Our Friend

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Filmovi, najčešće u dramskom registru, na temu raka postali su svojevrsni zasebni podžanr. Opaka bolest se u njima tretira dvojako. S jedne strane, ona može predstavljati prepreku koja služi kao pokretač procesa transformacije protagonista ili protagonistice od sasvim običnog ili čak nedostatnog ljudskog bića u izvor inspiracije za gledatelja kroz proces borbe za život. S druge, pak, strane na samom raku se ubiraju laki emocionalni poeni, pa filmovi na tu temu nerijetko prerastaju u »festivale suza«. Tu vrijedi i dodatno pravilo da što je protagonist ili protagonistica mlađi, odnosno mlađa, to je tragedija veća, a s njom je emocionalni efekt snažniji. Ne treba tu ići puno dalje od filmova kao što su svojevrsni »rodonačelnik« žanra, Ljubavna priča Arthura Hillera (1970), ili nešto noviji naslovi »Sundance-indie« izričaja, Krive su zvijezde (2014) Josha Boonea, Ja i Earl i umiruća djevojka (2015) Alfonsa Gomez-Rejona ili Mliječni zubi Shannon Murphy (2019). Tek rijetko rak služi kao okidač za neke druge, ponekad jednako tragične procese, poput suočavanja s prošlošću u okviru obitelji, kao što je to slučaj s Dobrom ženom Mirjane Karanović (2016) ili jednako tragičnog raspada strastvene veze koja postaje predominantna tema filma Alabama Monroe (2012) Felixa van Groeningena. Najrjeđi su, pak, filmovi u kojima se raku i umiranju od istog pristupa realistički, u kojima se cijeli taj proces tretira kao nepodnošljiva rutina koja jednako razara i umiruću osobu i one njoj bliske osobe koje se o njoj brinu i koji će ju nadživjeti. Koja god bolest i umiranje od nje bili u pitanju, riječ je o procesima koji traju bar neko vrijeme i koji kao takvi mijenjaju psihu ljudi i odnose među njima.

Film Prijatelji u režiji Gabriele Cowperthwaite je dijelom i film o umiranju mlade žene i majke dviju djevojčica od raka kao o dugotrajnom procesu koji mijenja njezinu psihu, i posljedično odnos s mužem i djecom. To, naravno, ne znači da nema i drugih, hajdemo reći »žanr-momenata« i općih mjesta o tragici umiranja u relativnoj mladosti, neostvarenim željama i snovima, te porivima da se ostavi trag u životu onih koji će umiruću osobu naslijediti. S druge strane, kao što mu sam naslov govori, film Prijatelji je i o nečemu sasvim drugom, o prijateljstvu, odnosno o rijetkom blagoslovu koji su umiruća žena i njena obitelj imali u obliku odanog, pravog prijatelja koji je u to doba živio s njima i na dnevnoj bazi bivao tu »da im se nađe«. Riječ je o istinitoj priči: scenarij koji je napisao Brad Ingelsby temeljen je na autobiografskom novinskom članku Matthewa Teaguea objavljenom u Esquire magazinu u kojem je on opisao smrt svoje supruge Nicole. ali i ulogu koju je u njihovim životima igrao njihov prijatelj Dane.

Kada ih upoznajemo, negdje na prijelomu milenija, Nicole (Dakota Johnson) i Matthew (Casey Affleck) zadovoljan su mladi par na počecima svojih karijera. Ona se pokušava probiti kao glumica i pjevačica u kazalištu u New Orleansu, a on kao novinar-prašinar u lokalnom dnevnom listu. Oboje su relativne pridošlice u gradu i poznaju uglavnom kolege sa svojih poslova koji često imaju neke svoje računice, ili ih tek ograničeno puštaju u svoje krugove. Što se Nicole tiče, Dane (Jason Segel, globalno najpoznatiji po ulozi Marshalla u televizijskoj seriji Kako sam upoznao vašu majku) njen je jedini pravi i iskreni prijatelj još sa studija, koji prema njoj gaji i neka elementarna romantična osjećanja koja, pak, ne uspijeva izraziti. Za Matthewa to ne predstavlja veliki problem: Dane je jedan od onih dobroćudnih, krupnih, nespretnih, smotanih i stidljivih muškaraca koji nekako ne uspijeva formulirati životne, poslovne i romantične ciljeve i perspektive, pa se čini da se stalno traži zbog čega će ga mnogi otpisati kao gubitnika. Međutim, takav kakav je, Dane će se brzo uvući Matthewu pod kožu. Matthewova karijera, pak, kreće uzlaznom putanjom, postaje novinar-slobodnjak koji piše »priče koje nešto vrijede« i kao takav često odsustvuje od kuće i izvještava s ratišta, a obitelj (u međuvremenu na scenu stupaju i dvije kćeri, Molly i Evie) se iz New Orleansa seli u Nicolinu naslijeđenu kuću u gradiću Fairhope u Alabami, a Mattovo odsustvo postaje sve veći problem. Nicolina dijagnoza raka koji u roku od godinu dana od početka liječenja dobiva dodatni epitet terminalnog okreće stvari naglavce, tjera Matthewa da se »prizemlji« i posveti brizi o supruzi i kćerima. Matthew to očigledno ne može sam i na scenu stupa Dane, vodeći se geslom da je prijatelj u nevolji pravi prijatelj, a njegovo inicijalno odsustvo s posla prodavatelja sportske, kamperske i opreme za lov i ribolov i iz veze s novom djevojkom, možda »onom pravom«, od početna dva tjedna produžava se najprije na tri mjeseca, pa onda i do Nicoline smrti. Pitanje koje se pritom nameće je pitanje njegove motivacije za takav nesebičan čin, a odgovor na njega može biti jednostavan ili kompleksan. Jednosatavan odgovor bi glasio da Dane doista nema ništa svoje »pametnije« što može raditi jer se nije snašao u životu. Kompleksni odgovor bi bio odgonetka na pitanje kako se i zašto Dane nije snašao u životu, uključio u »trku štakora« za novcem, uspjesima i statusnim simbolima sa svojim »alfa-mužjačkim« vršnjacima. Možda zato što je zaista »beta«, submisivni muškarac koji ne zna što bi sam sa sobom, možda zato što je na neki svoj način otkrio neki dublji smisao u nematerijalnom, a možda zato što je, jednostavno, dobar čovjek i dobar prijatelj.

