The Dark Horse

2014.

scenario i režija: James Napier Robertson

uloge: Cliff Curtis, James Rolleston, Kirk Torrance, Mariama McDowell, Wayne Hapi, Barry Te Hira, James Napier Robertson

Filmova o autsajderima odraslim bez privilegija u teškim uslovima i njihovim trijumfima ima na lopate. Potpuno je nevažno je li polje uspeha sport (što je i najčešće – najlakše je identifikovati se sa tom vrstom uspeha), muzika (od crnačkih školskih horova do velškog rudara koji peva operske arije), matematika, kviz (Slumdog Millionare) ili, što da ne, šah. Neke stvari poput talenta, rešenosti, upornosti, koncentracije, pa i zdrave pameti se ne dele po rasnom i klasnom ključu. Pitanje je samo hoće li ih iskoristiti oni koji ih imaju i kako.

Ono što u takvim, inspirativnim, filmovima najčešće nedostaje je detaljan kontekst. Zašto je nekima pobeda na lokalnom turniru u čemu god uspeh o kojem njihovi roditelji i rođaci pričaju možda nekoliko dana, a nekome podvig ravan ubistvu aždaje? Odgovor je jasan: njihova startna pozicija i upravo tu startnu poziciju filmovi predstavljaju samo okvirno (siromaštvo, težak život), oslanjajući se na stereotipe (ti ljudi su često sirovi, pa i malo divlji) i retko kad postavljaju preko potrebno pitanje zašto je tome tako.

Ni The Dark Horse, film po istinitoj priči zasnovan na biografiji novozelandskog prvaka u brzopoteznom šahu Genesisa Potinija, čoveka dvostruko hendikepiranog svojim poreklom (maorskim, što povlači i određene socijalne konotacije) i dijagnozom (bipolarni poremećaj), na polju uzroka ne ide ne znam kako daleko. Nije takav film, a odgovore i sami znamo, možda iz drugih filmova, možda iz udžbenika ili iz života. Novi Zeland kao i ostatak anglofonog Novog Sveta uspostavljen je i na tehnološkoj premoći i na rasizmu koji se perpetuira kroz klasizam. Iako se nad Indijancima, Maorima i Aboridžinima više ne vrše genocidi, čak se folklorno slavi njihova kultura (recimo onaj ples novozelandske ragbi reprezentacije), njih se drži u siromaštvu, na socijali i daleko od poluga moći. Naravno, druga strana medalje je da pripadnici tih manjina vrlo selektivno prihvataju sistem i da vrlo malo koriste mogućnosti u okviru njega, a još manje ohrabruju nove generacije da to učine.

U tom smislu, The Dark Horse je izniman film, inteligentan, pronicljiv i mračan, bez ulepšavanja ili povlađivanja “njihovoj” autentičnosti ili “našoj” toleranciji. Genesis (izvrsni Cliff Curtis, karakterni glumac zadužen za uloge raznih “manjina” u Hollywoodu) je u okviru “svojih” takođe otpadnik i zbog dijagnoze i zbog načina života. Ne napija se, nije nasilan, nije u bandi i ne bavi se kriminalom. Njegov trenutak slave je bio u mladosti kada je šah koristio kao terapiju i kada je postao državni prvak. Od tog trenutka je veći deo života proveo po raznim institucijama, bolnicama i zatvorima, a manji kao skitnica na ulici.

Tako ga i upoznajemo, ogrnutog ćebetom na ulici, na kiši. Ulazi u nekakav socijalni klub gde neki igraju šah, seda za sto, igra sam sa sobom i naglas objašnjava. Dolaze nadležni i kupe ga. Možda i može živeti van bolnice, ali ne bez lekova i ne bez nadzora. Tada na scenu stupa njegov brat (Hapi), tipičan maorski krimos srednjeg nivoa i isprva ga uzima pod svoj krov. Brat ima i sina po imenu Mana (Rolleston) koji je već pomalo stasao da bude iniciran u bandu. Dečaka to ne privlači, barem ne iskreno, ali kao da nema izbora.

