Jack Ryan: Shadow Recruit

2014.

režija: Kenneth Branagh

scenario: Adam Cozad, David Koepp (na osnovu likova Toma Clancija)

uloge: Chris Pine, Kenneth Branagh, Keira Knightley, Kevin Costner, Mikhail Baryshnikov

Koliko god neki serijal knjiga bio komercijalno uspešan, od filma snimljenog po bestselleru se očekuje još veći komercijalni uspeh. To uglavnom stoji, stvar je prosta: ko čita plitke bestsellere, pogledaće i filmove po njima jer takvi filmovi zahtevaju još manje koncentracije nego čitanje. Primera radi, Bond filmovi se još uvek rado gledaju, a ime Iana Fleminga je manje ili više komad trivije. Sa druge strane, treba biti potpuni bilmez pa zajebati The Da Vinci Code, ali i to je ne samo moguće, to se desilo.

Tom Clancy i njegova petparačka patriotska literatura su svakako materijal za jednu književno-filmsko-ekonomsku analizu. Nesumnjivo, Clancy je popularan i dobro prodavan autor i umro je kao veoma bogat čovek. Imao je nos, pa je prodavao svoja prava čak i kompjuterskim kompanijama, a Rainbow Six igrice su obeležile jedno vreme. Za film je najznačajniji kao autor romana o CIA-inom agentu Jacku Ryanu, a četiri romana su već ekranizovana. Tu priča dobija jedan čudan “twist”: Jacka Ryana su već odigrala trojica glumaca (Alec Baldwin, Harrison Ford i Ben Affleck), a pauza između trećeg i četvrtog filma je trajala skoro deset godina. Filmovi su varirali u stilu i tonu, pa se teško može govoriti o franšizi. Stoga mi se čini da je peti film o Jacku Ryanu temeljni “reboot” i poslednji pokušaj da se od Ryana stvori nekakva franšiza.

 

Meni je osobno najviše odgovarao Alec Baldwin kao “zeleni” analitičar bez ikakvog iskustva na terenu koji se plaši svega, a i The Hunt for Red October je nekako najbolje pogađao duh vremena – kraj hladnog rata i početak raspada sistema. Harrison Ford je Ryana igrao u već lagano shizofrenim, ali zabavnim akcionim filmovima Patriot Games i The Clear and Present Danger čiji su negativci bili katolici – IRA i kolumbijski karteli. The Sum of All Fears mi nije privukao pažnju, pogledao sam ga jednom na televiziji, i to istovremeno čitajući novine.

Jack Ryan: Shadow Recruit nedvosmisleno pravi odmak od prethodnih filmova: za njega su iskorišćeni samo Clancijevi likovi, ali scenario nije adaptacija romana, nego je nanovo napisan. Vreme dešavanja je prebačeno u post-9/11 svet, prvi draft je obećavao globalni finansijski triler smešten u Dubai, ali je naknadno prebačen u Rusiju, što se i vidi po ne baš glatkom i jasnom scenariju. Rupe u priči su veličine omanjeg slona, mehanizmi zavere veoma ofrlje i neuverljivo objašnjeni, ali film je manje ili više akcioni, pa logika tu igra sporednu ulogu.

Dakle, Jack (Pine) je napustio doktorske studije ekonomije kada su se Arapi zakucali u Bliznakinje i prijavio se u marince. Godinu i po kasnije, Jack preživi helikoptersku nesreću i završi u bolnici, paralizovan. Tu će upoznati doktorku Cathy (Knightley), ali će i biti zavrbovan od strane Harpera (Costner) da izgradi karijeru kao CIA-in finansijski analitičar zadužen da prati sumnjive transakcije kojima se finansira terorizam.

 

Deset godina kasnije, Jack će nabasati na gomile ruskih kompanija u vlasništvu tajkuna Cherevina (Branagh) i njihove sumnjive transakcije. Sve u svemu, Rusi planiraju da sruše američki ekonomski sistem pomoću simultanog monetarnog i terorističkog udara (kako i zašto, nije mi najjasnije), a Jack mora u Moskvu da sasluša Cherevina.

Deo u Moskvi je i ponajbolji, iako na momente generički i naivan, jer prepliće špijunsku priču sa sasvim solidnim akcionim scenama i budi uspomene na zlatno doba Bond filmova. U Moskvi će se dogoditi i jedina pamćenja vredna dijaloška scena između Knightleyeve i Branaghe u kojoj oni pričaju o ruskom romantizmu. Razgovor je pretenciozan i u konačnici bedast, ali ima iskrenosti u tome da se Branagh makar na trenutak vrati u svoj element intelektualca. Nakon Moskve, film postaje tipična dosadnjikava utrka sa vremenom sa brzim konfuznim monolozima (glasno razmišljanje pod stresom) i ispucavanjem pojmova u redu tek malo uređenijem od slučajnog.

Prvi utisak je da film u svakom pogledu deluje kompozitno. Producenti su angažovali reditelja koji je poznatiji po svom “shakespearijanskom” opusu nego po spektaklima, iako se i u tom svetu snalazi (Thor). Scenario je budžen i prepravljan i zatrpan klišejima iz drugih filmova. 

 

Glumci nisu baš najbolje odabrani. Chris Pine je u redu kao mladi Jack Ryan, iako svom liku ne daje neki očiti pečat. Kevin Costner je prilično uverljiv kao veteran i glavešina i, što je najvažnije, dokazuje da se na njega kao glumca može ponovo računati. Kenneth Branagh je sam sebi dao ulogu možda iz ego-tripa, a možda i iz krajnje nužde i sve vreme deluje kao da mu je mesto u nekom drugom, boljem filmu, ali se istovremeno sjajno zabavlja kao zlikovac iz Bonda. Kiera Knightley je očita greška, lik joj je plitak i jednostavan, a ona je glumica za drugačije filmove, pa u velikoj meri radi “planking”, odnosno glumi kao daska. Jedan mali dragulj je baletan Mikhail Baryshnikov u cameo ulozi visokog funkcionera u Kremlju.

Iako neujednačen i ultimativno trashy uradak sastavljen iz dostupnih, ali ne nužno najboljih sastavnih delova, Jack Ryan: Shadow Recruit nije strašno loš film. Akcione scene su napete, špijunski triler zaplet radi svoj posao i film nije dosadan. Najčudnije od svega je to što je u silnim budženjima i petljanjima Hollywood nekako opet pogodio duh vremena. Novi hladni rat je već izbio i vodi se ekonomskim sredstvima, a prathodni je još uvek u živom sećanju. Sasvim je moguće da nismo videli sve od Jacka Ryana, i možda će baš taj lik postati američki odgovor na Jamesa Bonda.