Time Lapse

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Bradley King

scenario: B.P. Cooper, Bradley King

uloge: Danielle Panabaker, Matt O'Leary, George Finn, John Rhys-Davies, Amin Joseph, Jason Spisak

Postoje žanrovi koji iziskuju u najmanju ruku pristojna finansijska sredstva da bi se film uopšte snimio. U tu grupu spada SF – efekti moraju biti profesionalni, glumci dovoljno sposobni, a priča pod kompletnom autorskom kontrolom. SF nije žanr za debitante, posebno nije za debitante bez jakih kontakata u industriji.

Bradley King je debitant, ali Time Lapse je izuzetno efektan film pod punom kontrolom snimljen sa skromnim sredstvima. Tajna je u odličnoj, intrigantnoj ideji, dobroj razradi i veoma pametnom scenariju koji počinje sa SF premisom, ali dalje ide po mehanici ekonomičnog trilera koji se skoro ceo dešava u jednom stanu, sa troje glavnih likova i nekoliko epizodista.

Troje cimera žive u stanu u zatvorenom apartmanskom kompleksu. Finn (O'Leary) je domar i propali slikar koji pati od kreativne blokade. Callie (Panabaker) je njegova devojka, konobarica i wannabe spisateljica. Jasper (Finn) je baraba, sumnjivi tip sklon kockanju. Gazda kompleksa ih pošalje da vide šta se dešava sa susedom, usamljenim naučnikom (Rhys-Davies) koji kasni sa rentom, gomila račune i nepokupljene novine. Ispostavi se da je naučnik nastradao u svom podrumu, ali mnogo zanimljivija stvar se nalazi u njegovom stanu: ogromna kamera pričvršćena za pod, uperena prema stanu troje naših junaka. Naučnik bi bio običan voajer da kamera nema jednu malu specifičnost: izbacuje slike iz budućnosti, preciznije tačno 24 časa unapred.

To u praksi znači da će Jasper dobiti sportske rezultate dan unapred, Finn će unapred dobiti “dojave” za slike, a Callie će se konačno rešiti noćne smene u kafani i posvetiti se pisanju. Dilema je pozvati policiju i zajebati celu priču ili je oberučke prihvatiti i živeti od Jasperove kocke. Pitanje svih pitanja je kako mašinu sačuvati u tajnosti pred lokalnim zaštitarom (Joseph) i pred Jasperovim “bookijem” Ivanom (Spisak), veoma paranoičnim i nezgodnim kriminalnim tipom.

Ekonomika scenarija je genijalna. Kamera ima samo jednu jednostavnu funkciju i bliska je nečemu što bi stari naučnik mogao konstruirati, opremljena sa polaroidom umesto sa nekim digitalnim aparatom. Tako izgleda retro-chic koji je neverovatno jednostavan za scenarističko i rediteljsko održavanje. Istina, paradoksa ima (kao i uvek kod filmova sa putovanjem kroz vreme – setite se Loopera), i oni su zapleteni, ali ne previše. Pri kraju Time Lapse lagano klizi u “logic lapse” i na početku zacrtana pravila prestaju da vrede, ali to je manje bitno.

Umesto toga dobijamo jedan vrhunski simpatičan triler koji se uglavnom dešava u jednoj prostoriji i koji liči na veoma napetu partiju preferansa gde se savezništva sklapaju i rasklapaju. Vidljivi su uticaji filmova poput A Rear Window, Shallow Grave i A Simple Plan. Soundtrack je izvrstan i sjajno doprinosi napetoj atmosferi, tempo sjajno pogođen, obrati su smešteni tačno tamo gde moraju biti i intenzivni su tačno koliko moraju biti.

Gluma je skoro savršena. I George Finn i Matt O'Leary uspevaju da svoje likove učine životnima i uverljivima, a njihove razlike u karakteru će postati ključne kako film ide prema kraju. Posebno zahtevan zadatak je imala Danielle Panabaker kao Callie. Lošija glumica bi se izgubila u takvoj ulozi ili je odigrala potpuno ravno i jednodimenzionalno, ali Danielle Panabaker ju je odigrala bez greške. I epizodisti zaslužuju svaku pohvalu, posebno Amin Joseph kao nosati čuvar i Jason Spisak koji je dovoljno strašan kao gangster.