Istovremeno, Genesis se javlja svom starom prijatelju (Torrance) koji drži šahovski klub za decu sa idejom da tu besperspektivnu omladinu odvede na državno prvenstvo koje će se održati ubrzo. Zvuči kao sulud plan, ali zašto ne pokušati. Na ta dva polja, nekad odvojena, nekad spojena, Genesis će voditi svoje najteže bitke do sada, da pokaže da je normalan i dobar čovek, bolji i normalniji od surove okoline.

Malo je reći da je Cliff Curtis briljantan kao Genesis. Glumac koji je svetsku slavu stekao u još jednom filmu maorske i socijalne tematike Once Were Warriors (1993) ovde zapravo ima ulogu života. Njegov portret Genesisa je “spot on”, neapologetski i ljudski. Njega savršeno prati mladi James Rolleston koji može ostvariti solidnu karijeru u budućnosti, kao i plejada manje poznatih lokalnih maorskih glumaca, te odlično odabrani naturščici kako u dečijim, tako i u pojedinim odraslim ulogama, poput Waynea Hapija. Slika koju oni daju je autentična i upečatljiva.

Upravo takav portret sredine i tog konstantnog osećaja borbe protiv svih šansi je možda i najjači adut filma. Ono što smeta je usporen tempo koji odaje utisak razvlačenja radnje, ali ono što vidimo je dovoljno da nas drži fiksiranima. Autor James Napier Robertson ne nudi laka rešenja, limunadu i eskapizam, svestan je, kao i Genesis, da je trud možda uzaludan, ali zašto ne pokušati. Uostalom, zašto šah ne bi bio razbibriga ili možda čak i oruđe socijalne mobilnosti. Ima negde u prvoj sezoni serije The Wire scena u kojoj crni momci iz blokova igraju šah na livadi, verovatno radi razvoja strateškog i taktičkog mišljenja. Kada bi samo to znanje mogli drugačije upotrebiti osim za karijeru u kriminalu...

Deathgasm

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.

Slow West

2015.

scenario i režija: John Maclean

uloge: Kodi Smit-McPhee, Michael Fassbender, Ben Mendelsohn, Caren Pistorius, Rory McCann

Jedan od razloga zašto se western održao u globalnoj kulturi je to što nije u pitanju samo američka, nego pre univerzalna i univerzalno razumljiva mitologija. Western je ona siva zona između poznatog sveta (civilizacije) i novih, neistraženih teritorija (divljine) ili neke tuđe civilizacije. U početku za western je bio značajan američki “setting”, ali su se još u pred-filmska vremena u njemu okušali i strani autori. O filmskim vremenima da i ne govorimo: Sergio Leone i “spaghetti western”. U poslednje vreme smo, recimo, viđali i austrijske (tirolske) westerne, argentinske, australske, pa i francusko-alžirske za koje više ni američki kontekst i “setting” nisu nužni.

I pored svoje univerzalnosti, čini se da su, makar u svojoj matičnoj zemlji, westerni u defanzivi poslednjih 20-ak, možda i više godina, možda čak od perioda Novog Hollywooda. Klasična mitologija je istrošena, revizionisti su prošli i dekonstruirali svoje, post i post-postmodernisti se westernom bave možda jednom u karijeri, ponekad samo kao idejom prebačenom u drugi prostor i drugo vreme. Nema ni komercijalnog potencijala toliko da bi se stare legende “rebootale” u novom svetlu. Pa opet, u poslednje vreme imamo val starih glumaca i stranaca koji ga nekako održavaju u životu. Razlozi za to su različiti: možda malo nostalgije, možda pokušaj ironizacije žanra, možda pokušaj hiper-realizma, možda pokušaj da se nađu još svežija i univerzalnija značenja.

