Some Velvet Morning

2013.

scenario i režija: Neil LaBute

uloge: Stanley Tucci, Alice Eve

Some Velvet Mornin' je pesma sa neskrivenim seksualnim aluzijama iz 70-ih, a pevala ju je Nancy Sinatra. Film Some Velvet Morning nema puno veze sa pesmom, nego balansira na liniji između filma i ekranizovanog teatra, sa izraženim dramskim sukobom na liniji koja se povlači od Who's Afraid of Virginia Wolf do Carnage.

Broj likova je sveden na dvoje. Prvo upoznajemo Velvet (Eve) kako sedi na krevetu i sluša muziku spremajući se za izlazak. Na njenim vratima se pojavljuje Fred (Tucci), sa torbama u rukama i kaputom preko ramena. Istina, proćelav je, ali deluje kao ugledan tip, advokat, otac najmanje jednog deteta i svakako od nekakvog autoriteta. Kaže da je upravo ostavio svoju ženu posle preko 20 godina braka. Velvet je zbunjena i ne zna kako bi se postavila...

Naime, ona je skupa escort-dama (sa britanskim akcentom uz to), a on joj je bivši klijent. Njih dvoje su imali aferu pre nekoliko godina i ta afera je prekinuta naglo. Njih dvoje su jedno drugom ostali u relativno lepom sećanju, ali njihov odnos je bio profesionalni, a ne emotivni. Sada očito žele različite stvari: on zajednički život, a ona da je on konačno pusti na miru, jer nema gore mušterije od zaljubljene i ljubomorne. Njihove metode za postizanje cilja su slične, ali različite. Oboje se primarno služe rečima, ali Fred nastupa čas kao osetljivi, razjareni, nezadovoljni muškarac, čas pasivno-agresivno, čas otvoreno agresivno, dok se Velvet drži kao princeza (iako je kurva), i najviše voli da iz naftalina izvuče neku odvratnu tajnu. Jedna od najopakijih je da se ona još uvek viđa sa njegovim sinom...

Ima nekoliko problema sa ovakvim filmovima. Prvi je da ili tema ili likovi moraju biti neverovatno zanimljivi, a u Some Velvet Morning je tema banalna, a likovi antipatični. Ono što film održava iznad vode su relativno dobri glumci, Alice Eve ima malo lakši zadatak iz kategorije „frigidna kučka“, dok Stanley Tucci koristi svoje broadwaysko iskustvo kako bi oživotvorio svoj lik. Ma koliko dobri bili, ipak nisu bravurozni kao Richard Burton i Elizabeth Taylor koji su u Who's Afraid of Virginia Wolf igrali fikcionu verziju samih sebe, a nisu ni na nivou četvorke iz Carnagea.

Osnovni problem je sa stavom autora. Neil LaBute je nekad bio cenjen autor drama o međuljudskim odnosima sa izuzetno ciničnim i mračnim podtekstima, koji je kasnije krenuo da radi vedrije filmove i pokušao sa drugim žanrovima. Some Velvet Morning na tom planu ne donosi ništa kvalitativno novo, autor ponavlja svoju manje-više standardnu priču o tome kako su muškarci naterani na agresiju od strane lukavih i prefriganih žena. U tom smislu posveta Strindbergu, velikanu teatarske građanske drame, deluje kao jeftin trik za ostavljanje utiska na polu-intelektualnu publiku.

Gledali smo sve i svašta iz Hollywooda u poslednje vreme, svakakve eksperimente u formi, poput Roberta Redforda samog na moru i Sandre Bullock same u svemiru. Some Velvet Morning je mnogo više takav film nego My Dinner With Andre, iako pokušava da bude shvaćen ozbiljno kao Malleov klasik. Njegova banalnost vrlo brzo postaje naporna, i postoji opasnost da se izgubi pristojna distanca između likova i gledaoca, da gledalac bude uvučen u njihovu veoma primitivnu intimu. Ima jedna stvar koja ipak spasava film i to je, opet banalni, ali svakako neočekivani „plot twist“ koji dolazi dva minuta pred kraj filma, možda malo kasnije nego što treba, u trenutku kada Some Velvet Morning postaje ekstremno neprijatan. Neću vam reći šta je, pogledajte film ako vas zanima i ako niste gadljivi na malo mizoginije.