Decoding Annie Parker

2013.

režija: Steven Bernstein

scenario: Steven Bernstein, Adam Bernstein, Michael Moss

uloge: Samantha Morton, Helen Hunt, Alice Eve, Aaron Paul, Maggie Grace, Corey Stoll, Bradley Whitford

Kritičar koji se usudi da se otvoreno sprda sa ovim filmom, ili makar da kaže da je film sranjkast, rizikuje da bude proglašen nečovekom. Zašto? Pa zbog teme. Rak dojke i istraživanja da li je nasledan i koji je gen za to odgovoran. Nisam tipična muška svinja i neću reći “koga za to boli kurac?”, ali rakovima i medicinskim istraživanjima (ukoliko nisu ili dramatična ili od globalne važnosti ili makar ukazuju na neku nepravilnost u društvu) je mesto u Oprah Show i na Hallmark kanalu, da se tetke site isplaču.

Naprosto, tema bolovanja od raka nije filmična (osim za melodrame), i treba biti originalan u pristupu da se od toga napravi pristojan film. Decoding Annie Parker je u tom segmentu dovoljno hrabar i originalan da nema ton klasičnog “tear jerkera”, nego je, poput svoje glavne junakinje (inače stvarne ličnosti u koliko – toliko stvarnim događajima), zapravo vedar i komičan, makar u početku. Jasno nam je kuda će to voditi, ali je svejedno osvežavajuće gledati ženu kako se vedrinom i na pomalo smotan i bleskast način bori sa rakom.

 

Decoding Annie Parker je relativno inovativan i po pitanju naracije, sa jedne strane se bavi sa naslovnom junakinjom, a sa druge sa tim “dekodiranjem”, odnosno potencijalno zanimljivim genetskim istraživanjem zasnovanom na tezi da su rak dojke i materice nasledni. Teorija počinje, očekivano, kao prilično radikalna pretpostavka sa kompleksnim sistemom provere, tako da ulagači nemaju previše interesa da doniraju svoj novac. Kasnije će se teorija ispostaviti kao tačna, epilog nam serviran pod nos kroz sve medije prošle godine kada je Angelina Jolie odstranila svoje dojke i ugradila silikone zbog genetske predispozicije za rak.

Ono što je problematično za takav narativni pristup je činjenica da su se Annie (Morton) i Dr King (Hunt) srele možda jednom u životu i razmenile možda nekoliko rečenica. Prosto, sav dramski potencijal dveju odvojenih priča je ugušen s time da spajanje tih priča izaziva anti-klimaks. Utisak je da se radi o dva prilično odvojena filma od kojih je jedan drama o važnosti pozitivnog duha i borbe za život dok je drugi film takođe drama, ali o važnosti naučnih istraživanja uz neizbežno pojednostavljivanje nauke kako bi gledaoci to pohvatali.

Naravno, film ima svoje momente, uglavnom pri početku. Takav je i rani period života kakav vodi Annie, gledan kroz njene sarkastične oči. Ona je izgubila majku kad je bila tinejdžerka, oca na pragu 20-ih, a sestru samo koju godinu kasnije. Ipak, imala je muža – rock zvezdu u pokušaju i čistača bazena u Torontu, koji ju je zabavljao (Aaron Paul i njegova kolekcija frizura i fazonirane odeće), prijateljicu (Eve) i simpatičnog sinčića. Uporedo sa tim, Dr King je dobila prvu odbijenicu za sredstva za istraživanje od biznismena koji ju je uporedio sa crvrčkom iz basne. Takvih simpatično-komičnih momenata će biti i dalje tokom filma, sporadično će se pojavljivati kada atmosfera postane suviše depresivna.

Teških dramskih, pa čak i melodramatičnih momenata će biti, na pamet mi pada celi “drugi čin” kada se Annie oporavlja od prvog raka i razvodi od prvog muža. Bolest i oporavak su prikazani naturalistički i bez ulepšavanja, i čini se da je namera autora bila iskrena i da nije radio kalkulacije sa tipskim šokovima.

 

Ni ta srceparajuća drama nije problem sama po sebi. Osim neiskorištenog potencijala paralelnih priča, film stalno pati od potcenjivanja svojih gledalaca. Razvučen je na period od početka 70-ih do početka ili sredine 90-ih, i svaki prelaz perioda je prikazan suviše očito, suviše izraženo, od Paulovih frizura do manje bitnih detalja. Isto tako, na početku filma autori jedno triput objašnjavaju da se glavnina radnje odvija u Kanadi, i čak prave polu-uspeli štos od toga (čišćenje bazena u Torontu kao ideja za biznis).

Scenario je trapav, razvučen i bez pravog dramskog sukoba, a režija pešačka. To ne treba da čudi, pošto su scenaristi debitanti, a reditelj Steven Bernstein je inače direktor fotografije koji se uhvatio režije po prvi put. Stoga je jasno insistiranje na preočitim vizuelnim “hintovima” radi praćenja radnje. Ostaje zapanjujuće kako Bernstein ima još nekoliko ugovorenih rediteljskih projekata kada sa prvim nije pokazao ne znam kakve rezultate.

Za razliku od njega, glumci su odlični. Samantha Morton nas osvaja svojim duhom i toplinom i njena uloga je odlična posveta stvarnoj Annie Parker (imamo samo ovaj film da mu verujemo ili ne verujemo po pitanju istinitosti, pošto prava Annie nije nikakva poznata ličnost). Helen Hunt je izvrsna kao briljantna genetičarka fokusirana na posao i protiv svih šansi, što je možda nastavak uloge iz The Sessions. Aaron Paul i Alice Eve funkcionišu kao “comic relief” veći deo filma i sa svojim ulogama se poigravaju koliko treba, ponekad i malo više od toga. Maggie Grace je žrtva hollywoodske stereotipizacije (iako je ovo indie film snimljen sa skromnim sredstvima), prisiljena je debilno “poružnjivanje”, igra naučnicu i mora da nosi debele naočare. Zašto? Pa valjda da bi gledaocima bilo jasnije.

Decoding Annie Parker je solidno zamišljen film koji pati od nepotpune, a ponekad i totalno pogrešne realizacije. Ipak je u pitanju većinom gledljiv, ali i zaboravljiv film čiji su najjači adut više nego pristojna glumačka ostvarenja i pozitivni duh glavne junakinje. Nećete proklinjati sudbinu ako ga pogledate, ali jednako tako nećete previše propustiti ako ga preskočite.