Na misterij koji Danea obavija nećemo dobiti jednoznačan odgovor kao što nije dobio ni Matthew Teague, ili ga makar nije podijelio s nama u svom članku, ali njegovo prisustvo u filmu funkcionira na više načina. Upravo zbog Danea, prijateljstva i njegovog prisustva u životu obitelji bez »zadnjih namjera«, Prijatelji prestaju biti još jedan film u kojem relativno mlada osoba umire od raka, inducirajući tragediju svojom sudbinom ili inspiraciju svojom borbom i voljom za životom. Razlog tomu je savršena glumačka podjela, barem kada je riječ o troje glavnih glumaca. Jason Segel je karijeru gradio uglavnom u smjeru komedije, klasične ili romantične, bazirajući je na personi dobrodušnog, pristojnog, ali smotanog diva i u tomu je polučivao promijenljiv uspjeh. U dramskom registru se pojavljivao rijetko, reklo bi se i kontra tipa, ali to je znalo biti dosta efektno, primjerice u portretu pisca Davida Fostera Wallacea u filmu Kraj turneje Jamesa Ponsoldta iz 2015. godine. Ovdje njegova tipična dobrodušnost i relativna smotanost iz komičnih uloga ima određenu težinu; igra jednu drugačiju, dramsku rolu, a na koncu nam može poslužiti kao inspiracija. Dakota Johnson je također u svojoj dosadašnjoj karijeri igrala nešto »lakše«, odnosno manje zahtjevne uloge, od glavne u »pulp« erotskoj trilogiji 50 nijansi sive, pa do sporednih u filmovima kao što su Rasprskavanje (2015) i nova Suspiria (2018) Luce Guadagnina. Nikada do sada nije morala prolaziti kroz toliki register emocija, u čemu se iskazala bez većih »iskakanja«. Izvrstan je i Casey Affleck koji zapravo ima i poneki komičarski zadatak (primjerice, Matthew pada u nesvijest kada je jako uzbuđen), a ovdje njegov unjkavi glas i mumljava shema govora dolaze do izražaja i savršeno pašu uz lik koji je na dnevnoj bazi shrvan i preumoran.

Prijatelji su doista drugačiji film od onih koje imamo u vidu kada poznajemo temu, ali realizam baziran na opservacijama detalja i dnevnih rutina ne smije čuditi kada poznajemo porijeklo kako izvornog materiala, tako i redateljice. Gabriela Cowperthwaite je svoju karijeru započela u dokumentarnom rodu, već na tom planu dokazavši da se ne boji teških tema, što je bio slučaj njenim dokumentarcem Blackfish (2015) na temu kitova-ubojica i njihovog života u zatočeništvu, ali i s igranim prvijencem Megan Leavey, također snimljenim po istinitim događajima o američkoj vojnikinji i njenim službenim psima, gdje je otkrila i »žicu« za filmove koji mogu poslužiti kao inspiracija. Pa opet, film Prijatelji je daleko od savršenog uratka, a koliko god izvrsno funkcionirao u opservacijama detalja i rutina, pada na općim mjestima filmova o raku, kao i na ponekom tek načetom podzapletu viška koji nepotrebno produljuju trajanje na preko dva sata. Dodatni problem je i nelinearna struktura koja skače kroz vrijeme i stvara dojam digresija. Digresije, doduše, jesu bile prisutne i u izvornom članku, ali one su bile kratke i fukcionalne u svrhu objašnjenja pozadine autorovog zajedničkog života sa suprugom i njihovog prijateljstva s Daneom, i nije ih bilo toliko. Ovdje je ponekad očito da je riječ o dramatizaciji, a da nelinearno slaganje radnje ima za cilj manipulaciju gledateljskim emocijama koja ne uspijeva baš uvijek. Za to krivca možemo naći i u scenaristu Bradu Ingelsbyju koji nema neki prepoznatljivi autorski potpis, ali i u redateljici koja nije odolila iskušenju da nepotrebno ne zakomplicira naraciju. No i pored toga, Prijatelji su film vrijedan vremena i pozornosti.