Slow West je jedan od ne-američkih westerna, snimljen na Novom Zelandu u koprodukciji sa Britancima. Naslov pomalo navodi na krivi trag, jer očekujemo hiper-realizam i utemeljenost na istorijskim izvorima ili makar na zapisima iz tog doba (druga polovina XIX stoleća), što nećemo dobiti. Naslov je u pravu sa jedne druge strane: ovo svakako nije ultra-akcioni ili avanturistički western-spektakl. Ono što možemo očekivati je novo, ironično promišljanje western materije, anegdotarnu, epizodičnu strukturu i apsurd, mnogo apsurda. Jednom kad ga prihvatimo, više nam neće smetati ni istorijski ni logički propusti, čak ni oni najočitiji koji su u direktnom sukobu sa fizikom (realnog) sveta.

Naš nepouzdani, dvo- i višesmisleni lakonski narator je Silas (Fassbender), usamljeni lovac na glave koji je slučajno upoznao našeg junaka, šesnaestogodišnjeg finog škotskog momka po imenu Jay (Smit-McPhee) i postao mu vodič i zaštitnik na putu ka Zapadu. Jay traga za svojom devojkom iz Starog Sveta, Rose (Pistorius) koja je nestala pod misterioznim okolnostima i isplivala u Americi zajedno sa svojim ocem (McCann). Serija flashbacka će nam otkriti kako i zašto, budite bez brige. Bitno je jedino da su oboje na poternicama, kao i to da Jay voli Rose svim srcem i da je mora pronaći pre nego što to učine tipični i ne tako tipični western grubijani, banditi i desperadosi. Na tom putu kroz opasne prerije pune Indijanaca, ali i drugih opasnosti, Silas mu dođe nešto kao glas zdravog razuma, ako je to uopšte moguće u zemlji apsurda gde je nada najčešće jedino što njeni stanovnici imaju.

Evo nekoliko zornih primera. Pustopoljinom se muva zloslutni pop bez crkve i pastve, možda i bez biblije. Par svežih imigranata pokušava da opljačka jedinu radnju, zapravo trgovačku stanicu, desetinama, ako ne i stotinama milja unaokolo, pritom ostavivši dvoje sitne dece da čekaju ispred radnje. Bandit potpuno bez moralnog kompasa i Silasov stari kompanjon Payne (Mendelsohn) pronalazi naše junake i menja težak alkohol za čaj, a naši junaci se sutradan bude u koritu nabujalog potoka.

Dve najbolje epizode zaslužuju posebno podrobna objašnjenja. U jednoj od njih, posebno apsurdnoj, Jay se odvoji od Silasa i slučajno naleti na Wernera, uglađenog čoveka, entuzijastu i proučavaoca indijanske kulture i običaja koji već dugo luta ravnicom i zapisuje zapažanja. On mu nudi hranu, vodu i prenoćište pored njegovih dobro opremljenih kola i filozofski odgovor uz sveže jaje za doručak. Jay se budi sam, kola nema. Filozof je ipak varalica i drpio mu je odeću, ali mu je ipak ostavio obećano jaje i poruku.

Druga je čista anegdota kakve se ne bi postideo ni jedan pravi, klasičan western. Stari pionir i verovatno pljačkaš priča uz logorsku vatru kako je nekoliko godina unazad imao mladog kompanjona koji je čeznuo za kriminalnom slavom i svojim licem na poternici, pa mu je starac napravio komediju sa lažnom, rukom napisanom i nacrtanom. Komedija se sutradan možda izvrnula u igru sudbine: starac mladića i njegovu lažnu poternicu nije našao, ali je video stranca kako puca u nešto. Prišao mu je sa leđa i upucao ga. Stranac je bio upucao medveda, a mladić je sav ozaren izašao iz radnje ili klozeta sa svojom poternicom i upitao starca je li on ljubomoran što nema svoju poternicu, pa pokušava da je zaradi.

