A Measure of The Sin

2013.

režija: Jeff Wedding

scenario: Jeff Wedding, Kristy Nielsen (prema njenim kratkim pričama)

uloge: Katie Groshong, Starina Johnson, Stephen Jackson, Dale Rainey, Allyce Wix

Čudan je to žanrovski miks, alternativni art film sa prizvukom 70-ih i posvetom 70-ima i gustom, nabijenom horor atmosferom iščekivanja. “Payoff” ćemo dobiti, ali neće biti onakav kakav smo očekivali. Snimljen je po motivima dveju (očito odvojenih) kratkih priča i to se ponekad oseti, i film je možda za nijansu prekratak da bismo ga uzimali ozbiljno, ali u principu sjajno funkcioniše takav kakav je.

Osnovna nit filma je da je svako detinjstvo normalno detetu koje ga proživljava, ma koliko ono odudaralo od nečije vizije normalnog detinjstva. Za protagoistkiju i naratorku Meredith (Groshong) uspomene iz detinjstva su vezane za majku (Wix), bivšu balerinu koja je imala običaj da pleše umotana u nekakvu prozirnu krpu. Njih dve su uglavnom živele same i odsečene od ostatka sveta. Osećajući starost i nemoć, majka ih je smestila u kuću u koju je prvo došao sablasni stari Čovek (Jackson), pa zatim i još dve devojke Meredithinih godina, Ruth (Rainey) i Ashley (Johnson). Meredith je tu na samom dnu lanca ishrane, nešto poput sluškinje u čudnim kućnim ritualima kojima rukovodi Čovek.

Štos je u tome da je Meredith trudna, ona tvrdi sa medvedom koji joj je noću dolazio u posetu i kojeg samo ona vidi, dok drugi misle da halucinira. Možda je divlja zver transfer silovanja. Možda i nije. Meredith mora da prelomi hoće li ostati u kući, u traumatičnoj atmosferi gde su joj najbolje društvo uspomene na majku ili će se otisnuti u svet, u nesigurnost.

Dve stvari su značajne za ovaj film. Prvo, tu je vizuelni identitet zahvaljujući ultra-retro formatu 16mm. Slika deluje amaterski, nečista je i zrnasta, kao sa starih privatnih, dokumentarnih snimaka, pa i igraih filmova. Art i eksperimentalna ekipa je uvek volela taj format i održala ga je u životu. Retro-šmek je pojačan sa frizurama, nameštajem i drugim stvarima iz okruženja, kao i sa veoma “casual” (i ponekad ne naročito potrebnom, ali svakako dobrodošlom) golotinjom, popularom u filmovima, performansima i instalacijama s kraja 60-ih i početka 70-ih.

Druga specifičnost filma je naracija. Majka skoro nikad ne progovara. Ruth i Ashley apsolutno ne. Čovek da komandu i razgovor s njim je završen. Dijaloga skoro da nema, a i kada se pojavi ima vrlo malo smisla i logike. Zato je ceo film izložen u unutrašjem monologu, a tretman vremena je arbitraran. Meredith kao narator skače s teme na temu, od sadašnjosti do sećanja na majku i opet nazad u sadašnjost. To nije onaj Malickov eterični i eliptiči “voice-over”, ovde imamo utisak da Meredith dobro zna šta nam želi ispričati, šta izostaviti, šta sakriti.

Tako ne sazanjemo ništa o njenom i majčinom “backgroundu” izuzev toga da su njih dve bile upućene jedna na drugu i da je majka bila balerina. Ne znamo je li njeno detinjstvo bilo u duhu socijalne norme ili ne, nemamo s čim da ga uporedimo. Za njih dve skoro da nije postojao spoljni svet. Nama se svet čini postapokaliptičnim, i flashback u gradu (“koji je tada vrvio ljudima”, kaže se u filmu) govori tome u prilog. Otud možda i Meredithina vezanost na Čoveka, ali i fine, mada tupave devojke.

Ako ste ljubitelj klasičnog horora, ovo nije film za vas. Ovo je pre svega art film, dok su horor i eventualna postapokalipsa samo nekakav dodatak. To ne znači da film nije strašan i natpritodan, iako plašenje nije njegov primarni cilj. Ovo je film o ženskom oslobođenju i odrastanju i tema iz literature je veoma fluidno i inovativno preesena na filmsko platno. A Measure of The Sin ima moju iskrenu i toplu preporuku svim ljubiteljima art filmova sa malo pomerenijom atmosferom.