Frank

2014.

režija: Lenny Abrahamson

scenario: Jon Ronson, Peter Straughan

uloge: Michael Fassbender, Domnhall Gleeson, Maggie Gyllenhaal, Scoot McNairy, Carla Azar, François Civil

Frank Sidebottom, alter-ego britanskog multi-disciplinarnog umetnika Chrisa Sieveya bio je neka vrsta manje atrakcije na art-sceni kasnih 80-ih i ranih 90-ih. Frank se na sceni (i van nje) pojavljivao sa šarenom maskom na glavi. Kako Sievey sam kaže, razlog tome je bilo ispitivanje unutarnje kreativnosti bez uplitanja spoljnog sveta. Iako je takav “stunt” vrlo brzo izgubio na popularnosti, Sievey i Frank su živeli svoje paralelne živote kao neka vrsta kurioziteta i relikta prošlosti sve do Sieveyeve smrti 2010. godine.

Štoseva sa maskama, uniformama i lažnim identitetima u muzici i performerskim umetnostima je bilo i pre Franka Sidebottoma, a i posle. David Bowie je imao svoje inkarnacije poput Ziggija Stardusta, momci iz Slipknota još uvek furaju maske, iako nikog više nije briga za to, a Irci su pre neku godinu poslali punjenu krpenu ćurku na Pesmu Evrovizije. Ne znam šta je samo sa Zaklanom čeljadi... Ono što je Frank Sidebottom imao u svojim krugovima, a drugi uglavnom nisu, je Jon Ronson, osrednji muzičar, ali, ispostaviće se, nadaren pisac (The Men Who Staire at Goats) koji će zabeležiti svoja iskustva Sieveyem, odnosno Frankom.

Film Frank nije samo nekakva (auto)biografska priča, iako ima i toga. Za početak, kontekst je proširen sa Sieveya na ostale osebujne pojave na muzičkoj sceni (tipa Captain Beefheart) i pomeren malo unapred, u doba kompjutera, društvenih mreža i rascepkanog “fandoma”. To je bila vrlo pametna autorska odluka, jer se u ovom našem vremenu izrazito stiče utisak da su sve velike ideje potrošene. Istini za volju, u svakom vremenu je prevladavao takav utisak, ali uvek je bilo dovoljno ludaka i kreativaca da unesu izmene i izmisle nešto novo.

Perspektiva iz koje gledamo ovaj film je izrazito Ronsonova, protagonista filma se zove Jon i igra ga Domnhall Gleeson. On je jedan sasvim običan mladi čovek, prosečnog obrazovanja, prosečnog imovinskog statusa i prosečnog posla, koji sanja o velikoj muzičkoj karijeri za koju nema talenta ili “onog nečeg”, “X faktora”, zovite to kako hoćete. On može ponešto odsvirati na klavijaturama i gitari, interpretirati staru pesmu ili svirati po instrukcijama, ali sve što pokuša da komponuje sam završava kao reciklaža ili besmisleno preseravanje. U slobodno vreme lupeta nešto po Twitteru.

Njegova sreća će se promeniti kada na plaži vidi bendovski kombi i frajera koji pokušava da se udavi u moru. Ispostavlja se da je to klavijaturista u bendu i da neće doći sebi barem nekoliko dana, pa Jon preuzima njegovo mesto, makar samo za jednu tezgu. Ispostaviće se i više od toga, kada Jon dobije poziv da sa ostatkom članstva ode u Irsku na snimanje albuma. Ne znajući u šta se upušta, on pristaje napušta sve i piše još jedan hvalisavi tweet.

A članovi su tek priča za sebe. Producent i menadžer Don (McNairy) se predstavlja kao pristojan i simpatičan, ali priznaje da je često bio u duševnoj bolnici zbog čudnih seksualnih sklonosti ka neživim objektima. Bubnjarka Nana (Azar) i basista / gitarista Baraque (Civil) su prema Jonu nepoverljivi, a i generalno govore engleski samo kada žele. Najproblematičnija je Carla (Gyllenhaal), ludača sa dijagnozom za midi-kontrolerom i analognim efektima, otvoreno neprijateljski nastrojena prema svima, posesivna prema pevaču Franku i neretko agresivna. A Frank (Fassbender) stoji u centru svega kao nekakav genije ili guru koji želi da bude shvaćen, ali ne želi da se otvori. I ne skida masku, nikad, iz nepoznatih razloga.