The Hero

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Brett Haley

scenario: Brett Haley, Marc Basch

uloge: Sam Elliot, Laura Prepon, Krysten Ritter, Nick Offerman, Katherine Ross

Ovo zvuči bolno poznato. Ostareli glumac Lee Hayden (Elliot), nekada filmska i televizijska zvezda u žanru westerna, sada živi na svojoj staroj slavi i povremenim tezgama kao glasovni glumac za reklame i džinglove, dok većinu svog slobodnog vremena provodi pijući alkohol i pušeći travu sa svojim nekadašnjim glumačkim partnerom, a sada dilerom (Offerman). Familiju je zeznuo, sa bivšom ženom (Ross) je još i u pristojnim odnosima, dok mu kćerka (Ritter) ne može oprostiti što nije bio prisutan u njenom odrastanju.

Kada mu lekari postave dijagnozu prilično terminalnog raka, Lee će shvatiti da je uludo potrošio svoje vreme na zemlji, pa će morati na ovaj ili onaj način da se pomiri sa svojom smrtnošću, pa onda i sa svojim najbližima. On možda pokušava da oživi trenutke slave gledajući naslovni film koji je označavao njen vrhunac, ali bi želeo još jednu ulogu po kojoj će ga pamtiti i koja će mu biti testamentarna. Pomoć za svoj životni poduhvat će dobiti sa neočekivanog mesta, od ne baš slavne komičarke Charlotte (Prepon) sa kojom deli dilera, koja će mu pomoći da se suoči sa samim sobom i sa kojom će dobiti šansu možda za poslednju ljubav u životu.

Naravno, to je sve kliše do klišea, od ostarelog glumca, preko loših odnosa sa kćeri, pa do spoznaje o raku kao trenutku odluke i ljubavi koja ne poznaje granice u godinama. Čak je i premijera na Sundance festivalu i pozitivni odium koji je tu nastao takođe svojevrstan kliše, ovaj film se naprosto uklapa u žanr indie-drame koji se tamo forsira iz sve snage. Naravno da će kao slučajno naleteti na kćerku, da će ona pitati otkud on tu, da neće znati čime se ona trenutno bavi. Naravno da ćemo dobiti pod-zaplet sa nekim njegovim ekscesom koji će postati senzacija na internetu i usmeriti medijsku pažnju na njega. Naravno da je Charlotte više kolekcija ideja, malo mračniji, skoro sredovečni “twist” na klasik “manic pixie dream girl”, nego što je zapravo osoba.

Doduše, Laura Prepon (That 70’s Show u mladosti i silne epizodne uloge u indie filmovima i na televiziji posle toga) je igra tako što se poigrava sa svojom personom ekstremno cool ženske i to je oku ugodno, ali nemojmo zaboraviti da je u osnovi svega očita konstrukcija. Slično važi i za dilera, nekadašnjeg glumca koji je mnogo brže potonuo u opskurnost kojeg sasvim sigurno igra Nick Offerman. Bivša žena i kćerka su, međutim, jedva napisani likovi.

Ali ništa od toga nije presudno za ovaj film i za našu percepciju njega. U centru pažnje stoji Sam Elliot koji igra nešto između samog sebe (Katherine Ross koja mu igra bivšu ženu mu je zapravo supruga, a i zaista često radi reklame) i svoje medijske persone glumca od jedne uloge, večitog epizodiste i (urbanog) kauboja koji zrači sigurnošću u sebe i samouverenošću. Važni su njegovi brkovi i njegov glas, bas-bariton sa jednom notom fine ironije koja se može iščitati iz svakog njegovog pitanja i odgovora. Važna je ležernost sa kojom nastupa. Važne su i te reklame koje radi jer to je lice i to je glas od kojeg biste kupili novi Dodge Ram ili sos za roštilj. Važni su njegovi kaubojski snovi u kojima on tako star može da odjaše u suton.

Sam Elliot je retko kad imao glavne ili noseće uloge u filmovima, i u njima je još ređe pokazivao svoju ljudskost i ranjivost iza lakonskih odgovora i trenirano cool stava. The Hero je film koji ga ceni kao glumca i pruža mu šansu da zablista koju Elliot koristi iz sve snage, odlično se zabavljajući i demonstrirajući svoj raspon. Očito je takođe da ga Brett Haley izrazito ceni kao glumca i da veruje u njega praktično gradeći film oko njega.

U Haleyevom prethodnom filmu koji je služio kao “star vehicle” za još jednu potcenjenu karakternu glumicu starije generacije (Blythe Danner), I’ll See You in My Dreams, Elliot je imao ulogu njenog zavodnika i ultra-cool ljubavnika koja mu je stajala kao salivena. Haley je rešio da stvar, barem što se Elliota tiče, podigne na novi nivo i to radi i deluje organski, bez obzira na prilično ustajala opšta mesta. Uostalom, i I’ll See You in My Dreams je bio sastavljen od uglavnom oprobanih elemenata, pa je bio i više nego dobar film. Iako drugačiji i linearniji, The Hero nije ništa lošiji od toga.

