Housebound

2014.

scenario i režija: Gerard Johnstone

uloge: Morgana O'Reilly, Rima Te Wiata, Glen-Paul Waru, Ross Harper, Cameron Rhodes, Ryan Lampp, Mick Innes

Housebound je film koji daje nadu da horor nije umro i izgubio se u besmislu nastavaka i filmova na isti kalup. Ako ćemo iskreno, ne nudi Housebound ništa novo i neviđeno, ne podiže strah na novi nivo, čak ni komični deo nije naročito nov. Međutim, stvar je u ideji razrađenoj do detalja koja opšta mesta žanrova i pod-žanrova dovodi u potpuno novi, ne samo ironični kontekst. Sa produkcijske strane, ovaj novozelandski mali dragulj od filma dokazuje da za dobru ideju najčešće nije potrebno previše novca.

Problematična devojka Kylie (O'Reilly) je iskoristila prvu priliku da se osamostali. Kako prva prilika nije uvek i najbolja, Kylie je završila kao narkomanka i provalnik. Upoznajemo je kada zajedno sa dečkom pokušava da eksplozivom raznese bankomat ne bi li pokupila lovu. Sudija je bio blag prema njoj, pa je umesto na zatvorsku kaznu ili duševnu bolnicu, osuđena na osam meseci kućnog pritvora (sa sve “nanogicom”, kao Ceca) u “stabilnom okolišu” kuće u kojoj je odrasla, uz redovnu kontrolu i posete psihijatra Dennisa (Rhodes).

To je možda i najteža robija koju Kylie može zamisliti, jer je vezana za oronulu i pomalo sablasnu kuću iz koje je jedva čekala da ode, priglupu majku (Wiata) koja stalno ispaljuje banalne gluposti i očuha (Harper) koji je mutava, vezana vreća. Majčin najnoviji biser je javljanje u radijske kontakt-emisije sa idejom da je njena kuća ukleta. Što je najgore, to čak i može biti istina, pošto je primećena “duhovita” aktivnost (vrata se otvaraju i zatvaraju, stalno fali hrane, čuje se nekakvo lupanje), kuća ima mračnu prošlost, a barem jedan sused (Innes) se ponaša kao osvedočeni ludak. Kylie ima tu sreću da je njen nadzornik Amos (Waru) entuzijastičan po pitanju istraživanja paranormalne aktivnosti. Problem je u tome što Amos nije baš ni najspretniji ni najpametniji, to vrlo dobro znaju on, njegovi nadređeni i policija, pa su svi uvereni da Kylie samo pravi dramu oko toga što joj je kretanje ograničenu na kuću koju mrzi ili da čak u tom smislu razvija psihološke odbrambene mehanizme.

Ono što sledi se najbolje može opisati kao totalni pičvajz. Scenario je briljantan i obrati su učestali i tempirani perfektno radi maksimalnog ugođaja, kao što su to i momenti čiste guste atmosfere, sa povremenim “jump scare” momentima. Ono što je tu veoma važno je logika: film nijednog trenutka ne napušta unutrašnju logiku, postoji čak i korespodencija sa spoljnim svetom, a istovremeno postiže neverovatnost i nepredvidljivost na granici čistog apsurda. Režija je kompetentna, montaža dinamična, a digitalna fotografija bez greške, pa se ovaj mali i jeftin film (budžet od oko 300.000 dolara) snimljen na svega par lokacija čini većim i bogatijim. Tuča u kojoj se koriste ksilofon, rende za sir i korpa za veš je jedna od urnebesnijih scena u poslednje vreme.

U tome dosta pomažu dve stvari. Jedna od njih je novozelandski smisao za humor (nalik na britanski, samo uvrnutiji i za nijansu oštriji, nešto poput australskog), a druga je gluma. Likovi jesu zamišljeni kao skice (frikovi), malo su karikaturalni, ali ne previše, tako da se oseti neka toplina. Gluma sa merom je tu ključna. Morgana O'Reilly apsolutno briljira kao frustrirana večita gubitnica Kylie, večito besna i nadrkana na sve oko sebe, često bez ikakvog razloga. Rima Te Wiata donosi veoma koloritan portret njene majke, dosadne malograđanke. Glen-Paul Waru je izuzetno simpatičan kao prostodušni čuvar i amaterski lovac na duhove Amos. Kocept divljeg čoveka koji pati od agorafobije, pa se skriva po šupljim zidovima i tajnim pregradama je nov koliko i apsurdan, a Ryan Lampp takvog lika igra apsolutno savršeno.

Housebound je jedna od najboljih i najveselijih horor zabava u poslednje vreme. Apsolutno svaki detalj je na mestu, svako lažno navođenje i svaki obrat, svako krvoliptanje i svaka slika kuće koje je sablasna, a nije nimalo “gothic”, svaka interakcija i svaki odnos između likova. Problematično je je jedino trajanje, film bi bio zanimljiviji i dinamičniji da je za 15 minuta kraći, ali ni sa 110 minuta nije dosadan i preterano razvučen. Housebound ima moju masnu preporuku ne samo ljubiteljima žanra, baš kao što je imao i australski 100 Bloody Acres. Kandidat za zajebanciju godine.