Side Effects

2013.

scenario: Scot Z. Burns

režija: Steven Soderbergh

uloge: Rooney Mara, Jude Law, Catherine Zeta-Jones, Channing Tatum

Steven Soderbergh je snimio još jedan film, sa poznatim glumcima, intrigantnim zapletom i simpatičnim vizuelnim identitetom. Premijera filma zakazana za post-oscarovsku sezonu govori o tome da film nema nekih preteranih ambicija u lovu na sledeće Oscare i Zlatne Globuse, imajući u vidu da publika i kritika često zaboravljaju filmove objavljene pre leta. Takođe, treba imati u vidu da je u pitanju reditelj sa prosečnom stopom od dva filma godišnje, koji variraju i u kvalitetu, i u ambicijama, bilo komercijalnim, bilo umetničkim. Pogledajmo znamenitiju filmografiju ovog autora, a tu ćemo naći i tupave akcije i ensemble cast spektakularne franšize, i komedije i angažovane procesne drame, filmove bazirane na istraživačkom novinarstvu i psihološke studije. Reč je, dakle, o heterogenom i plodnom autoru od koga se može svašta očekivati. Kasnije iste godine je izašao još jedan Soderberghov film, biopic o Liberaceu, a kruže glasine da će reditelj posle toga uzeti odmor od filma i posvetiti se drugim formatima, pre svega kablovskoj televiziji.

Side Effects je inteligentan i zabavan film, kritičan do patoloških pojava u društvu, ali ne gnjavi, intelektualan, ali ne-elitistički, napet i pun zapleta i preokreta, ali bez generičkih akcionih flastera. I taj koncept filma, uz odlično odabrane glumce i vizuelna rešenja, je ujedno i njegova jaka strana. Opet, takav koncept filma dovešće film u nezgodnu poziciju i pokazaće se kao izuzetno otežavajuća okolnost.

 

Priča bi išla otprilike ovako: depresivna mlada žena Emily (Mara) očekuje povratak svog muža Martina (Tatum) sa četvorogodišnje robije zbog insajderske trgovine i berzanske prevare. Iako bi to trebalo da bude srećniji period, njeno stanje se ne menja, čak se pogoršava i Emily pokuša samoubistvo, što je dovodi u psihijatrijsku bolnicu za hitne slučajeve, gde njen slučaj preuzima Dr Banks (Law), koji joj odobrava ambulantno lečenje i u saglasnosti sa Emilynom prethodnom terapeutkinjom Dr Siebert (Zeta-Jones), prepisuje pacijentkinji neortodoksni novi lek sa čudnim nuspojavama. Kada Emily ubije Martina u stanju mesečarenja, počinje sudski proces, koji može imati samo dva ishoda: ili je kriva sama Emily ili je kriv njen psihijatar koji joj je prepisao pogrešan lek zbog sopstveniih previda. Film prati peripetije oko procesa uzrokovane time što Dr Banks jednostavno ne odustaje i ne prihvata ulogu nasamarenog, rizikujući još veću štetu za svoju praksu i privatni život da bi došao do istine na kraju. Dalje otkrivanje bi bio spoiler.

Film počinje kao angažovana drama, sa lagano propovedničkim tonom o poslovnoj etici (Martin je robijao zbog nedostatka iste) i zavisnosti američkog društva od lekova, što se spaja u razmatranje morala farmaceutskih kuća koje naručuju istraživanje lekova i njegovo reklamiranje po svaku cenu, čak iako nije dovoljno razvijen ili ispitan, da bi negde na polovini postao klasičan triler prevare (nalik na mađioničarske trikove, nije suština ono što vidimo, nego ono što se događa u pozadini), u maniru Hitchcockovih filmova, ali i B-trilera 90-ih (tipa Wild Things), gde se sve vreme odigrava partija nadmudrivanja između troje učesnika, savezništva se sklapaju i razaraju po potrebi. Ono što film obećava u prvoj polovini ne donosi u drugoj, ali donosi nešto sasvim novo. I tu imamo višestruki rizik: film pokušava da bude sve odjednom, i angažovan, i pomalo popujući, i zabavan i intelektualan. Pokušava, što ne znači da uspeva: oni koje film navuče sa početnom angažovanošću će se izgubiti u trivijalijama prezapletene druge polovine, oni koji bi hitchcockovske zagonetke možda neće izdržati prespori prvi deo, a pored toga tu su i problemi sa rupama u zapletu kako se film bliži kraju. Iako na filmu to deluje donekle smisleno i pažljivo urađeno, ipak gledaocu sa solidnim znanjem o spoljnom svetu rasplet filma će izgledati nategnuto, u najboljem slučaju.

 

Poslednje, možda i najmanje važno, je stereotipni tretman glavnih likova: Martin je klasična japi baraba, sa možda malo finijim manirima od uličnih, Emily je klasična provincijalna glupačica koja je teško podnela promenu u ničim zasluženom životu na visokoj nozi, Dr Banks je, naravno, Britanac, čime se objašnjava njegova predanost poslu psihijatra, nasuprot sklonosti ka komercijalizaciji i biznis-mešetarenju za koje se optužuju američki psihijatri, pre svega dr Siebert, ali i svi oni iz raznih profesionalnih udruženja i farmaceutskih kuća. Američka materijalističnost i samoživost posebno dolazi do izražaja kroz lik samoljubive, plitkoumne i neučtive Banksove žene (Vinessa Shaw). Ipak, glumci su u svojim zadacima sigurni i uverljivi, Tatum briljira u pasivnoj agresivnosti, Rooney Mara dodaje već drugu značajnu, zahtevnu i karakternu ulogu koja će joj pomoći u daljoj karijeri (nakon uloge Lisbeth Salander u američkoj verziji prvog dela Millenium trilogije), Jude Law je standardno dobar u pomalo nižem ključu od njegovih uobičajenih uloga, a Catherine Zeta-Jones se re-inventirala, pošto joj više ne prolaze uloge klasičnih lepotica, u ovom filmu se opredila za „smart is sexy“ pristup, koji joj stoji, a i primeren je filmu.

Side Effects je dobar film, ali ne sjajan. Jako zavisi od gledaočevih očekivanja. Ko očekuje nešto veliko i genijalno, to neće dobiti i biće razočaran. Ako očekujete sto minuta dobre filmske zabave, to ćete i dobiti, u solidnim količinama.