Upstream Color

2013.

scenario i režija: Shane Carruth

uloge: Shane Carruth, Amy Seimetz, Andrew Sensenig, Thiago Martins

Upstream Color je sve samo ne običan film. Njegov autor Shane Carruth je već napravio jedan zapaženi nezavisni SF film Primer, sa kojim je dobio nagradu u Sundanceu. Njegov novi film je na tragu prethodnika, natprirodan, simboličan i apstraktan ogled o ljudskim emocijama, društvu, filozofiji, psihologiji...

Primer (2004) je bio niskobudžetni, skoro amaterski film na tragu filma Pi (Darren Aronofsky, 1998) o izumu koji može promeniti istoriju. Upstream Color raspolaže sa većim budžetom koji omogućava i nešto ozbiljniju tehnologiju, ali ona je isključivo u službi filmske tehnike, a vizuelni efekti su analogni i divljenja vredni. Po svojem internom jeziku film podseća na poetičnu storiju o evoluciji The Tree of Life (Terrence Malick, 2011), koristeći komplikovane i razrađene simbole radi prenošenja relativno jednostavne poruke.

Upstream Color se bavi pitanjima „višeg autoriteta“, grupnog identiteta, održivosti razvoja, i kruženja materije i energije. Film ima narativnu liniju, ali je prekinut vremenski tok. Može se podeliti u tri celine, u prvoj nakon upoznavanja sa tri agensa u filmu, svinjama, crvima i orhidejama, pratimo spiralu pada devojke po imenu Kris (Seimetz). Ona se bavi video produkcijom i uspešna je u poslu. Jedne večeri biva kidnapovana od strane Lopova (Martins), koji joj u krvotok ubaci crva, daje joj da rešava logičke probleme i tera je da čita knjigu Walden, kapitalno dela Henry Davida Thoreaua, pionira američke transcedentalne filozofije. Walden je biblija modernog održivog razvoja, ali i sumanutih ekstrtemnih dogmi poput asketizma, survivalizma, anarhizma i novoprimitivizma. Nakon toga je Lopov opljačka, a Kris ostaje bez sveg komfora u životu, posla i novca. U drugoj trećini Kris biva operisana od strane Samplera (Sensenig), a njen crv biva ubačen u surogat-krmaču. Kris upoznaje Jeffa (Carruth), čoveka koji je preživeo sličnu sudbinu kao Kris. On je bio berzanski broker, ali je izgubio licencu, pa sad radi besmislene analize u istoj firmi, zajedno sa stažistima. Njih dvoje se sreću na vozu, a Walden je prva tačka u kojoj se spajaju, da bi kasnije izgradili grupni identitet, do te mere da on preuzima njene uspomene kao svoje. Njihov zajednički život je preslikan u životu surogat-svinja koje su preuzele njihove crve. U drugom delu se upoznajemo i sa Samplerovim radom u bašti, na farmi sa svinjama i u pogledu snimanja i miksanja ambijentalnih zvukova prirode. Treći deo se bavi sluđenošću i obračunom između para i Samplera.

Tumačenja je previše mogućih da bih smarao sa tim. Ako morate razumeti i rastumačiti film da biste ga pogledali, preskočite Upstream Color. Ako to nije primarno, prepustite se filmu i on će se pretvoriti u inteligentno, pamtljivo i prijatno iskustvo. Tako je uvek sa filmovima o univerzalnim pojmovima, a Upstream Color živi od njih. Roger Ebert je u svojoj poslednjoj kritici za Malickov To The Wonder (2012) rekao da nisu sve stvari namenjene razumevanju u potpunosti, da nam ne mora sve biti servirano na gotovo, a kada bi tako gledali, mnogo filmova se svodi na jedan isti film, istu priču zasnovanu na istim univerzalnim elementima i variranu tek u nekim specifikacijama. To je primenjivo na Upstream Color.

Ako gledamo žanrove, po tim žanrovima će se menjati i univerzalne tačke oslonca. Ako film posmatramo kao ljubavnu dramu, onda je u centru pažnje odnos para, njihov zajednički identitet i njihovo stapanje u jedan organizam. Ako ga posmatramo kao naučnu fantastiku ili nadrealni film, onda se bavimo „mehanikom“ unutrašnjeg filmskog sveta i prenesenim značenjem likova i pojava. Može li biti rastumačen i otkriven do kraja? Verovatno, ali to je manje bitno. Bitno je pozitivno filmsko iskustvo.