I tu kreće zezanje sa snimanjem albuma, Frankovom umetničkom diktaturom, sukobima, svađama, besmislenim ritualima i svime što sleduje. Album je nekako gotov, a nekako i nije baš, pošto je ceo koncept fluidan i neuhvatljim. Za sve vreme snimanja Jon komunicira sa spoljnim svetom i uspeva da osigura nastup na prestižnom SXSW festivalu u Teksasu, gde će ceo njihov dotadašnji rad doći na iskušenje. Kako će to podneti Jon, kako harizmatični, ali potpuno ludi Frank, a kako ostali članovi? Hoće li Frank skinuti masku? “Stay tuned”...

Ovakvi filmovi zavise od čitavog niza pristupa. Već sam istakao da je fikcionalizacija i širenje konteksta u samom scenariju ovde od izuzetne korist, pošto sumnjam da bi “biopic” o opskurnom umetniku privukao publiku. Čudački (možda pre ludački) milje je pogođen, u dovoljnoj meri specifičan da bi se iz njega razvijala nekakva dinamika odnosa, a opet dovoljno očekivan da bi gledaocima bio jasan. Abrahamson je ionako veteran filmova o ekscentricima, pa se ovde nalazi na svom terenu i uspeva da ispriča još jednu priču na gledljiv način.

Posebno pitanje je casting i on je pogođen perfektno. Gleeson u sebi ima naivnost običnog čoveka i sjajan je da nas uvede u priču. Bubnjarka Carla Azar zaista odgovara opisu svog lika, sa onom tipičnom muzičarskom autističnošću. Scoot McNairy je pouzdan kao Don. Maggie Gyllenhaal je izrazito karakterna glumica sposobna da zaroni jako duboko i pokazala se kao pravi izbor za uvrnutu, nasilnu, ali možda genijalnu Carlu i uspela je da napravi jednu od svojih boljih uloga u poslednje vreme.

Pa ipak, Michael Fassbender je ovde najviše pod lupom. On je glumac koji je u definitivnom usponu, možda već na vrhuncu karijere. Ima prolaz u Hollywoodu, bilo u bioskopskim hitovima, bilo u filmovima koji idu za nagradama. Aktivan je u umetničkoj i indie produkciji sa obe strane Atlantica. Ostaje nam da se pitamo zašto bi prihvatio ulogu frajera koji je stalno pod maskom. Najverovatniji odgovor bi bio zbog izazova. Koliko često neko ima priliku da igra ulogu genija, makar genija u pokušaju? Budimo iskreni, Fassbender to odlično radi, iako su mu oduzeta dva najznačajnija oruđa. Facijalnu ekspresiju je nemoguće videti, a glas ispod maske ipak ne zvuči isto kao glas koji nije na taj način ugušen. Fassbender se oslanja na držanje i stav i uspeva da nam predstavi sve Frankove kreativne muke.

Pitanja o kauzalnosti (ili makar korelaciji) ludosti i umetničke kreativnosti nisu ništa novo. Popularna muzika je tu zgodno polje, jer je grana umetnosti koja najviše privlači široku publiku. Filmova o muzičarima i sastavima, stvarnim ili izmišljenim, i njihovim borbama sa unutrašnjim demonima, tom svojevrsnom klackalicom ludila i genijalnosti, imamo dosta i pojavljuju se redovno. Sjajni Sorentinov This Must Be The Place je najsvežiji primer. Frank nastavlja taj niz i daje dragocenu unutrašnju perspektivu, ali ostaje konfuzan, nedorečen, ni tamo ni ovamo, baš kao i muzika benda kojeg prati... Frank funkcioniše na svim nivoima, ali ni na jednom u potpunosti, pošto nije ni studija slučaja ni studija scene, a ni ultimativni film o bremenu kreativnosti ili nekreativnosti. Pa ipak nudi dosta toga za videti.