Walk of Shame

2014.

scenario i režija: Steven Brill

uloge: Elizabeth Banks, James Marsden, Gillian Jacobs, Sarah Wright Olsen, Ethan Suplee, Bill Burr, Ken Davitian, Willie Garson, Ken Nealon, Niecy Nash

Samo je trebalo proveriti filmografiju reditelja Stevena Brilla (Little Nicky mu je još i najbolji film) i preskočiti Walk of Shame. Niti volim ćorave komedije, niti sam neki naročiti fan Elizabeth Banks niti mi naročito nedostaju fore i fazoni popularni pre tridesetak godina.

Tada su japiji (yuppies) bili relativno nova pojava i zbog toga relativno zgodan materijal da ih se ubaci u komediju situacije sa izrazito desničarskim “family values” kontekstom. Koncept je još stariji, u mislima imam Out of Towners (1970), i u njemu najčešće neki frajer dolazi u novi grad jureći nekakav posao, a usput ostane bez smeštaja i love zabunom. Nepoverljivi meštani ga zamenjuju za propalicu i to ga uvlači u jednu nezgodnu situaciju za drugom, dok se nekako sve to ne završi i svi budu srećni i zadovoljni. Out of Towners je bio prilično simpatičan i veseo filmčić, ali je formula deset godina kasnije izvađena iz naftalina i upotrebljena kao propagandno oružje Reaganove vizije Amerike, gde su novac i malograđanski moral jedino merilo čovečnosti, gde je nepoznato lice, stranac ili siromah automatska pretnja i gde je uputno ljude ceniti po odeći koju imaju na sebi. Martin Scorsese je sa After Hours (1985) uspeo tome da doda jedan fini, simpatični umetnički “twist”, ali formula je ostala na tome.

Ovde ulogu izgubljenog japija preuzima Meghan (Banks), fina i pristojna voditeljka vesti na lokalnoj televiziji koja pokušava da pređe u višu ligu. Kada joj se u jednom danu dese dva vezana sranja, propadne joj unapređenje i ostavi je dečko, njene prijateljice, jedna jezičava (Jacobs) i druga droljasto-tupava (Wright Olsen) uspeju da je nagovore da se izazovno obuče i izađe sa njima u klub po sistemu “ud'ri brigu na veselje”. Meghan će tu previše popiti i upoznati simpatičnog barmena i pisca ljubavnih romana Gordona (Marsden) i završiti s njim u njegovom stanu. Negde pred zoru će poslušati poruke na telefonskoj sekretarici i shvatiti da ipak ima šansi za unapređenje, ali da obavezno mora da dođe na posao i zablista pred njuškama sa važne televizije.

E, sad, ona je mamurna, obučena u droljastu žutu haljinu (što je modni zločin sam po sebi – belkinja, naročito plavuša ne bi smela na sebe da baci išta žuto) i ne može da nađe mobilni telefon, pa krene da pronađe auto. Kako to već biva, pauk joj je pokupio auto u kojem je ostala tašna i novčanik sa lovom, karticama i dokumentima, a u stan kod frajera ne može da se vrati jer mu ne zna ni prezime ni broj stana. Dakle, mora da nekako nađe put do kuće, posla, gde god, i to bez kinte i telefona, pritom još obučena krajnje neprikladno.

Naravno, pisac živi negde u centru okružen propalicama, dilerima i kurvama, a Meghan kraj ne poznaje. Mora nekako da nađe pomoć na ulici... I tu kreću prave nevolje: taksista (Davitian) joj ponudi da vožnju plati sa plesom u krilu, kurve je napadnu jer u njoj vide konkurenciju, policajci (Suplee i Burr) joj očitaju bukvicu bez da bi je saslušali, a jedino je neki dileri prepoznaju i ponude joj da nekoga pozove. Naravno, ona ne zna nijedan broj napamet ili šta već... Noć se polako pretvori u jutro, a nevolje se nastave: Niecy Nash je istera iz autobusa, neki hasid pomisli da je Meghan demon koji je došao da ga iskušava, a napaljeni pubertetlija insistira da će joj pomoći ako mu ona pokaže sise. Panduri su joj, naravno, sve vreme za petama.

Za nešto što pokušava da bude komedija, Walk of Shame ima ravno nijedan smešan momenat, sve je usiljeno, glupavo i neretko uvredljivo. Humor je često rasistički i seksistički, a jedan te isti štos se ponavlja u nedogled. Gluma i režija su, kao i scenario, u velikoj meri na auto-pilotu. Elizabeth Banks pokušava da nam izazove empatiju i nije njena krivica što ne uspeva: njen lik je skup nekakvih tipskih osobina miljama daleko od stvarne ličnosti. Ostali likovi su još tipskiji.

To što je glavni lik žena, Walk of Shame ne postavlja kao temu, nego samo koristi za seksistički humor. Nigde se jasno ne podiže glas protiv objektivizacije ili površnog materijalističkog profiliranja ljudi. Meghan ima problem što su je zamenili za kurvu zbog droljaste haljine, ne sa tretmanom kurvi. To mi liči na neprincipijelnu koaliciju feministkinja i republikanaca protiv pornografije.