Na nekoliko mesta u filmu se ponavlja replika “Don't fuck with time”, i to se može primeniti i na filmsku umetnost, a ne samo na naše junake. I pored najbolje namere da se zacrtane logike drži, Time Lapse se pred kraj malo gubi u nadi da će postići pametne i elaborirane preokrete. To je problem svih filmova koji se bave vremenskim petljama, putovanjem kroz vreme, uzrocima i posledicama uticanja na budućnost. Time Lapse je sasvim solidan film koji spaja intrigantnu SF premisu i napetu triler atmosferu. Bradley King sa ovakvim prvencem je definitivno autor čiji dalji rad treba pratiti.

A Measure of The Sin

2013.

režija: Jeff Wedding

scenario: Jeff Wedding, Kristy Nielsen (prema njenim kratkim pričama)

uloge: Katie Groshong, Starina Johnson, Stephen Jackson, Dale Rainey, Allyce Wix

Čudan je to žanrovski miks, alternativni art film sa prizvukom 70-ih i posvetom 70-ima i gustom, nabijenom horor atmosferom iščekivanja. “Payoff” ćemo dobiti, ali neće biti onakav kakav smo očekivali. Snimljen je po motivima dveju (očito odvojenih) kratkih priča i to se ponekad oseti, i film je možda za nijansu prekratak da bismo ga uzimali ozbiljno, ali u principu sjajno funkcioniše takav kakav je.

Osnovna nit filma je da je svako detinjstvo normalno detetu koje ga proživljava, ma koliko ono odudaralo od nečije vizije normalnog detinjstva. Za protagoistkiju i naratorku Meredith (Groshong) uspomene iz detinjstva su vezane za majku (Wix), bivšu balerinu koja je imala običaj da pleše umotana u nekakvu prozirnu krpu. Njih dve su uglavnom živele same i odsečene od ostatka sveta. Osećajući starost i nemoć, majka ih je smestila u kuću u koju je prvo došao sablasni stari Čovek (Jackson), pa zatim i još dve devojke Meredithinih godina, Ruth (Rainey) i Ashley (Johnson). Meredith je tu na samom dnu lanca ishrane, nešto poput sluškinje u čudnim kućnim ritualima kojima rukovodi Čovek.

Štos je u tome da je Meredith trudna, ona tvrdi sa medvedom koji joj je noću dolazio u posetu i kojeg samo ona vidi, dok drugi misle da halucinira. Možda je divlja zver transfer silovanja. Možda i nije. Meredith mora da prelomi hoće li ostati u kući, u traumatičnoj atmosferi gde su joj najbolje društvo uspomene na majku ili će se otisnuti u svet, u nesigurnost.

Dve stvari su značajne za ovaj film. Prvo, tu je vizuelni identitet zahvaljujući ultra-retro formatu 16mm. Slika deluje amaterski, nečista je i zrnasta, kao sa starih privatnih, dokumentarnih snimaka, pa i igraih filmova. Art i eksperimentalna ekipa je uvek volela taj format i održala ga je u životu. Retro-šmek je pojačan sa frizurama, nameštajem i drugim stvarima iz okruženja, kao i sa veoma “casual” (i ponekad ne naročito potrebnom, ali svakako dobrodošlom) golotinjom, popularom u filmovima, performansima i instalacijama s kraja 60-ih i početka 70-ih.

Druga specifičnost filma je naracija. Majka skoro nikad ne progovara. Ruth i Ashley apsolutno ne. Čovek da komandu i razgovor s njim je završen. Dijaloga skoro da nema, a i kada se pojavi ima vrlo malo smisla i logike. Zato je ceo film izložen u unutrašjem monologu, a tretman vremena je arbitraran. Meredith kao narator skače s teme na temu, od sadašnjosti do sećanja na majku i opet nazad u sadašnjost. To nije onaj Malickov eterični i eliptiči “voice-over”, ovde imamo utisak da Meredith dobro zna šta nam želi ispričati, šta izostaviti, šta sakriti.

