The Night Stalker

2016.

scenario i režija: Megan Griffiths (prema knjizi Phillipa Carla)

uloge: Lou Diamond Phillips, Bellamy Young, Louis Herthum, Eddie Ramos

Serijske ubice su zanimljiv materijal za proučavanje na sličan način kao što su to diktatori. Oni pružaju pogled u sasvim novu dimenziju ekstremnog ponašanja. Tražiti sheme, nasledne psihičke bolesti ili traume prilikom odrastanja može biti zabavno psiholozima i psihijatrima, ali svaka klasifikacija je nepouzdana. Ne postoji gen za takvo ponašanje, niti postoji jedan “glitch” ili univerzalni okidač. Svako od njih je enigma za sebe.

Richard Ramirez, iliti “Noćni Progonitelj”, jedan je od onih koji su nakon svog pohoda i hapšenja postali medijske zvezde. Njegov meksikansko-metalski šarm sa dugom kosom i pozdravom “Hail Satan” je privlačio groupie devojke toliko da je za zamisliti se zašto je provaljivao u kuće, silovao i ubijao žene. Očito ga nije zanimao normalan način, da li zbog rođakovih fotki silovanja koje je doneo iz Vijetnama, da li zbog toga što je kao mulac svedočio kako je isti taj rođak ustrelio svoju devojku, da li zbog toga što ga dobro, sreća i ljubav kao takvi nisu previše zanimali.

U suštini, o Ramirezu je puno toga rečeno, uglavnom u “true crime” literaturi i televizijskom programu. Prosto, voleo je medijsku pažnju, a nije bio ni strahovito glup da je ne bi dobio, kao što nije bio ni ekstremno pametan da bi se bolje prodao. Zapravo, pitanje je koliko se jednim filmom, pa još vrlo skromno budžetiranim i ne baš istraživačkim, može reći novoga o njemu, ali barem imamo priliku da gledamo Lou Diamond Phillipsa kako ga interpretira.

To je ujedno i najbolji deo filma, jer Phillipsov portret nije puka imitacija, već prilično dobra rekonstrukcija jedna prilično neobične ličnosti. Ostatak filma je, kako bih rekao, prilično bezveze. Okvirna priča u kojoj advokatica Kit (Young) koja radi na slučaju tipa koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, pa sad čeka na izvršenje smrtne kazne u Teksasu, dok je njegov zločin počinio najverovatnije Ramirez, neodoljivo podseća na Silence of the Lambs. Razlika je, međutim, u tome što Kit ne može biti Clarice Sterling baš kao što Bellamy Young ni uz sav trud nije glumica kalibra Jodie Foster, a ni Richard Ramirez se, ma koliko manipulativan bio, ne može nazvati Hanibalom Lecterom, niti Lou Diamond Phillips može biti Anthony Hopkins. Zato i ta manipulacija deluje nekako više kao filmski kliše nego kao realističan scenario: Ramirez nije bio takav tip da nekog zajebava zajebancije radi, on je bio koristoljubiv i lažljiv da bi menjao ploču u zavisnosti od toga šta bi ga više držalo u medijima.

Nije naročito zanimljiva ni njegova pozadinska priča koju dobivamo u filmu zato što je u pitanju ređanje uglavnom poznatih biografskih podataka. Ti flashback momenti ovde služe kao izvor informacija za manje upućene, ne menjaju se čak ni pod uticajem Ramirezovih uvek drugačijih interpretacija. Dosta su zanimljivija sećanja koja Kit kao fiktivni lik ima: Ramirezov pohod je koincidirao sa periodom njenog seksualnog buđenja, nesređenim životom kod kuće i fascinacijom Ramirezom, odnosno fantaziranjem o njemu. Da je taj deo priče razrađeniji, The Night Stalker bi bio sveža varijacija na temu Summer of Sam iz distinktivno ženske perspektive.

Ovako je to samo televizijski film stilski u skladu sa standardima Lifetime kanala i otprilike na tom zanatskom nivou. Ovo, ponavljam, nije kvalitetna, vrhunska televizija koja se po standardima približava filmu (po nekima ga čak i pretiče) i na kojoj ima slobode za umetnički izraz koji ide dalje od zanata. Ovo je televizija kakvu smo gledali u ranijim decenijama: dosadna i bezvezna, toliko da se zapitam kako to da je film imao premijeru na ne tako opskurnom festivalu u Seatleu. Možda se autorica koja tamo živi dovoljno dobro kotira kod festivalskih selektora da će njen film uvrstiti i na neviđeno. Ovo čak nije ni u kategoriji “samo za fanove”, ovo je ispod tog nivoa. Članak na wikipediji na istu temu je zanimljiviji.