Me and Earl and the Dying Girl

2015.

režija: Alfonso Gomez-Rejon

scenario: Jesse Andrews (prema svom romanu)

uloge: Thomas Mann, RJ Cyler, Olivia Cooke, Nick Offerman, Connie Britton, Molly Shannon, Jon Bernthal, Katherine Hughes

Kada je osvojio sve što se osvojiti da na Sundance Festivalu (Grand Prix žirija i nagradu publike), Me and Earl and the Dying Girl je postao film o kome se mnogo priča u kritičarskim krugovima. Uostalom, filmovi o odrastanju po motivima “young adult” književnosti su u neku ruku klasik, pa ne treba da čudi da je ovogodišnji pobednik prestižnog američkog indie festivala koji inače dolazi iz eminentne nezavisne produkcijske kuće Indian Paintbrush (Wes Anderson radi s njima) odmah našao hollywoodskog distributera. Dodajmo na to činjenicu da se ovaj film naslanja na prošlogodišnji iznenađujući hit The Fault in Our Stars, opet imamo relativno poletni tretman teme koja u principu služi za festival krokodilskih suza, i publicitet kritike, festivalske i redovne publike je zagarantovan. Finansijski rezultati nisu doduše tako impozantni, ali nije to ni poenta takvih filmova.

Zapravo, dosta toga je rečeno u naslovu. Imamo naratora Grega (Mann), tipičnog predstavnika moderne, anksiozne i zbunjene srednjoškolske omladine koji se ne snalazi u socijalnim situacijama (i situacijama generalno, mislim, maturant je i nema pojma gde će, šta će i da li će uopšte studirati) i zato kontakte održava na najpovršnijem mogućem nivou. Ako je moguće, sa svima na zdravo-zdravo, roditeljska pitanja izbegava i sve u tom fazonu. Klasična varijanta, keva (Britton) lagano smara, ćale (Offerman) je tip koji je večito u kući, u bade-mantilu i bos, fura internacionalnu i često morbidnu hranu i gleda slične takve filmove.

Njegov jedini prijatelj, iako ga on naziva kolegom je Earl (Cyler) sa kojim deli ljubav prema stranim i art filmskim klasicima, što njih dvojica iskazuju pomalo ironičnim, namerno retardiranim kratkim parodijama. Neki od njihovih naslova su A Sockwork Orange, Monorash, Brew Velvet, 400 Bros, Death in Tennis, 2:48 PM Cowboy... Oni su kao Troy i Abed iz Communitija, samo bez toliko znanja, veštine i reklo bi se čak istinske ljubavi za filmove. Obojica, naravno, imaju strahove od žena, odnosno cura. Gregove teorije se pretvaraju u stop-motion animaciju, dok se Earl brani infantilnim govorom koji nekako pre ili kasnije završi na sisama.

Umiruća devojka ima leukemiju i zapravo je jedna od Greggovih usputnih školskih poznanica. Ali njihove majke se poznaju, pa je Gregg utlačen od strane svoje da svoju školsku drugaricu Rachel (Cooke) poseti i malo se sa njom podruži. Iako je njena majka (Shannon) od starta lagano pripita neprijatno entuzijastična, Rachel nije oduševljena posetom. Ne želi sažaljenje, posebno ne od pajsera kao što je Greg. No, on će je pridobiti svojim humorom i upornim angažmanom oko nje, ona će postati deo ekipe sa njim i Earlom, a kada se njeno stanje pogorša, njih dvojica će na pobudu zgodne cure Madison (Hughes) pokušati da snime film za bolesnu prijateljicu.

Referenca na The Fault in Our Stars je očita, i ishod je isti. Tu ne govorim toliko o priči, Greg kao narator je “spoila” na načine koji su meni nezamislivi, koliko o poenti: nehajni, egocentrični momčić će preko druženja sa umirućom devojkom naučiti neke važne lekcije iz života. Ipak razlika ima. I pored auto-ironičnog humora, The Fault in Our Stars je “bona fide” plakalica od početka do kraja, dok je Me and Earl and the Dying Girl za nijansu razigraniji i poletniji film, barem u većem delu. 

To se vidi i po tonu pripovedanja (koji se hvata i škole i klasičnih školskih podela po klikama i sub-kulturama i klasičnih teen problema), i po dosta artističnoj kameri koja često hvata čudne uglove, a i po tretmanu protagoniste i njegovog okruženja. Razlika je i u tome što Me and Earl and the Dying Girl odmah u startu seče sve melodramatske klišee, narator nam odmah objašnjava da tu neće biti reči o ljubavi, nego o prijateljstvu.

