Turks & Caicos

2014.

scenario i režija: David Hare

uloge: Bill Nighy, Christopher Walken, Winona Ryder, Helena Bonham Carter, Ralph Fiennes, Ewen Bremner, Rupert Graves, James Noughton, Dylan Baker, Meredith Eaton

Zaista retko pišem kritike za TV filmove. Nema nekog posebnog razloga, TV filmovi su uglavnom zaboravljeni i potcenjeni, o njima se ne priča puno i ne piše na internetu. Istini za volju, nije baš ni lako ispratiti sve te silne TV scene, bar kada je o filmovima reč. Nekada je za to postojao objektivan razlog, TV filmovi su bili neka vrsta “zonske lige”, mesto gde su se kalili sveži školarci i to oni bez nekih izrazitih veza i ideja šta bi zapravo snimali. Budžeti su bili mizerni, glumci nepoznati, a od reditelja se zahtevalo samo osnovno zanatsko umeće, što u prevodu znači usvajanje “nevidljivog” stila sa što manje intervencija.

David Hare nije makar ko. Kao scenarista ima dve nominacije za Oscara (Hours i The Reader) i potpisnik je još nekoliko poznatih filmova, dok je istovremeno aktivan na televiziji i u teatru. Dobio je ideju da snimi trilogiju “old school” špijunskih filmova prepunih moralnih dilema u stilu romana Johna Le Carréa i u tu svrhu okupio poznate glumce. Stvar je zapela kod finansiranja, studiji su oklevali da daju novac za filmove koji su tako staromodni, celi u dijalozima, bez seksa i nasilja. Srećom, uskočio je BBC i tako smo dobili prvo Page Eight (2011), a onda i Turks & Caicos i Salting The Battlefield.

Sva tri filma prate pouzdanog i pametnog analitičara MI5 Johnnija Worrickera (Nighy) i njegovu sudbinu nakon sumnjive smrti njegovog šefa i jedne rizične, ali ipak moralne odluke koju je doneo. Drugi film nosi naziv po karipskom otočju pod britanskom krunom, još jednoj egzotičnoj offshore oazi, gde se Worricker smestio u nameri da provede penziju daleko od iskušenja svog bivšeg posla. Stvari će se bitno promeniti kada ga razmetljivi Amerikanac Pellisier (Walken) pozove na druženje sa grupom američkih poslovnjaka koji su došli na konferenciju o upravljanju krizom. Pellisier je verovatno agent CIA-e, a poslovnjaci su veoma mutni i oko njih se mota i jedna neobična mlada žena po imenu Melanie (Ryder) koja sigurno zna nešto više o njima.

Stvari će se dodatno zapetljati kada jedan od poslovnjaka osvane mrtav na plaži. Worricker i Pellisier će sklopiti sporazum da ispitaju šta Amerikanci muljaju i kako su se bezobrazno obogatili, a trag vodi sve do britanskog investicionog fonda kojim upravlja Stirling Rogers (Graves), a za koji radi i Worrickerova bivša ljubavnica (Bonham Carter). Zavera seže sve do britanskog premijera (Fiennes), koji je mutan još od prethodnog filma...

Kao i svaki TV film, i Turks & Caicos raspolaže ograničenim sredstvima koja su uglavnom potrošena na relevantna glumačka imena s obe strane okeana. Scenario je zbog toga ekonomičan, bez ijedne akcione scene, bez ijedne eksplozije i čak bez ispaljenog metka, oslonjen na inteligentne višesmislene dijaloge. Glumci svoj posao rade kako treba, a posebno su upečatljivi Nighy kao protagonista i Christopher Walken kao njegov saradnik. Winona Ryder je, na moju žalost, poprilično ispala iz forme i često odlazi u preglumljivanje, kao i Helena Bonham Carter, kojoj je to možda i manir. Utisak popravljaju potpuni epizodisti, Ewan Bremner kao škotski operativac i Worrickerova “veza” u službi i Meredith Eaton (Bethany iz Boston Legal) kao lajava računovotkinja. Ralph Fiennes je, kao i Carterova, vrlo malo iskorišten, ali to je problem sa trilogijama, drugi deo je uvek u nekim segmentima samo most između prvog i trećeg.

Pored inteligentnog zapleta, sjajno napisanih, iako pomalo teatralnih dijaloga i sposobnih glumaca, Turks & Caicos se, logično, oslanja na prirodne lepote okruženja. To je sve divno i krasno i potpuno u maniru britankih televizijskih serija, ali to nije ono čime se Turks & Caicos i cela trilogija izdvajaju iz mase. Štos je u vrlo otvorenim i vrlo otrovnim aluzijama na britansku i globalnu politiku, kako u doba tzv. Rata protiv terora, tako i u doba krize. Gledalac će imati smešak od uha do uha kada shvati da u filmu ne štede njuške poput Tonija Blaira i problematizuju britanske investicije u neregistrovane zatvore. Ako ne zbog same špijunske priče starog kova, onda ćete uživati u političkoj prozivci prvog reda.