2013.
režija: Jeff Wedding
scenario: Jeff Wedding,
Kristy Nielsen (prema njenim kratkim pričama)
uloge: Katie Groshong,
Starina Johnson, Stephen Jackson, Dale Rainey, Allyce Wix
Čudan je to žanrovski
miks, alternativni art film sa prizvukom 70-ih i posvetom 70-ima i
gustom, nabijenom horor atmosferom iščekivanja. “Payoff” ćemo
dobiti, ali neće biti onakav kakav smo očekivali. Snimljen je po
motivima dveju (očito odvojenih) kratkih priča i to se ponekad
oseti, i film je možda za nijansu prekratak da bismo ga uzimali
ozbiljno, ali u principu sjajno funkcioniše takav kakav je.
Osnovna nit filma je da
je svako detinjstvo normalno detetu koje ga proživljava, ma koliko
ono odudaralo od nečije vizije normalnog detinjstva. Za
protagoistkiju i naratorku Meredith (Groshong) uspomene iz detinjstva
su vezane za majku (Wix), bivšu balerinu koja je imala običaj da
pleše umotana u nekakvu prozirnu krpu. Njih dve su uglavnom živele
same i odsečene od ostatka sveta. Osećajući starost i nemoć,
majka ih je smestila u kuću u koju je prvo došao sablasni stari
Čovek (Jackson), pa zatim i još dve devojke Meredithinih godina,
Ruth (Rainey) i Ashley (Johnson). Meredith je tu na samom dnu lanca
ishrane, nešto poput sluškinje u čudnim kućnim ritualima kojima
rukovodi Čovek.
Štos je u tome da je
Meredith trudna, ona tvrdi sa medvedom koji joj je noću dolazio u
posetu i kojeg samo ona vidi, dok drugi misle da halucinira. Možda
je divlja zver transfer silovanja. Možda i nije. Meredith mora da
prelomi hoće li ostati u kući, u traumatičnoj atmosferi gde su joj
najbolje društvo uspomene na majku ili će se otisnuti u svet, u
nesigurnost.
Dve stvari su značajne
za ovaj film. Prvo, tu je vizuelni identitet zahvaljujući
ultra-retro formatu 16mm. Slika deluje amaterski, nečista je i
zrnasta, kao sa starih privatnih, dokumentarnih snimaka, pa i igraih
filmova. Art i eksperimentalna ekipa je uvek volela taj format i
održala ga je u životu. Retro-šmek je pojačan sa frizurama,
nameštajem i drugim stvarima iz okruženja, kao i sa veoma “casual”
(i ponekad ne naročito potrebnom, ali svakako dobrodošlom)
golotinjom, popularom u filmovima, performansima i instalacijama s
kraja 60-ih i početka 70-ih.
Druga specifičnost
filma je naracija. Majka skoro nikad ne progovara. Ruth i Ashley
apsolutno ne. Čovek da komandu i razgovor s njim je završen.
Dijaloga skoro da nema, a i kada se pojavi ima vrlo malo smisla i
logike. Zato je ceo film izložen u unutrašjem monologu, a tretman
vremena je arbitraran. Meredith kao narator skače s teme na temu, od
sadašnjosti do sećanja na majku i opet nazad u sadašnjost. To nije
onaj Malickov eterični i eliptiči “voice-over”, ovde imamo
utisak da Meredith dobro zna šta nam želi ispričati, šta
izostaviti, šta sakriti.
Tako ne sazanjemo ništa
o njenom i majčinom “backgroundu” izuzev toga da su njih dve
bile upućene jedna na drugu i da je majka bila balerina. Ne znamo je
li njeno detinjstvo bilo u duhu socijalne norme ili ne, nemamo s čim
da ga uporedimo. Za njih dve skoro da nije postojao spoljni svet.
Nama se svet čini postapokaliptičnim, i flashback u gradu (“koji
je tada vrvio ljudima”, kaže se u filmu) govori tome u prilog.
Otud možda i Meredithina vezanost na Čoveka, ali i fine, mada
tupave devojke.
Ako ste ljubitelj
klasičnog horora, ovo nije film za vas. Ovo je pre svega art film,
dok su horor i eventualna postapokalipsa samo nekakav dodatak. To ne
znači da film nije strašan i natpritodan, iako plašenje nije
njegov primarni cilj. Ovo je film o ženskom oslobođenju i
odrastanju i tema iz literature je veoma fluidno i inovativno
preesena na filmsko platno. A Measure of The Sin ima moju
iskrenu i toplu preporuku svim ljubiteljima art filmova sa malo
pomerenijom atmosferom.
No comments:
Post a Comment