The Cold Lands

2013.
scenario i režija: Tom Gilroy
uloge: Silas Yelich, Lili Taylor, Peter Scanavino

Mami me da vam ispričam jedan crnjak od vica. Pa kaže ovako... Vraća se Perica iz škole, otvara vrata od stana i pita: “Mama, šta to smrdi na crkotinu? Mama? MAMA!!!”
Neumesno je, slažem se. The Cold Lands je suviše ozbiljan film za ovakvo zevzečenje. Glavni lik, mladi Atticus (Yelich) to nije zaslužio. Prosto, klinac je, normalan kao i svaki drugi, voli video-igrice i zajebanciju u šumi oko kuće, a ne voli školu, obaveze i to što mu keva određuje ama baš sve u životu. Glupo je da se na ovaj način zajebavam. Sa druge strane, njegova majka Nicole (Taylor) je možda primerenija meta za ovakav vic. Mislim, nije ona neka trash žena, a nije ni loša majka. Voli ona svog sina, a i on nju. Njena mana je što je fanatični vernik jedne rigidne i nakaradne ideologije.
Ta ideologija je samodostatnost, ili srpski rečeno “u se i u svoje kljuse”. Deluje jako hippie / new age / zeitgeist moderno, ono kao imaš baštu i šumu iza kuće, sam gajiš svoju hranu, sam cepaš svoja drva, ako nabaviš košnice, imaš i med i milina. Višak prodaš na pijaci ili trampiš za već neki kurac. Zlo je država koja hoće da ti uzme porez, zlo su banke i krediti, zlo su mediji, a posebno televizija. Zlo su i doktori, zato se lečiš čitanjem interneta, odlaskom kod vrača, gatare i Jove travara. Svaka ideologija koja nudi prečice do savršenstva i instantnost je opasna i zla na svoj način. Možda je nisu smislili zli ljudi i možda u nju ne veruju samo zli ljudi, možda čak ni samo glupi, naivni, oni koje je ujela zmija, pa se i guštera plaše, ali ta ideologija ih tera da čine greške zbog kojih će neko drugo ispaštati.
U takvoj situaciji će se naći i Atticus kada mu umre majka. Pustinjakinja kakva je, odgojila ga je da ne veruje sistemu bilo koje vrste. Koja je onda njegova prva reakcija? Trk u šumu, tamo gde je noću hladno, gde ima živog blata, gde se motaju naoružani lovci, gde ima opasnih životinja i gde banditi postavljaju svoje “kuhinje” za spid. E, sad, može i u šumi da se preživi, kako su to radili naši stari u prvobitnoj zajednici. Moderno vreme to još malo olakšava, neki izletnici će zaboraviti hranu, možda nekom nešto i može da se ukrade i tako... Majka je sve vreme tu da ga prati kao utvara ili da bdije nad njim kao anđeo.
Atticus će imati sreću da naleti na “nomada”, beskućnika, nešto starijeg Cartera (Scanavino) koji će ga uzeti pod svoje. On puši travu i izrađuje nakit po indijanskom modelu, pa ga prodaje hipsterima po festivalima. Atticus će u Carteru naći mentora, možda čak očinsku figuru, ali će i jedan i drugi prema tom odnosu osećati nekakvu rezervu. Razlog tome je njihov potpuno suprotni odnos do te “slobode” siromaštva: Carter je postao takav silom prilika, možda i nekim svojim greškama, dok je Atticus tako “naravnan” od rođenja.
Istina je da film na sredini, između majčine smrti i pojavljivanja Cartera, kad pratimo Atticusa samog na sceni postaje dosadnjikav i sklon ponavljanju. Sekvence koje liče na san pomažu, ali samo malo, ali je i pored toga u pitanju dobar, inteligentan i intrigantan film. Prvi očiti kvalitet se ocrtava u razrađenosti troje likova i sjajno kontrolisanoj glumi. Od njih troje, istupa Silas Yelich kao Atticus, a njegova komunikacija sa dvoje iskusnijih kolega je izvrsna. Druga stvar je portret ove još nezavršene krize vidljiv u perifernim detaljima, kuće na prodaju i krama ispred njih, izbačena od strane nesrećnika koji se iseljavaju, a ne mogu da je ponesu. I naravno ljigavci koji krizu koriste kao izgovor da spuste cenu robe koju nabavljaju. I još par detalja. I neizbežni “kuvari” spida. Sve to asocira na Winter's Bone i govori nam da je taj kraj (u ovom slučaju planina Catskills u unutrašnjosti države New York, nekada glavno turističko odredište za Jevreje iz Cityja i mesto “gde je komedija išla u školu”) video i bolje dane.
The Cold Lands je veoma dobar, iako mračan i depresivan film. To ne treba da čudi od Toma Gilroya, autora slično intoniranog indie bisera Spring Forward (1999). Zanimljivo je da Gilroy radi vrlo malo naslova kao autor (uglavnom se bavi glumom), ali oba njegova filma ostaju dugo u gledaočevom pamćenju.
Nego, šta to smrdi na crkotinu? Posle ovakvog filma, nadam se da je mantra o samodostatnosti.