Jamie Marks Is Dead

2014.

scenario i režija: Carter Smith (prema romanu Christophera Barzaka)

uloge: Cameron Monaghan, Morgan Saylor, Noah Silver, Liv Tyler, Judy Greer, Madisen Beaty, Ryan Munzert

Neke stvari se ne daju spojiti tako lako, samo dohvatiti, nabiti u žanrovski blender i izmešati. Drama, misterija, “supernatural” horor i “young adult” tematika. Možda je nekad to i uspelo (u pamet mi nekako dolazi Donnie Darko, mada nije to baš isti miks), ali Jamie Marks Is Dead svakako nije primer uspešnog filma. Ono što zapravo zabrinjava je što u njemu ima dosta elemenata koji bi, da su razrađeni, mogli čak i sami izneti po jedan film, ali je konačni problem kod ovog partikularnog filma što je dosadan i odaje dojam ispraznosti.

Izvorni roman Christophera Barzaka je bio nekakav hit među američkom omladinom. Carter Smith je autor koji ima već jedan horor (Ruins, 2008) zapažen od strane kritike iza sebe. Jamie Marks Is Dead je imao premijeru na Sundance Film Festivalu i bio je u konkurenciji za Grand Prix. Došao je u distribuciju i pobrao natprosečne kritike. Meni je još uvek nejasno zašto. Možda zbog toga što mi uporno promiče poenta filma.

Naslovni junak, Jamie Marks (Silver) je neprilgođeni klinac koji svojim školskim kolegama služi kao vreća za udaranje. Pronađen je mrtav na obali reke jednog tmurnog jesenjeg ili zimskog dana. Pronašla ga je Gracie (Saylor), usamljena i pomalo čudna cura koja živi u prostranoj kući, ali čije roditelje nikad ne vidimo u kadru. Dan kasnije, baš na mestu nesreće, Gracie upoznaje Adama (Monaghan), junaka naše priče, u suštini dobrog momka koji dolazi iz sjebane kuće. Njih dvoje započinju neku nespretnu tinejdžersku romansu.

Tada im se ukaže Jamiev duh. Oni ne znaju šta on hoće od njih, a izgleda da ni Jamie baš nema pojma šta bi. Sigurno nije osveta. Možda je u pitanju samo društvo. Gracie nema nameru da se zajebava sa duhovima, ali je Adam rešen da pomogne. Ovo je, dakle, jedan od onih “I see dead people” filmova, spor, rasplinut, naizgled slojevit, ali uglavnom dosadan.

Šteta. Jer gluma je dobra, Adam, Gracie i Jamie su razrađeni likovi, a mladi glumci ih igraju sa dovoljno strasti da nam je stalo do njih. Atmosfera je gusta i elegična (zapravo, depresivna, ali to je samo stvar semantike), vizuelni identitet očaravajući u svojim hladnim plavim i zelenim tonovima, a muzika sugestivna, ali na onaj pravi, odmereni način. Problem je u tome što sve to vrlo malo pomaže kada je dominantan utisak za radnju živi smor.

Možda je problem u izvornom materijalu koji nije baš jednostavan za ekranizaciju, a možda je i u neuspeloj adaptaciji, ko će to znati. U svakom slučaju, film se kreće u mnogo pravaca istovremeno, ali se ne kreće dovoljnim intenzitetom, čak ni sa dovoljnom upornošću da makar jednu od tih priča zaokruži. A aspekata je mnogo. Tu je socijalni i psihološki, vezan za Adama, njegovog brata (Munzert), majku (Tyler) u invalidskim kolicima i susedu (Greer) koja ju je u kolica poslala svojim veštinama upravljanja motornim vozilom sa ili bez pomoći alkohola, kao i socijalni i psihološki aspekt vezan za Gracie, njenu kuću i roditelje kojih kao da nema, pa i socijalni i psihološki aspekt agresivnosti među omladinom, posebno u učmalim vukojebinama u kojima se radnja ovog filma dešava. Sa druge strane, tu je aspekt misterije šta se sa Jamiem dogodilo, da li se sam ubio ili su ga ubili, kakav je zapravo bio, pošto ga niko nije poznavao. Tu je i gay aspekt filma i ta nekakva zaljubljenost, fascinacija i posesivnost koju Jamie (androgino ime nije tu slučajno) oseća prema Adamu. Na kraju krajeva, tu je i kosmologija sveta duhova. Svi ti aspekti su nagovešteni, ali ih mi nećemo videti.

Ilustracije radi, film ima dve poznate glumice na spisku glavnih uloga, i njih dve imaju sasvim solidnu količinu vremena na ekranu, ali je provode ne radeći gotovo ništa. Jedna od njih, Liv Tyler, je uglavnom ispala iz fokusa filmske industrije, a bila je zvezda i njen povratak na film bi mogao nešto i značiti. Judy Greer je uglavnom televizijska glumica, ali je prilično cenjena u svojoj branši. Čak ni njih dve nisu uspele da mi održe pažnju na filmu. Sve vreme sam “kljucao”. Ne, nisam ga gledao u gluvo doba noći i ne, nisam na dopu i nemam običaj da “zakljucam” iz čista mira. Da, Jamie Marks is Dead je toliko dosadan film.