Kritika se raspisala i oštro podelila po pitanju ovog filma. Neki ga nazivaju hrabrim, toplim i iskrenim, drugi ga smatraju veštačkim, više isfoliranim nego ispoliranim i stereotipnim na granici uvredljivosti. I jedni i drugi mogu biti u pravu, jer su u pitanju sasvim legitimna tumačenja istih stvari koje gledamo pred sobom na ekranu. Neke stvari su, međutim, očite. Mladi glumci su apsolutno sjajni u svojim ulogama, ležerni i nadahnuti, a Olivia Cooke ide u nesuđene emotivne dubine za tako mladu glumicu ograničenog iskustva. RJ Cyler je toliko simpatičan i opušten da nam može promaći da je njegov lik bazično crni “sidekick” belom protagonisti, jedan od onih koji žive u ruševnim kućicama i imaju debilnog, nasilnog brata sa opasnim psom, i da bez njega ne bi imao šta tražiti u filmu. Thomas Mann isto uspeva da nađe balans tako da njegov seronja od lika bude barem interesantan seronja. Što je najvažnije, njihova ostvarenja ne stoje samo sama za sebe, nego je količina hemije u zajedničkim scenama zavidna. Kod odraslih stvari stoje malo drugačije i tu u prvi plan ispadaju problemi sa pisanjem likova. Oni su jednostavno redom suviše jednodimenzionalni pa je karikaturalnost u izvedbi tih nekoliko osobina skoro neizbežna.

To nas dovodi do problema pisanja za film kao takvog. Jesse Andrews je debitant u svakom pogledu. Ovo mu je prvi roman i prvi scenario, a pritom je napravio grešku da je sam radio adaptaciju. Istina je da niko ne može poznavati delo kao njegov pisac, ali je takođe istina da će pisac biti manje sklon neophodnim izmenama kako bi delo prilagodio novom mediju. Dok su u romanima pojedini pasaži za skretanje pažnje sa glavnog toka radnje po pravilu dobra stvar jer su relaksirajući, u filmu su problematični jer često ne vode nikuda. Sve oko škole i školskog eko-sistema, od grupica preko profesora istorije (Bernthal) pa do Gregovih obaveza i dilema možda nisu višak sami po sebi, ali retko funkcionišu, razvlače trajanje filma i opterećuju glavnu priču.

Režija je tu predmet diskusije. Po svemu što vidimo, Gomez-Rejon bi očito vrlo rado pokazao šta on zna i ume, od korištenja animacije, preko vizualizacije tih parodijica i posveta i ubacivanja referenci do kompozicije kadra. Kao i kod svakog početnika, nešto uspeva (kao popunjavanje prijavnice za fakultet praćene imitacijom Herzoga, kako u glasu, tako i u sadržaju onoga što bi on rekao ili onaj dugi, fiksirani kadar rasprave između Grega i Rachel koji izaziva neverovatne emocije), a nešto ne (kao većina parodija i često poštapanje sa klišeima, premda je očita njegova namera da to bude komentar, ali reč je tek o blagom “twistu”, ne o subverziji).

Treba, pak, imati u vidu da je Alfonso Gomez-Rejon samouki reditelj koji je kratke filmove snimao kao zamenu za školske zadatke, a kasnije je radio kao personalni asistent značajnim hollywoodskim imenima, da bi napredovao prvo do pozicije reditelja druge ekipe, pa do televizije, pa konačno do filmskog debija sa Me and Earl and the Dying Girl. Njegova fascinacija filmom je neupitna, ali mu očito treba još prakse da bi našao pravu meru i svoj stil. Ovde isprobava dosta toga, ali Me and Earl and the Dying Girl ostaje na momente usiljeno čudan, tipičan indie film iz Sundance kuhinje. Gledljiv svakako, uglavnom zabavan, na momente nadahnut i emotivan, solidan, možda čak i dobar ali daleko od savršenog.

Domaci pece / Home Care

2015.

scenario i režija: Slavek Horak

uloge: Alena Mihulova, Bolek Polivka, Tatiana Vilhelmova, Zuzana Kronerova, Sara Venclovska

Home Care je ovogodišnji češki kandidat za Oscara i filmski prvenac Slaveka Horaka, reditelja koji se kalio na brojnim reklamama. Poslati nečije debitantsko ostvarenje kao jedinog predstavnika svoje zemlje u utrku za prestižnu nagradu se čini kao ludost, ali očito da su nadležni procenili da im je to podnošljiv rizik. Uostalom, dilema se svodila na ovaj film ili Omerzuov Family Film koji je možda glasnije odjeknuo na festivalskom ciklusu, ali je i provokativniji, pa samim tim i rizičniji. Da se ne lažemo, nije da će Home Care odjeknuti dalje od festivalskog ciklusa (po kojem se razleteo od premijere u Karlovym Varyma nadalje) i uske arthouse scene, neke velike nagrade se čine prilično daleko, ali svejedno.

Mada, kao da žiriji vole te tužne, crne i beznadne istočnoevropske filmove i Home Care se na prvi pogled čini baš takvim. U centru pažnje je Vlasta (Mihulova), sredovečna patronažna sestra koja obilazi stare, umiruće i nepokretne pacijente negde u češkoj ruralnoj zabiti. Iako je njen posao i stresan i težak, a ona ne zarađuje baš puno, ona je vrlo etična i posao za nju nije samo obaveza, nego i način samopotvrđivanja, jer joj toga fali kod kuće. Muž Lada (Polivka) je klasičan seoski tip – grub, otresit, škrt na emocijama i sa nepokolebljivim idejama o rodnim ulogama (kome kuhinja, kome garaža, kome vrt, a kome vinograd, ko kosi, a ko vodu nosi, što bi se reklo), a kćerka Marcela se odavno odselila.

