Le passé / The Past

2013.

scenario i režija: Ashgar Farhadi

uloge: Berenice Bejo, Ali Mosaffa, Tahar Rahim, Pauline Burlet, Jeanne Jastin, Elyes Aguis, Babak Karimi

Moram priznati da sam u priličnoj meri prespavao uspon i vrhunac iranskog filma. Naprosto, nije bio “my cup of tea”, filmovi su za mene bili prespori do granice otupljenja i puni referenci na iransku kulturu, filozofiju i način života koji su mi bili strani. Slično mi se dešavalo i sa rumunskim filmovima pre par godina, pa sada znam da sam grešio i prerano otpisivao kinematografiju na osnovu predrasuda. Ponukan od strane jedne koleginice, reših da odgledam nekoliko Farhadijevih filmova u nadi da ću možda promeniti mišljenje o iranskoj kinematografiji.

Ono što prvo moram istaći je fakat da Farhadi nije tipičan iranski autor, niti se njegovi filmovi bave ekskluzivno iranskim temama. Njegova zemlja u njegovim filmovima nije nekakav mistični mudri orijent ili grozomorna diktatura koja gazi ljudska prava. Njega politika ne zanima, barem ne previše, a njegova slika Irana je slika relativno siromašne zemlje nejednakih mogućnosti sa tradicijom emigracije u potrazi za boljim životom. Njegovi junaci se bave pitanjima srca, egzistencije i prioriteta. Njegovi filmovi su, dakle, komunikativniji sa spoljnim svetom od tipičnih iranskih filmova, ali to ne znači da su lišeni tipičnog iranskog stila, dugih kadrova vožnje, statičnosti, sporosti tempa. Farhadijevi uticaji se mogu pronaći u evropskom filmu, ali više od svega u građanskom teatru, od Ibsena do Tennessee Williamsa.

Nakon kritički lepo prihvaćenog About Elly (2009) i uverljivog “oscarovca” A Separation (2011), Farhadi je rešio da se okuša u stranoj kinematografiji. Le passé je snimio u Francuskoj, zemlji čiji jezik ne poznaje, ali ujedno i zemlji gde je zabeležio prve veće međunarodne uspehe (Cannes, naravno). Kruži legenda koju je ispričala Berenice Bejo da je Farhadi potpuni “control freak”, da drži po dva meseca čitalačkih proba, da fanatično pazi na sve detalje, da su svaki njegov kadar i svaka njegova replika promišljeni i odmereni i da čak glumce tera da trče za njim, ne bi li pokazao ko je vođa trupe. I to se na Le passé dobro vidi.

Priča i naracija su još i najslabiji delovi filma. Osvežavajuće je da priča nije u granicama očekivanog, pa nemamo studiju nekakvog francuskog “melting pota” u kojem se nalaze domaći Francuzi, Arapi, Persijanci, Afrikanci i istočno-evropljani, nego Farhadi ostaje veran sebi i stvarima srca, prioriteta i izbora. Troje glavnih likova jesu različitih nacionalnosti i veroispovesti, ali to je samo prosta činjenica globalnog sveta, njihova priča se može dogoditi i ljudima iste vere i nacije, klase ili čega god.

Ovaj film se može tumačiti kao nastavak filma A Separation, naravno tematski, a ne u smislu likova, njihovih odnosa i fabule. Prethodni film se završava u sudnici, sa dvoje likova sa nepomirljivim razlikama u karakterima i prioritetima, a ovaj počinje na pariskom aerodromu gde Ahmad (Ali Mosaffa, zvezda prethodnog Farhadijevog filma) dolazi kako bi okončao postupak razvoda od svoje nekadašnje žene Marie (Bejo). Ona čeka dete svog najnovijeg ljubavnika Samira (Rahim) i rado bi se udala za njega. I on bi je rado oženio, ali njegov problem je žena u vegetativnom stanju bez realnih šansi za oporavak. Ulje na vatru doliva Lucie (Burlet), Marieina kćerka iz prvog braka koja nikako ne podržava majčin izbor i osuđuje ga u moralnom smislu. Ahmad je verovatno jedini čovek prema kojem Lucie gaji pozitivne emocije i jedini koji može da je smiri, urazumi ili da iz nje izvuče ono što je tišti.