Ono što će nekima zasmetati je nonšalantan odnos filma kako prema realnosti, tako i prema western mitologiji. Jay će ići okolo bez šešira (nemoguća misija po ravnici bez drvceta leti) i neće ga, solidno treznog, probuditi niti pomeranje velike, teške zaprege (da ne govorimo o skidanju odeće). Dobiće strelu u ruku i neće ni vrisnuti kao čovek. Silas će popiti nekoliko metaka iz puške i preživeće. Čak je i njihov odnos nerealan: desperado kao Silas novajliju može komotno operušati i ubiti ili makar vezati za drvo i otperjati svojim putem, ali to ne čini. Nije nešto slab na klince, ostavio je bez po muke dvoje bespomoćnijih. Možda se tu pomalja diskretni homoerotični kontekst. Vojska (raspuštena?) luta okolo i lovi Indijance iz zabave, bez reda i strukture. Poternica je malo previše na malo previše zabitim mestima i čini se da je (skoro) svaki prolaznik lovac na ucene. A ni novozelandski pejzaž, ma koliko bio lepo uslikan, ne prolazi baš kao Srednji Zapad.

Međutim, ništa od toga ne smeta u ovoj hrabroj i uveliko šašavoj i apsurdnoj viziji. Istina, Slow West nije filozofski i dubok kao Jarmushov Dead Man od kojeg pozajmljuje epizodičnu strukturu tipičnu za road movie. Nije ni sarkastičan i gorak kao True Grit braće Coen, iako se na njihov način igra sa apsurdom. Blesavost filma pomalo asocira na Wesa Andersona, ali stilizacija ne ide tako daleko i ima svakako manje “šećera”. Poslednja i jedina zapravo akciona scena priziva u sećanje Tarantina. Uticaja je dosta i vidljivi su, ali Slow West ostaje svoj, ostaje svež i što je najvažnije, zabavan i dobar film. Preporuka.

What We Do in the Shadows

2014.

scenario i režija: Jemaine Clement, Taika Waititi

uloge: Jermaine Clement, Taika Waititi, Jonathan Brugh, Cori Gonzalez-Macuer, Stuart Rutherford, Ben Fransham, Rhys Darby

Kako smo u poslednje vreme imali i najezdu vampira i najezdu zombija, ne ostaje nam ništa drugo nego da se sprdamo sa tim natprirodnim bićima. A ima li boljeg načina za sprdnju od lažnog dokumentarca koji izgleda kao materijal za nekakav reality show? Pustimo sad zombije, oni su ovde epizodnog karaktera, fokusirajmo se na vampire.

Njih je četvorica i žive u istoj kući u predgrađu Wellingtona. Različitih su starosti, manira i interesovanja, svaki od njih nosi obeležje svoje epohe i svog stila. Glavni narator je Viago (Waititi), rano-romantičarski kicoš koji više od svega voli red. Njemu na živce ide nešto mlađi, divlji i anarhični Deacon (Brugh) koji već pet godina nije oprao krvavo posuđe. Pored njih dvojice, tu je i Vladislav (Clement), srednjevekovni vampir sa perverznim srednjevekovnim manirima koji se povlači u sobu za mučenje kada je depresivan. Najstariji od njih, Petyr (Fransham) je nekoliko hiljada godina star, monstruoznog izgleda, spava u kripti i pravi nered.

Jasno se vide veze između vampriskih likova u filmu i vampira u popularnoj kulturi, dvojica mlađih kao da su izleteli iz knjige Anne Rice, Vladislav je očito Dracula, a Petyr je Nosferatu. Može li toliko različitih koncepata vampirizma opstati pod istim krovom u dnevnim rutinama, izlascima, hranjenjima, kućnim poslovima. Stvar postaje još kompleksnija kad im se priključi Nick (Gonzalez-Macuer), tek ujedeni vampir koji još nije ni letenje savladao i koji se jako fura na Twilight.