Lucky Them

2013.

režija: Megan Griffiths

scenario: Emily Wachtel, Huck Botko, Caroline Sherman

uloge: Toni Collette, Nina Arianda, Ryan Eggold, Oliver Platt, Thomas Haden Church, Ahna O'Reilly, Amy Seimetz, Johnny Depp

Kako je loš osećaj kad te film dobije na foru. Lucky Them me je dobio na foru, spajajući u svojoj tematici alternativni rock, “setting” Seatla i okoline i novinarsku potragu, a ni na indie dramice nisam preterano gadljiv, čak ni kad su u pitanju skoro isključivo “ženski” filmovi. Fora sa Lucky Them nije što je loš film, nego što nije ni naročito dobar, a posebno što ne donosi ama baš ništa novo i sveže.

Novinarka Ellie (Collette) nam u uvodnoj naraciji objašnjava da je njen dečko, slavni muzičar Matthew Smith sa karijerom u vrtoglavom usponu posle nekoliko promumlanih reči seo u auto i otišao u nepoznatom pravcu pre 10 godina. Kod kuće ju je sačekala poruka u kojoj je on ne baš vešto objasnio svoj postupak. Od tada su ga fanovi viđali otprilike kao Elvisa, ali nijedan stabilan dokaz o njegovom životu ili smrti ne postoji. Ona je u međuvremenu postala klasična “puma” (eng. Cougar), zainteresovana više za petljanje sa mladim muzičarima nego za pisanje poštenih tekstova i kritika. Njen šef (Platt) joj daje ultimatum: mora da napiše dobar i opsežan tekst o Smithu za desetogodišnjicu njegovog nestanka ili dobija nogu, čitanost, novi mediji, trendovi u izdavaštvu se pominju, ali se i podrazumevaju.

Problem sa Ellie je što se oseća suviše mladom da bi bila relikt prošlih vremena, ali je istovremeno još uvek klinački buntovna, lenja i hirovita, pa ne zna odakle da počne. Kao spas joj dolazi davno bivši frajer Charlie (Church) koji se u međuvremenu masno obogatio na internetu, ali je i dalje ostao uštogljen. Delom iz zadnjih namera, a delom iz samoljubive velikodušnosti (znate one tipove koji vam plaćaju pića i ručkove samo da bi mogli da imaju publiku za hvalisanje i popovanje), ali uglavnom zbog fascinacije “community college” dokumentarnom kinematografijom, on je spreman da finansira njeno istraživanje, dokle god on može da snima. Problem je što su tragovi nepouzdani i ne vode nikuda, osim do sitnih prevaranata koji žive od prodaje trivijalnih informacija.

Naletevši na prepreku u poslu, Ellie pokušava da se bavi svojim privatnim životom, nadajući se da će joj nova veza sa Lucasom (Eggold) uspeti. Naravno, to je vrlo zajebana stvar, jer je Lucas muzičar u usponu, i to zahvaljujući Ellie i njenim kontaktima. Druga otežavajuća okolnost je naporni Charlie sa vrećom punom saveta i novom vezom sa u najmanju ruku sumnjivom devojkom (O'Reilly). Treća i presudna okolnost je Ellin karakter i njena nesigurnost.

Autori nisu baš načisto šta film zapravo treba biti: priča o potrazi jedne novinarke za muzičarom koji je nestao pre 10 godina i postao neka vrsta kulta ili obična indie dramica o nesrećnom ženi srednjih godina koja traga za samom sobom. Te stvari nisu nespojive, ali zahtevaju veštinu. Scenario ima autobiografski pečat Emily Wachtel, koja je i sama rock novinarka, ali čini se da stvari izlaže linearno i hronološki, ne uspevajući da ih najbolje spoji. Huck Botko nije ime kojem treba verovati (stoji iza užasne komedije Bad Johnson), a Caroline Sherman je osoba bez profesionalne biografije na filmu. Stoga nedostatak fokusa ne treba da čudi. Drugi problem su opšta mesta: naravno da je alternativna scena u Seatlu i dalje pod ogromnim uticajem grunge muzike, a Kurt Cobain samo što ne iskoči iz nekog ormara; i naravno da Ellie ima najbolju prijateljicu (Arianda) koja može i sme da joj saspe sve u lice.

Ono što je dobro u filmu su odlično pogođeni međuljudski odnosi. Ellie sa svojim šefom ima vrlo realističan odnos, jasno da se njih dvoje predugo i predobro poznaju da bi mogli jedno drugo da zavaraju. Isto tako, Ellie prema Charliju gaji nešto između iskrenih prijateljskih osećanja i smorenosti količinom njegovog samoljublja, uštogljenosti i popovanja. To je sve moguće zbog odlične glume u kojoj prednjači Toni Collette, ali je Oliver Platt i Thomas Haden Church, koji čak svom veoma tipskom liku uspeva dodati nešto ličnog karaktera.

E, da. I “payoff” na kraju je genijalan. Reći ću samo da nisu mogli izabrati boljeg glumca za ulogu nestalog muzičara. Ali i pored toga, Lucky Them više deluje kao pilot za seriju nego kao film.