Home Care će sa ionako pomalo mučnih, blatnih seoskih prizora promeniti fokus na još mučniju tematiku kada Vlasta doživi nesreću. Ironijski obrt sudbine bi bio da ona ostane nepokretna (recimo, nekoliko meseci u gipsu), pa da je njoj makar privremeno potrebna patronažna sestra. Ne, Horak nam je spremio nešto mnogo crnje: pregled nakon nesreće otkriva metastaze po celoj utrobi što Vlasti daje nekoliko meseci života, nikakvu šansu za oporavak i možda nešto analgetika kada nastupi bol.

Kao da selo, blato, siromaštvo i hladni, distantni muž nisu dosta, nego eto sad i raka, te magične reči za sažaljenje i patetiku, praćene orkestrom minijaturnih violina. Naravno, kod takvih stvari klasična medicina nije odgovor (mislim, nije da se proslavila i ovako, ali filmski tretman je stvarno negativan), pa Vlasta pokušava da nađe odgovore negde drugde. Sprijateljuje se sa učiteljicom plesa (Vilhelmova) i ona je odvodi kod bio-energetičarke i homeopatske isceliteljke (Kronerova). I to isprva deluje: Vlasta se oseća bolje, ali rezultati na kontrolama ne idu u prilog tome. Je li ta nada posve lažna?

Štos sa Home Care nije toliko u tome kako i koliko menja standardne teme i šablone istočnoevropske kinematografije, nego nešto što nećemo isprva primetiti, nešto što dolazi iz češkog filmskog nasleđa. Kao i Forman i Mencl u najboljim danima, tako i Horak u neveselu situaciju ubacuje humor, tipično češki, malo na crnjak, ali nenametljivo, sa dušom i sa osećajem za “naplatu”.

Primera radi, naizgled tipična kritika bizarnosti evropske birokratije kroz pothodnik za žabe će se u nekoliko ključnih trenutaka filma pojaviti u sasvim drugim kontekstima, jednom efikasnijem od drugog. Uostalom, humor se već dao naslutiti sa likom muža koji je više smetenjak nego grubijan, ili sa jednim od pacijenata koji parazitira na sistemu zdravstvene zaštite, pa čak i sa ležernim pristupom alternativnoj medicini.

Istini za volju, Horak tu i tamo pretera (portret medicinskog osoblja je tendenciozan do maksimuma), ali Home Care sa svojim humorom više nego solidno funkcioniše kao topla i nežna tragikomedija, umesto očekivane socijalne drame i patetičnog “tear-jerkera”. Pametno napisan, nenametljivo režiran i vrlo dobro odglumljen, ovo je film vredan gledanja.

The Fault in Our Stars

2014.

režija: Josh Boone

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Webber (po romanu Johna Greena)

uloge: Shailene Woodley, Ansel Elgort, Nat Wolff, Laura Dern, Sam Trammell, Willem Defoe, Lotte Werbeek

Kada se pojavio roman The Fault in Our Stars Johna Greena, neke zablude su bile razvejane. Prva od njih je da klinci ne čitaju i samo vise na internetu. Druga je derivat prve i glasi: ako i čitaju, čitaju samo neku franšiznu literaturu o školama za čarobnjake, devojkama koje se zaljubljuju u svetlucave vampire ili deci koja se bore protiv nekakvih diktatura u distopičnoj budućnosti. The Fault in Our Stars ima veoma “down to Earth”, realnu temu i završetak od kojeg se ne može izmisliti nastavak, pa su mladi knjigu razgrabili i progutali, a filmska ekranizacija se nekako podrazumevala i stigla je u saradnji proverenih indie kadrova pod producentskom palicom velike hollywoodske kuće i, očekivano, pobrala milione.

Moram da priznam da sam filmu prišao sa zakašnjenjem i nemalom skepsom. Knjigu nisam čitao (ko je lud da se u 30-i-nekoj bakće sa “young adult” romanima), ali se o filmu dosta piskaralo okolo. Prvo i osnovno, nisam ljubitelj ljubavnih filmova, iako ima nekoliko koje poštujem ili čak volim. Dalje, još manje sam ljubitelj ljubavnih filmova u kojima neko umire od neizlečive bolesti. Film o dvoje klinaca koji se zaljubljuju na osnovu toga što oboje umiru od raka mi je automatski upalio lampice za kliše i patetiku, i to je trebalo prevladati. Isto tako sam se kanio da pogledam Love Story (1970), pa me je ugodno iznenadio i kao ljubavna priča, ali i muzikom koja je nadživela film i izraženim socijalnim pod-tekstom i hvatanjem duha vremena. Konačno, to je postao ljubavni film koji iskreno volim. Sa The Fault in Our Stars se dogodilo slično. 