Ovo je samo početak priče, dalje bi bio “spoiler” pre svega zbog narativne koncepcije filma. Američki kritičari su takvu naraciju nazvali “glass onion” (“stakleni luk”) i to znači da prvo vidimo najpovršniju i najširu sliku, a kako film ide dalje, otkrivamo dublje slojeve (sloj po sloj) jedne porodične drame i misterije, a da stalno ostajemo samo posmatrači, fizički udaljeni od likova. U teoriji to zvuči sjajno, ali u praksi to skreće u nepoželjnom smeru.

Postoji nekoliko filmskih žanrova gde su bračna neverstva i prevare osnovno pogonsko gorivo za moralne dileme i dalje akcije karaktera. U najboljem slučaju to su misterije hitchcockovskog tipa i “who done it” filmovi. To mogu biti i ekranizacije drama i teatra, ali to je već pitanje formata i transfera sa jednog medija na drugi. Prevare su često pogonsko gorivo za “true crime” emisije. I na kraju krajeva, nisu li ti takvi izvitopereni ljubavni odnosi osnova telenovela, sapunica i bljuvotina iz pera Jelene Veljače? Kod Ferhadija se svaki niz scena završava sa po jednim obratom ili otkrićem kakvih se ne bi postideli ni autori Dinastije i Dallasa i to ostavlja pomalo bljutav ukus sapunice u ustima.

Istini za volju, ovde imamo fenomenalne glumce koji su pametniji od toga da svaku rečenicu počinju sa “Dios mio!” ili “Isusebože!” i dovoljno inteligentan dijalog koji takve mogućnosti ni ne dopušta. Druga stvar je poslovična Ferhadijeva metodičnost i detaljnost, kako na planu dijaloga, tako i na planu inscenacije. Svaka reč je odmerena, a svi likovi su jako dosledni sami sebi. 

Marie je nervozna, jer se izgubila u svojim udajama i razvodima, i sada nije načisto želi li samo da povredi Ahmada i natrlja mu na nos svoju sreću, pa makar i lažnu, ili su njena osećanja za njega još uvek prejaka, kako ljubav, tako i zameranje. Ahmad sve vreme ostaje uravnotežen, ali i ponosan i nekako zatvoren, nije nam jasno zašto je u prošlosti došao u Pariz i zašto ga je napustio kada je imao ženu koja ga je volela i sjajan odnos sa njenim kćerima, pa čak je imao i neke prijatelje, jednom rečju dom. Samir je kroz ceo film rastrzan između stare ljubavi i dužnosti prema supruzi koja je u komi i nove ljubavi i dužnosti prema Marie. I na kraju, Lucie, kao jedino relativno odraslo od troje dece u filmu, čijim moralom upravlja prezir prema majci i njenom načinu života. Štos je u tome što su takve “španske serije” ne samo moguće, nego i učestale u stvarnom životu, ili nas Ferhadi barem uspešno uverava u to sa ovim filmom.

Pored dijaloga, tu je i skoro pa teatarska postavka filma. Većina scena se događa na svega nekoliko ultra-realističnih lokacija. Prvo, tu je Marieina kuća sa pripadajućim u radničkom predgrađu pored pruge. Ona je u fazi renoviranja, neuredna i natrpana sa razbacanim stvarima. Slično izgleda i neuredna Samirova perionica i hemijska čistionica i njegov auto koji više služi za posao nego za privatne potrebe. Sličan je i njegov stan iznad radnje, nepospremljen i u fazi iseljavanja. Jedine koliko-toliko uredne prostorije u filmu su Marieino radno mesto, apoteka iz koje ona izlazi kako joj se svidi i restoran i stan Ahmadovog sunarodnika i jedinog prijatelja Shahryara (Karimi). Psihologija likova je podvučena sa njihovim prostorijama. Shahryar je jedini stabilni lik sa sređenim životom, Marie i Samir ne znaju šta će od sebe, a utisak je da, osim razvoda i tekućih stvari koje rešava sa tuđom familijom, Ahmad nema ništa od života i ne zna kuda bi krenuo.

Le passé je svakako inovativan, promišljen i detaljan film. Može se čak nazvati magičnim i opčinjujućim i svakako je u stanju da nas uveri u svoju ozbiljnost, aktuelnost i realnost. Problem je samo u gotovo banalnoj premisi o ljubavnim trouglovima i oni diktiraju “sapuničaste” obrate i otkrića. Ko je sposoban da to nekako zanemari, može slobodno reći da je Le passé razrađena ljudska priča, ona priča o ružnijim stvarima u životu, onim stvarima o kojima nerado pričamo. Možda zaista ne možemo da prošlost ostavimo u prošlosti i nastavimo dalje, dokle god ima repova koji se vuku.