Tako ne sazanjemo ništa o njenom i majčinom “backgroundu” izuzev toga da su njih dve bile upućene jedna na drugu i da je majka bila balerina. Ne znamo je li njeno detinjstvo bilo u duhu socijalne norme ili ne, nemamo s čim da ga uporedimo. Za njih dve skoro da nije postojao spoljni svet. Nama se svet čini postapokaliptičnim, i flashback u gradu (“koji je tada vrvio ljudima”, kaže se u filmu) govori tome u prilog. Otud možda i Meredithina vezanost na Čoveka, ali i fine, mada tupave devojke.

Ako ste ljubitelj klasičnog horora, ovo nije film za vas. Ovo je pre svega art film, dok su horor i eventualna postapokalipsa samo nekakav dodatak. To ne znači da film nije strašan i natpritodan, iako plašenje nije njegov primarni cilj. Ovo je film o ženskom oslobođenju i odrastanju i tema iz literature je veoma fluidno i inovativno preesena na filmsko platno. A Measure of The Sin ima moju iskrenu i toplu preporuku svim ljubiteljima art filmova sa malo pomerenijom atmosferom.

The Double

2013.

režija: Richard Ayoade

scenario: Richard Ayoade, Eli Korine (po romanu F.M. Dostoyevskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Mia Wasikowska, Wallace Shawn, Noah Taylor, Yasmin Paige, Sally Hawkins, Rade Šerbedžija, James Fox, Cathy Moriarty, Kobna Holdbrook-Smith

Velikan književnosti Dostoyevski, na sreću, nije doživeo oko 200 priznatih filmskih i televizijskih ekranizacija njegovih dela. Većinom su to bili filmovi koji nisu uspeli da uhvate dubine izvornog književnog dela, a neki od njih nisu ni pokušavali. Njegova ranija novela Dvojnik nije toliko poznata, a stilski je najbliža gogolevskoj satiri. Do sada nije imala priznatih ekranizacija, mada se u Bertoluccijevom filmu Partner navodi kao inspiracija, a kontekst je pomeren iz carske Rusije u Italiju 60-ih koju potresaju društvena trvenja i studentski protesti.

Ekranizacija Richarda Ayoadea ima još pomereniji kontekst, reklo bi se vanvremenski, dizajniran kao retro-futurizam. U pitanju je očita distopija, mogu se iščitati uticaji Orwella i Kafke, a vizuelno su najprisutniji Brazil Terrija Gilliama, The Trial Orsona Wellesa i nezaobilazni Lynch. Filmski uticaji tu ne prestaju, naprotiv. Pažljiv gledalac će primetiti kadrove iz još nekoliko antologijskih filmova. Očito je da se dosta polagalo na stil, i on je zanimljiv, klaustrofobičan, distopičan, a tonovi su ekstremno tamni. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko je supstance u tom silnom stilu. Odgovor bi bio: vrlo malo.

 

Iako prolazi kroz sve važnije tačke radnje originalnog romana, film The Double je samo veoma slobodna interpretacija. Kod Dostoyevskog je najznačajniji bio momenat negativne selekcije kadrova, laktarenja i korupcije u najširem smislu te reči u nabubreloj birokratiji koja je sama sebi cilj. Ovde je birokratija prisutna, ali više apsurdna i groteskna nego opasna. Ton koji se menja od komedije apsurda do tragedije je zanimljiv, ali već viđen. Otprilike kao i vizuelni paket u koji je film umotan.

