da, kako vreme prolazi, Humbertu kosa sedi, da ima problema sa srce, da su krize na poslu i privatno konstantne, te da glamur kojem teži oduzima slobodu koju je mislio da će novcem osvojiti.

Veiroj i saradnici na scenariju nas, međutim, odovode putem kojim se ređe ide i sve to začinjavaju sa nešto apsurdističkog humora, počev od fizičkih transformacija koje je glumac Daniel Hendler morao da prođe, preko jednog momenta kojim se citira Östlundov Force Majeure kada Humberto na zvuke pucnjave beži iz auta i posle čak i prigovara Gudrun kako ona mora poraditi na svojim refleksima, pa do crnohumorne situacije u kojoj on i kolega otimaju udovicu poslovnog partnera iz Nacionalne Banke ne bi li uz njenu pomoć pronašli ključ od sefa. U svemu tome jasno je da je Humberto generalno gledano šmokljan sklon očajničkim potezima i prekim rešenjima, čovek koji se iživljava nad onima formacijski niže od sebe, a ne sme se suprotstaviti sebi ravnima ili formacijski nadređenima.

Dve su stvari tu zanimljive, prvi je taj odnos sa ženom za koji je jasno da se nikako ne može uklopiti u patrijarhalnu i buržoasku viziju skladnog braka. Ta fasada se prvo održava na njegovo insistiranje, iako ga je Gudrun u nekom trenutku napustila, i to pre nego što je Humberto otišao u zatvor na kratko, i to tako da se on pojavljuje kao pevač u horu dok ona svira blok-flautu u lokalnoj crkvi, a posle na njeno, kada odbije bilo kakvu ideju o razvodu. Gudrun je pritom portretirana kao relativno površna žena, domaćica-princeza, ali svakako nije glupa i instinkti za samo-održanjem su joj na mestu.

Druga zanimljiva stvar je tretman politike koji je, ne samo za latinoameričke pojmove, već i za pojmove kinematografije uopšte, vrlo neuobičajeno balansiran i doziran. The Moneychanger ni u kojem slučaju nije apolitičan film, ali nijednog trenutka nije pamfletski, pa čak ni politiziran. Politika je sveprisutna, u pozadini priče, Humberto je njenih mehanizama vrlo dobro svestan, a svestan je i kad bude suočen sa reperkusijama, po svoj biznis i po sebe. Ali stav reditelja Veiroja je jasan: diktatura ne mora biti prepreka za prljave poslove, naprotiv, oni često idu ruka pod ruku.

Sve to je izuzetno ukusno zapakovano u fotografiju kojom dominiraju tamni tonovi, od plavo-sivih do zemljanih, u scenografiju, kostim i rekvizitu koje uverljivo dočaravaju period. Gluma je izvanredna, za šta treba zahvaliti ne samo internacionalnoj urugvajsko-argentinskoj postavci, već i reditelju koji ima jasne predstave o likovima i sigurno vodi glumce prema tome. Još jedan od aduta filma je upotreba muzike, naročito klasične, koja je pomalo atipična za ovaj žanr. To sve čini da The Moneychanger zaradi status izuzetno preporučene filmske literature ove jeseni i zime.