Lucky Them

2013.

režija: Megan Griffiths

scenario: Emily Wachtel, Huck Botko, Caroline Sherman

uloge: Toni Collette, Nina Arianda, Ryan Eggold, Oliver Platt, Thomas Haden Church, Ahna O'Reilly, Amy Seimetz, Johnny Depp

Kako je loš osećaj kad te film dobije na foru. Lucky Them me je dobio na foru, spajajući u svojoj tematici alternativni rock, “setting” Seatla i okoline i novinarsku potragu, a ni na indie dramice nisam preterano gadljiv, čak ni kad su u pitanju skoro isključivo “ženski” filmovi. Fora sa Lucky Them nije što je loš film, nego što nije ni naročito dobar, a posebno što ne donosi ama baš ništa novo i sveže.

Novinarka Ellie (Collette) nam u uvodnoj naraciji objašnjava da je njen dečko, slavni muzičar Matthew Smith sa karijerom u vrtoglavom usponu posle nekoliko promumlanih reči seo u auto i otišao u nepoznatom pravcu pre 10 godina. Kod kuće ju je sačekala poruka u kojoj je on ne baš vešto objasnio svoj postupak. Od tada su ga fanovi viđali otprilike kao Elvisa, ali nijedan stabilan dokaz o njegovom životu ili smrti ne postoji. Ona je u međuvremenu postala klasična “puma” (eng. Cougar), zainteresovana više za petljanje sa mladim muzičarima nego za pisanje poštenih tekstova i kritika. Njen šef (Platt) joj daje ultimatum: mora da napiše dobar i opsežan tekst o Smithu za desetogodišnjicu njegovog nestanka ili dobija nogu, čitanost, novi mediji, trendovi u izdavaštvu se pominju, ali se i podrazumevaju.

Problem sa Ellie je što se oseća suviše mladom da bi bila relikt prošlih vremena, ali je istovremeno još uvek klinački buntovna, lenja i hirovita, pa ne zna odakle da počne. Kao spas joj dolazi davno bivši frajer Charlie (Church) koji se u međuvremenu masno obogatio na internetu, ali je i dalje ostao uštogljen. Delom iz zadnjih namera, a delom iz samoljubive velikodušnosti (znate one tipove koji vam plaćaju pića i ručkove samo da bi mogli da imaju publiku za hvalisanje i popovanje), ali uglavnom zbog fascinacije “community college” dokumentarnom kinematografijom, on je spreman da finansira njeno istraživanje, dokle god on može da snima. Problem je što su tragovi nepouzdani i ne vode nikuda, osim do sitnih prevaranata koji žive od prodaje trivijalnih informacija.

Naletevši na prepreku u poslu, Ellie pokušava da se bavi svojim privatnim životom, nadajući se da će joj nova veza sa Lucasom (Eggold) uspeti. Naravno, to je vrlo zajebana stvar, jer je Lucas muzičar u usponu, i to zahvaljujući Ellie i njenim kontaktima. Druga otežavajuća okolnost je naporni Charlie sa vrećom punom saveta i novom vezom sa u najmanju ruku sumnjivom devojkom (O'Reilly). Treća i presudna okolnost je Ellin karakter i njena nesigurnost.

Autori nisu baš načisto šta film zapravo treba biti: priča o potrazi jedne novinarke za muzičarom koji je nestao pre 10 godina i postao neka vrsta kulta ili obična indie dramica o nesrećnom ženi srednjih godina koja traga za samom sobom. Te stvari nisu nespojive, ali zahtevaju veštinu. Scenario ima autobiografski pečat Emily Wachtel, koja je i sama rock novinarka, ali čini se da stvari izlaže linearno i hronološki, ne uspevajući da ih najbolje spoji. Huck Botko nije ime kojem treba verovati (stoji iza užasne komedije Bad Johnson), a Caroline Sherman je osoba bez profesionalne biografije na filmu. Stoga nedostatak fokusa ne treba da čudi. Drugi problem su opšta mesta: naravno da je alternativna scena u Seatlu i dalje pod ogromnim uticajem grunge muzike, a Kurt Cobain samo što ne iskoči iz nekog ormara; i naravno da Ellie ima najbolju prijateljicu (Arianda) koja može i sme da joj saspe sve u lice.

Ono što je dobro u filmu su odlično pogođeni međuljudski odnosi. Ellie sa svojim šefom ima vrlo realističan odnos, jasno da se njih dvoje predugo i predobro poznaju da bi mogli jedno drugo da zavaraju. Isto tako, Ellie prema Charliju gaji nešto između iskrenih prijateljskih osećanja i smorenosti količinom njegovog samoljublja, uštogljenosti i popovanja. To je sve moguće zbog odlične glume u kojoj prednjači Toni Collette, ali je Oliver Platt i Thomas Haden Church, koji čak svom veoma tipskom liku uspeva dodati nešto ličnog karaktera.

E, da. I “payoff” na kraju je genijalan. Reći ću samo da nisu mogli izabrati boljeg glumca za ulogu nestalog muzičara. Ali i pored toga, Lucky Them više deluje kao pilot za seriju nego kao film.