Priča kao priča me nije posebno ganula, pošto samo vrlo vešto čekira kliše za klišeom hollywoodske melodrame. Oni se upoznaju i znaju da imaju ograničeno vreme na ovom svetu. Zbližavaju se jer su više komplementarni nego slični. Odlaze u Amsterdam da potraže svog omiljenog pisca i tamo njihova romansa zablista punim sjajem. Jedno od njih umire, drugo ostaje da tuguje i nauči vrednu lekciju o prolaznosti vremena ili šta već. Kraj.

Film me je, međutim, kupio svojim likovima. Oni su klinci, beskrajno simpatični i potpuno u duhu ovog vremena. Razvili su crni humor ili lagano proseravanje kao mehanizam odbrane. Sebični su na onaj simpatičan način i skloni manipulacijama svojih i tuđih roditelja, jer ko bi odbio bolesno dete. Od bolesti nisu ništa mudriji, ali su sami po sebi bistri. Imaju svoje živote, ljubavi, omiljene knjige, pisce, kompjuterske igrice, trenutke zabave i sitna zadovoljstva.

Za to se treba zahvaliti originalnom romanu koji je zbog toga i našao brojnu publiku, ali i scenariju Scotta Neustadter i Michaela H. Webbera koji pušta klincima da budu klinci. Dijalozi nisu drveni, narator je upotrebljen odmereno i u pravo vreme, pretencioznost i patetika se uglavnom vešto izbegavaju. Scenaristički dvojac je potpisao i neke od značajnijih filmova proteklih godina poput 500 Days of Summer i The Spectacular Now. The Fault in Our Stars im je prva i sigurno ne poslednja saradnja sa velikim njuškama iz Hollywooda. Sličan indie pedigre ima i reditelj Josh Boone, čiji je prvenac Stuck in Love zaintrigirao kritiku i publiku. Kao i u slučaju scenarista, Boone takođe grabi ka statusu autora na koga će Hollywood itekako računati.

Ono što nosi ovaj film su glumci. Sam Trammell i Laura Dern su uverljivi kao roditelji glavne junakinje, Nat Woolfe je beskrajno simpatičan kao nekakav “comic relief”, dečko koji je zbog raka ostao bez oba oka, ali ne i bez želje da pravi pizdarije. Willem Defoe ima jednu vrlo mračnu, ali zato upečatljivu epizodu kao cinični i pijani pisac. Što se para sa postera tiče, Ansel Elgort je tu sasvim solidan, iako bi mogao biti ekspresivniji i samouvereniji za svoju ulogu šarmantnog princa, a Shailene Woodley je jednostavno nepogrešiva na svim nivoima, u stanju je da pokaže raskošni talenat i dominira scenom jednako kao i da stvar reši mikro-glumom. Najvažnije od svega, u većini slučajeva je toliko ležerna da nismo sigurni glumi li ona uopšte.

Upravo ona je faktor koji The Fault in Our Stars podiže sa nivoa solidnog filma koji je, eto, poštujući hollywoodske norme na nekoliko mesta skliznuo u patetiku do nivoa dobrog filma kojeg možda mogu nekome preporučiti. Shailene Woodley je pokupila etiketu “nove” Jennifer Lawrence, ali to je samo površno zapažanje na osnovu njihovih uloga u “young adult” filmovima poput The Hunger Games i Divergent. Ima tu i nekih drugih sličnosti, kao što je imidž prirodne devojke. Glupo ih je, međutim, upoređivati, jer su njihove karijere u osnovi drugačije. Jedno, međutim, važi za obe devojke: one će samo rasti kao glumice i za njih ćemo još čuti pošto će, siguran sam, obeležiti filmsku umetnost u budućnosti. Jennifer već ima Oscara (i još jednu nominaciju za možda i najbolju svoju ulogu), a apsolutno nije isključeno da će je Shailene ove godine sustići. The Fault in Our Stars je njen veliki korak napred.

Decoding Annie Parker

2013.

režija: Steven Bernstein

scenario: Steven Bernstein, Adam Bernstein, Michael Moss

uloge: Samantha Morton, Helen Hunt, Alice Eve, Aaron Paul, Maggie Grace, Corey Stoll, Bradley Whitford

Kritičar koji se usudi da se otvoreno sprda sa ovim filmom, ili makar da kaže da je film sranjkast, rizikuje da bude proglašen nečovekom. Zašto? Pa zbog teme. Rak dojke i istraživanja da li je nasledan i koji je gen za to odgovoran. Nisam tipična muška svinja i neću reći “koga za to boli kurac?”, ali rakovima i medicinskim istraživanjima (ukoliko nisu ili dramatična ili od globalne važnosti ili makar ukazuju na neku nepravilnost u društvu) je mesto u Oprah Show i na Hallmark kanalu, da se tetke site isplaču.

Naprosto, tema bolovanja od raka nije filmična (osim za melodrame), i treba biti originalan u pristupu da se od toga napravi pristojan film. Decoding Annie Parker je u tom segmentu dovoljno hrabar i originalan da nema ton klasičnog “tear jerkera”, nego je, poput svoje glavne junakinje (inače stvarne ličnosti u koliko – toliko stvarnim događajima), zapravo vedar i komičan, makar u početku. Jasno nam je kuda će to voditi, ali je svejedno osvežavajuće gledati ženu kako se vedrinom i na pomalo smotan i bleskast način bori sa rakom.