Ne staje sve na vampirima i na pop-kulturnim šalama na njihov račun, mada je to osnova filma. Saznaćemo koliko nereda bude kada vampir slučajno “ubode” arteriju i kako se obući kada se ne možeš videti u ogledalu. Biće tu i ljudi u različitim funkcijama. Saznaćemo zašto su device cenjene (“Gledajte na to kao na sendvič. Ne želite da je neko jebao vaše meso”, kaže Vladislav.) Neki su sluge kojima je obećan vampirski ugriz i večni život ako naprave sve kako treba. Tu je i Stu (Rutherford), Nickov drugar iz “smrtnog” života koji vampire uči novim tehnologijama koje su oni zanemarili (kompjuteri i mobilni telefoni, skype i youtube na kome se može videti izlazak sunca). Biće tu i mrskih lovaca na vampire. Biće i vukodlaka koji se drže kao neki nenasilni hipsteri, čak izbegavaju psovanje, ali za prefinjene vampire svejedno imaju reputaciju džukela koje zapišavaju šta stignu i smrde, jebiga.

What We Do in the Shadows je sjajna zabava dok se drži reality forma i izgleda kao ne baš tesno povezan niz skečeva. Problem nastaje kada film umesto stanjem (koje je samo po sebi komično i zlatni je rudnik referenci kako na vampirski “lore”, tako i na pop-kulturu uopšte, ali i na ljudske, životne dileme o prolaznosti vremena, starenju, patrijarhatu i čemu sve ne) počinje da se radnjom koja je, nažalost, generička. Sve kulminira na godišnjem balu vampira, veštica, demona i zombija, što je već dosta puta viđen štos.

Razlog za prijatnost i zabavnost ovog ostvarenja koje izgleda kao naručeno za televiziju je humor niskog intenziteta, onaj koji drži facu zakucanu u osmeh, ali ne razvaljuje u glasno smejanje. Fore izleću dovoljno brzo da smo nasmejani. Ali nije to samo sprdnja, ima tu i atmosfere neke napetosti, neke otuđenosti, drugosti. Autori koji stoje iza filma, i to sa trojnim funkcijama (scenaristi, reditelji, glumci) su poznati novozelandski komičari. Clement je jedna polovina dvojca odgovornog za muzičko-televizijsku komediju Flight of the Conchords. Poveznica sa legendarnom serijom je i Rhys Darby (nesposobni menadžer u Conchordsima) u ulozi alfa-vukodlaka. Waititi je više filmski nego televizijski autor (mada je upoznat i sa tim medijem) i iza sebe ima dve zapažene tople ljudske komedije Eagle vs. Shark i Boy.

Ključno pitanje za percepciju ovog filma je: koliko volite ili trpite reality format? Ako vam je Trailer Park Boys bila gledljiva serija, onda će vam se ovo verovatno svideti. Ako još i volite vampirske zezalice, reference i promene konteksta, onda je ovo prava zabava za vas. Ja sam generalno ljubitelj takvih stvari, pa mi je What We Do in the Shadows slika i prilika osvežavajuće, zabavne horor-komedije.

Housebound

2014.

scenario i režija: Gerard Johnstone

uloge: Morgana O'Reilly, Rima Te Wiata, Glen-Paul Waru, Ross Harper, Cameron Rhodes, Ryan Lampp, Mick Innes

Housebound je film koji daje nadu da horor nije umro i izgubio se u besmislu nastavaka i filmova na isti kalup. Ako ćemo iskreno, ne nudi Housebound ništa novo i neviđeno, ne podiže strah na novi nivo, čak ni komični deo nije naročito nov. Međutim, stvar je u ideji razrađenoj do detalja koja opšta mesta žanrova i pod-žanrova dovodi u potpuno novi, ne samo ironični kontekst. Sa produkcijske strane, ovaj novozelandski mali dragulj od filma dokazuje da za dobru ideju najčešće nije potrebno previše novca.

Problematična devojka Kylie (O'Reilly) je iskoristila prvu priliku da se osamostali. Kako prva prilika nije uvek i najbolja, Kylie je završila kao narkomanka i provalnik. Upoznajemo je kada zajedno sa dečkom pokušava da eksplozivom raznese bankomat ne bi li pokupila lovu. Sudija je bio blag prema njoj, pa je umesto na zatvorsku kaznu ili duševnu bolnicu, osuđena na osam meseci kućnog pritvora (sa sve “nanogicom”, kao Ceca) u “stabilnom okolišu” kuće u kojoj je odrasla, uz redovnu kontrolu i posete psihijatra Dennisa (Rhodes).

