The Angriest Man in Brooklyn

2014.

režija: Phil Alden Robinson

scenario: Daniel Taplitz (prema filmu The 92 Minutes of Mr. Baum Assija Dayana)

uloge: Robin Williams, Mila Kunis, Melissa Leo, Peter Dinklage, Hamish Linklater, James Earl Jones, Louis CK

Priznajem, privukao me je naslov. Baš sam hteo da vidim kako izgleda film o najbešnjem frajeru u Brooklynu, znajući da su Newyorkeri na filmu predstavljeni kao drkadžije. Mogao sam samo da zamišljam kako to izgleda u manje fancy Brooklynu.

Koncept je jednostavan: remake izraelskog filma The 92 Minutes of Mr. Baum, o kojem znam samo osnovne informacije. Original nisam gledao, pa ne mogu da sudim o vernosti američke kopije. U pitanju je priča o drkadžiji koji je uspešno oterao većinu ljudi do kojih mu je stalo od sebe i njegovom ponašanju kad sazna da mu je ostalo još sat i po života. Koncept pruža dovoljno opcija za crnu komediju u Kishonovom stilu i poprilično ga je teško usrati. Zato ne znam kako su Daniel Taplitz i Phil Alden Robinson uspeli da naprave tako loš film.

Recept je sledeći: spojite Robina Williamsa koji pokušava da bude komičan i patetičan istovremeno i date mu glavnu ulogu. Za njegovu prvu partnerku odaberete zgodnu žensku kojoj gluma baš i ne ide, recimo Milu Kunis, i njen lik napravite kao lagano histeričan. Natrpate poznate glumce u tipiskim epizodnim i cameo ulogama. Postarate se da vam muzika tačno kaže kako bi trebalo da se osećate u datom trenutku. Imate ne jednog, nego dva iritantna naratora koji vas upućuju u unutrašnji svet dvoje glavnih likova, i zašto ne bi ta dva naratora bili glavni glumci, čisto da zezanje bude još veće. Ako ne uspevate da razbijete ritam brze, energične komedije sa patetičnim dijalozima, ubacite nekoliko flashbackova koji izgledaju kao retro reklama za sreću (i bilo koji proizvod – od paste za zube do psihoaktivnih lekova).

Ne uspevam da pobrojim šta je u filmu otrcanije i provaljenije. Je li to scena gde se mlada doktorka (Kunis) jebe sa starijim ljigavim kolegom (CK)? Ili je to možda scena u kojoj su advokati predstavljeni kao perverznjaci sa kompleksom velike moći? Ili je to taksista iz Uzbekistana koji jedva govori engleski, svađa se i baca kletve? Ili možda sin (Linklater) koji je umesto u advokate otišao u instruktore plesa? Ili žena (Leo) koja se možda jebe, a možda i ne jebe sa matorim komšijom? Ili debeli prodavac (Jones) koji jedva ustaje iz stolice, a pritom ne može da izgovori nijednu reč bez mucanja? Nagrada za najveći kliše ipak odlazi za uzrok zašto je protagonista toliko nadrkan: izgubio je sina, i to onog dobrog i poslušnog, a ne sentimentalnu pičkicu koja neće da bude advokat kod ćaleta i strica u firmi.

Jedino što vadi film je furiozan tempo i gotovo “screwball” jurnjava za glavnim likom i možda nekoliko slučajno komičnih momenata. Robin Williams više nije u stanju da glumi, nego samo afektira i to je već pokopalo nekoliko njegovih skorijih projekata, a Mila Kunis je pogrešan izbor za svaki film u kome treba da radi bilo šta osim da izgleda. Epizodni glumci su zaglavljeni sa tipskim likovima i relativno malo vremena na ekranu, pa ne uspevaju da unesu nešto svoje.

Phil Alden Robinson je, čini se, postigao prilično slučajan uspeh sa Field of Dreams (1989). Potpuno je potonuo sa The Sum of All Fears (2002). Od tada je pauzirao 12 godina, pre toga 10. Ne ide mi u glavu kako neko ko je batalio režiju, potrošio kontakte ili ideje uspeva da se vrati na scenu i snimi nešto tako upečatljivo loše kao što je The Angriest Man in Brooklyn. Pokušavam da razumem, ali ne uspevam.