Priča prati Simona (Eisenberg), kukavnog službenika na obradi podataka u jednoj velikoj firmi kojom upravlja strašni i autoritarni Pukovnik. Simon je mekan, povučen, skoro neprimetan, toliko da skoro nije osoba. Vratar ga ne prepoznaje posle 7 godina redovnog i vrednog rada, šef (Shawn) mu ponavlja da je inertan i bez inicijative čak i kad to ne može biti dalje od istine, a koleginica Hannah (Wasikowska) koja radi u odeljenju za kopiranje ga ne primećuje, iako je on u nju zaljubljen. Simonov život se može nazvati nesadržajnim, ali ipak na granici podnošljivog. A onda će sresti svog dvojnika.

To je James, fizički identičan Simonu (iako se niko ne trudi da tu sličnost primeti), ali potpuno drugačiji i kao ličnost i po nastupu. On je prodoran, zavodljiv, napadan, sklon svaljivanju posla na drugog i otimanju tuđih zasluga, kad treba poltron, a kad treba siledžija. I naravno da je zanimljiv ženama, pa će Hannah pasti na njegove čari. James će prvo uzeti Simona u svoje okrilje, ili to samo tako deluje, da bi do razlaza vrlo brzo došlo. Pred Simonom su dva puta: izludeti zbog napadnog dvojnika koji slobodno raspolaže njegovim radom, ali i životom, ili se promeniti i preduzeti nekakvu akciju.

 

Za razliku od romana, u filmu sukob na poslu igra manju ulogu, tako da je potencijal za paljbu po kancerogenoj prirodi birokratije sveden na minimalan. Tome doprinosi komično-apsurdni ton koji je manje ili više konstantan. Uparen sa klaustrofobičnom scenografijom sastavljenom od “cubicle” kancelarija i mračnom fotografijom, apsurdni dijalozi evociraju uspomene na Brazil, ali se ispostavljaju kao interna šala. Centralna tačka sukoba dvojnika je Hannah, dakle lični inters. Iako takvo izmeštanje ima svojih prednosti i donosi nekoliko veoma zanimljivih scena, film se zbog toga spušta na nešto plići nivo. A to se opasno kolidira sa porilično teškim simbolizmom i brojnim citatima koji su posvuda u filmu.

Dvojnici i dvojništvo su večita filmska i ne samo filmska tema, pa tako The Double ulazi na nezgodan teren. Direktna ovogodišnja konkurencija mu je Enemy Denisa Villeneuva, takođe jedna slobodna interpretacija literarnog dela. Tamo gde se The Double poigrava sa retro-futurizmom i pokušajem razrađenije socijalne priče, Enemy se drži sporog trilera o krizi identiteta.

 

Srećom, glumci su savršeno pogođeni. Eisenberg se sjajno snalazi u dvojnoj ulozi, odvajajući Jamesa i Simona pomoću držanja i mimike. Ipak, u tome mu dosta pomažu i uglovi kamere, pa ta transformacija nije tako upečatljiva kao kod Gyllenhaala u Enemy, ali je svejedno veoma dobra. Mia Wasikowska se malo odlepila od “typecasta” sjebane devojčice i krenula u pravcu sjebane devojke, možda čak i sjebane žene. Pored njih dvoje i cele galerije uvrnutih epizodnih likova, pažljivo oko gledaoca će primetiti i svu silu poznatih britanskih glumaca u sasvim malim cameo ulogama.

Konačni utisak je polovičan. The Double je film bez puno napetosti, a sukob između dvojnika je hektičan i naprasan, umesto izgrađen. Simbolizam deluje nabacano, a komentar bilo koje vrste je utišan do krajnje granice. Sve u svemu, The Double deluje veoma artificijelno. Od toga je patio i Gilliamov najsvežiji film The Zero Theorem, još jedan pokušaj buđenja uspomena na Brazil. Ako je za utehu, sva je prilika da su se autori (britanska zvezda u usponu Ayoade i Eli Korine, mlađi brat dosta poznatijeg Harmonyja) zabavljali smišljajući gde će šta ubaciti i izmeniti, a i da su se glumci zabavljali izgovarajući apsurdne replike. Ali to vrlo malo znači nama gledaocima. Od silne elaboriranosti, The Double je ostao hladan, distantan, zatvoren art film koji je sam sebi svrha.