The Fault in Our Stars

2014.

režija: Josh Boone

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Webber (po romanu Johna Greena)

uloge: Shailene Woodley, Ansel Elgort, Nat Wolff, Laura Dern, Sam Trammell, Willem Defoe, Lotte Werbeek

Kada se pojavio roman The Fault in Our Stars Johna Greena, neke zablude su bile razvejane. Prva od njih je da klinci ne čitaju i samo vise na internetu. Druga je derivat prve i glasi: ako i čitaju, čitaju samo neku franšiznu literaturu o školama za čarobnjake, devojkama koje se zaljubljuju u svetlucave vampire ili deci koja se bore protiv nekakvih diktatura u distopičnoj budućnosti. The Fault in Our Stars ima veoma “down to Earth”, realnu temu i završetak od kojeg se ne može izmisliti nastavak, pa su mladi knjigu razgrabili i progutali, a filmska ekranizacija se nekako podrazumevala i stigla je u saradnji proverenih indie kadrova pod producentskom palicom velike hollywoodske kuće i, očekivano, pobrala milione.

Moram da priznam da sam filmu prišao sa zakašnjenjem i nemalom skepsom. Knjigu nisam čitao (ko je lud da se u 30-i-nekoj bakće sa “young adult” romanima), ali se o filmu dosta piskaralo okolo. Prvo i osnovno, nisam ljubitelj ljubavnih filmova, iako ima nekoliko koje poštujem ili čak volim. Dalje, još manje sam ljubitelj ljubavnih filmova u kojima neko umire od neizlečive bolesti. Film o dvoje klinaca koji se zaljubljuju na osnovu toga što oboje umiru od raka mi je automatski upalio lampice za kliše i patetiku, i to je trebalo prevladati. Isto tako sam se kanio da pogledam Love Story (1970), pa me je ugodno iznenadio i kao ljubavna priča, ali i muzikom koja je nadživela film i izraženim socijalnim pod-tekstom i hvatanjem duha vremena. Konačno, to je postao ljubavni film koji iskreno volim. Sa The Fault in Our Stars se dogodilo slično. 

Priča kao priča me nije posebno ganula, pošto samo vrlo vešto čekira kliše za klišeom hollywoodske melodrame. Oni se upoznaju i znaju da imaju ograničeno vreme na ovom svetu. Zbližavaju se jer su više komplementarni nego slični. Odlaze u Amsterdam da potraže svog omiljenog pisca i tamo njihova romansa zablista punim sjajem. Jedno od njih umire, drugo ostaje da tuguje i nauči vrednu lekciju o prolaznosti vremena ili šta već. Kraj.

Film me je, međutim, kupio svojim likovima. Oni su klinci, beskrajno simpatični i potpuno u duhu ovog vremena. Razvili su crni humor ili lagano proseravanje kao mehanizam odbrane. Sebični su na onaj simpatičan način i skloni manipulacijama svojih i tuđih roditelja, jer ko bi odbio bolesno dete. Od bolesti nisu ništa mudriji, ali su sami po sebi bistri. Imaju svoje živote, ljubavi, omiljene knjige, pisce, kompjuterske igrice, trenutke zabave i sitna zadovoljstva.

Za to se treba zahvaliti originalnom romanu koji je zbog toga i našao brojnu publiku, ali i scenariju Scotta Neustadter i Michaela H. Webbera koji pušta klincima da budu klinci. Dijalozi nisu drveni, narator je upotrebljen odmereno i u pravo vreme, pretencioznost i patetika se uglavnom vešto izbegavaju. Scenaristički dvojac je potpisao i neke od značajnijih filmova proteklih godina poput 500 Days of Summer i The Spectacular Now. The Fault in Our Stars im je prva i sigurno ne poslednja saradnja sa velikim njuškama iz Hollywooda. Sličan indie pedigre ima i reditelj Josh Boone, čiji je prvenac Stuck in Love zaintrigirao kritiku i publiku. Kao i u slučaju scenarista, Boone takođe grabi ka statusu autora na koga će Hollywood itekako računati.

Ono što nosi ovaj film su glumci. Sam Trammell i Laura Dern su uverljivi kao roditelji glavne junakinje, Nat Woolfe je beskrajno simpatičan kao nekakav “comic relief”, dečko koji je zbog raka ostao bez oba oka, ali ne i bez želje da pravi pizdarije. Willem Defoe ima jednu vrlo mračnu, ali zato upečatljivu epizodu kao cinični i pijani pisac. Što se para sa postera tiče, Ansel Elgort je tu sasvim solidan, iako bi mogao biti ekspresivniji i samouvereniji za svoju ulogu šarmantnog princa, a Shailene Woodley je jednostavno nepogrešiva na svim nivoima, u stanju je da pokaže raskošni talenat i dominira scenom jednako kao i da stvar reši mikro-glumom. Najvažnije od svega, u većini slučajeva je toliko ležerna da nismo sigurni glumi li ona uopšte.

Upravo ona je faktor koji The Fault in Our Stars podiže sa nivoa solidnog filma koji je, eto, poštujući hollywoodske norme na nekoliko mesta skliznuo u patetiku do nivoa dobrog filma kojeg možda mogu nekome preporučiti. Shailene Woodley je pokupila etiketu “nove” Jennifer Lawrence, ali to je samo površno zapažanje na osnovu njihovih uloga u “young adult” filmovima poput The Hunger Games i Divergent. Ima tu i nekih drugih sličnosti, kao što je imidž prirodne devojke. Glupo ih je, međutim, upoređivati, jer su njihove karijere u osnovi drugačije. Jedno, međutim, važi za obe devojke: one će samo rasti kao glumice i za njih ćemo još čuti pošto će, siguran sam, obeležiti filmsku umetnost u budućnosti. Jennifer već ima Oscara (i još jednu nominaciju za možda i najbolju svoju ulogu), a apsolutno nije isključeno da će je Shailene ove godine sustići. The Fault in Our Stars je njen veliki korak napred.