To je možda i najteža robija koju Kylie može zamisliti, jer je vezana za oronulu i pomalo sablasnu kuću iz koje je jedva čekala da ode, priglupu majku (Wiata) koja stalno ispaljuje banalne gluposti i očuha (Harper) koji je mutava, vezana vreća. Majčin najnoviji biser je javljanje u radijske kontakt-emisije sa idejom da je njena kuća ukleta. Što je najgore, to čak i može biti istina, pošto je primećena “duhovita” aktivnost (vrata se otvaraju i zatvaraju, stalno fali hrane, čuje se nekakvo lupanje), kuća ima mračnu prošlost, a barem jedan sused (Innes) se ponaša kao osvedočeni ludak. Kylie ima tu sreću da je njen nadzornik Amos (Waru) entuzijastičan po pitanju istraživanja paranormalne aktivnosti. Problem je u tome što Amos nije baš ni najspretniji ni najpametniji, to vrlo dobro znaju on, njegovi nadređeni i policija, pa su svi uvereni da Kylie samo pravi dramu oko toga što joj je kretanje ograničenu na kuću koju mrzi ili da čak u tom smislu razvija psihološke odbrambene mehanizme.

Ono što sledi se najbolje može opisati kao totalni pičvajz. Scenario je briljantan i obrati su učestali i tempirani perfektno radi maksimalnog ugođaja, kao što su to i momenti čiste guste atmosfere, sa povremenim “jump scare” momentima. Ono što je tu veoma važno je logika: film nijednog trenutka ne napušta unutrašnju logiku, postoji čak i korespodencija sa spoljnim svetom, a istovremeno postiže neverovatnost i nepredvidljivost na granici čistog apsurda. Režija je kompetentna, montaža dinamična, a digitalna fotografija bez greške, pa se ovaj mali i jeftin film (budžet od oko 300.000 dolara) snimljen na svega par lokacija čini većim i bogatijim. Tuča u kojoj se koriste ksilofon, rende za sir i korpa za veš je jedna od urnebesnijih scena u poslednje vreme.

U tome dosta pomažu dve stvari. Jedna od njih je novozelandski smisao za humor (nalik na britanski, samo uvrnutiji i za nijansu oštriji, nešto poput australskog), a druga je gluma. Likovi jesu zamišljeni kao skice (frikovi), malo su karikaturalni, ali ne previše, tako da se oseti neka toplina. Gluma sa merom je tu ključna. Morgana O'Reilly apsolutno briljira kao frustrirana večita gubitnica Kylie, večito besna i nadrkana na sve oko sebe, često bez ikakvog razloga. Rima Te Wiata donosi veoma koloritan portret njene majke, dosadne malograđanke. Glen-Paul Waru je izuzetno simpatičan kao prostodušni čuvar i amaterski lovac na duhove Amos. Kocept divljeg čoveka koji pati od agorafobije, pa se skriva po šupljim zidovima i tajnim pregradama je nov koliko i apsurdan, a Ryan Lampp takvog lika igra apsolutno savršeno.

Housebound je jedna od najboljih i najveselijih horor zabava u poslednje vreme. Apsolutno svaki detalj je na mestu, svako lažno navođenje i svaki obrat, svako krvoliptanje i svaka slika kuće koje je sablasna, a nije nimalo “gothic”, svaka interakcija i svaki odnos između likova. Problematično je je jedino trajanje, film bi bio zanimljiviji i dinamičniji da je za 15 minuta kraći, ali ni sa 110 minuta nije dosadan i preterano razvučen. Housebound ima moju masnu preporuku ne samo ljubiteljima žanra, baš kao što je imao i australski 100 Bloody Acres. Kandidat za zajebanciju godine.