 

Decoding Annie Parker je relativno inovativan i po pitanju naracije, sa jedne strane se bavi sa naslovnom junakinjom, a sa druge sa tim “dekodiranjem”, odnosno potencijalno zanimljivim genetskim istraživanjem zasnovanom na tezi da su rak dojke i materice nasledni. Teorija počinje, očekivano, kao prilično radikalna pretpostavka sa kompleksnim sistemom provere, tako da ulagači nemaju previše interesa da doniraju svoj novac. Kasnije će se teorija ispostaviti kao tačna, epilog nam serviran pod nos kroz sve medije prošle godine kada je Angelina Jolie odstranila svoje dojke i ugradila silikone zbog genetske predispozicije za rak.

Ono što je problematično za takav narativni pristup je činjenica da su se Annie (Morton) i Dr King (Hunt) srele možda jednom u životu i razmenile možda nekoliko rečenica. Prosto, sav dramski potencijal dveju odvojenih priča je ugušen s time da spajanje tih priča izaziva anti-klimaks. Utisak je da se radi o dva prilično odvojena filma od kojih je jedan drama o važnosti pozitivnog duha i borbe za život dok je drugi film takođe drama, ali o važnosti naučnih istraživanja uz neizbežno pojednostavljivanje nauke kako bi gledaoci to pohvatali.

Naravno, film ima svoje momente, uglavnom pri početku. Takav je i rani period života kakav vodi Annie, gledan kroz njene sarkastične oči. Ona je izgubila majku kad je bila tinejdžerka, oca na pragu 20-ih, a sestru samo koju godinu kasnije. Ipak, imala je muža – rock zvezdu u pokušaju i čistača bazena u Torontu, koji ju je zabavljao (Aaron Paul i njegova kolekcija frizura i fazonirane odeće), prijateljicu (Eve) i simpatičnog sinčića. Uporedo sa tim, Dr King je dobila prvu odbijenicu za sredstva za istraživanje od biznismena koji ju je uporedio sa crvrčkom iz basne. Takvih simpatično-komičnih momenata će biti i dalje tokom filma, sporadično će se pojavljivati kada atmosfera postane suviše depresivna.

Teških dramskih, pa čak i melodramatičnih momenata će biti, na pamet mi pada celi “drugi čin” kada se Annie oporavlja od prvog raka i razvodi od prvog muža. Bolest i oporavak su prikazani naturalistički i bez ulepšavanja, i čini se da je namera autora bila iskrena i da nije radio kalkulacije sa tipskim šokovima.

 

Ni ta srceparajuća drama nije problem sama po sebi. Osim neiskorištenog potencijala paralelnih priča, film stalno pati od potcenjivanja svojih gledalaca. Razvučen je na period od početka 70-ih do početka ili sredine 90-ih, i svaki prelaz perioda je prikazan suviše očito, suviše izraženo, od Paulovih frizura do manje bitnih detalja. Isto tako, na početku filma autori jedno triput objašnjavaju da se glavnina radnje odvija u Kanadi, i čak prave polu-uspeli štos od toga (čišćenje bazena u Torontu kao ideja za biznis).

Scenario je trapav, razvučen i bez pravog dramskog sukoba, a režija pešačka. To ne treba da čudi, pošto su scenaristi debitanti, a reditelj Steven Bernstein je inače direktor fotografije koji se uhvatio režije po prvi put. Stoga je jasno insistiranje na preočitim vizuelnim “hintovima” radi praćenja radnje. Ostaje zapanjujuće kako Bernstein ima još nekoliko ugovorenih rediteljskih projekata kada sa prvim nije pokazao ne znam kakve rezultate.

Za razliku od njega, glumci su odlični. Samantha Morton nas osvaja svojim duhom i toplinom i njena uloga je odlična posveta stvarnoj Annie Parker (imamo samo ovaj film da mu verujemo ili ne verujemo po pitanju istinitosti, pošto prava Annie nije nikakva poznata ličnost). Helen Hunt je izvrsna kao briljantna genetičarka fokusirana na posao i protiv svih šansi, što je možda nastavak uloge iz The Sessions. Aaron Paul i Alice Eve funkcionišu kao “comic relief” veći deo filma i sa svojim ulogama se poigravaju koliko treba, ponekad i malo više od toga. Maggie Grace je žrtva hollywoodske stereotipizacije (iako je ovo indie film snimljen sa skromnim sredstvima), prisiljena je debilno “poružnjivanje”, igra naučnicu i mora da nosi debele naočare. Zašto? Pa valjda da bi gledaocima bilo jasnije.

Decoding Annie Parker je solidno zamišljen film koji pati od nepotpune, a ponekad i totalno pogrešne realizacije. Ipak je u pitanju većinom gledljiv, ali i zaboravljiv film čiji su najjači adut više nego pristojna glumačka ostvarenja i pozitivni duh glavne junakinje. Nećete proklinjati sudbinu ako ga pogledate, ali jednako tako nećete previše propustiti ako ga preskočite.