2013.
scenario i režija:
Charlie Stratton (prema romanu Therese Racquin Emila Zole)
uloge: Elizabeth Olsen,
Oscar Isaac, Tom Felton, Jessica Lange, Shirley Henderson, Matt Lucas
Emile Zola je jedna od najznačajnijih figura u
francuskoj, pa i svetskoj književnosti, autor koji je realizam doveo
do vrhunca i pokrenuo naturalizam kao književni pravac. On je sa
preciznošću naučnika rezao kroz duboko trulo francusko društvo
XIX veka koristeći pritom likove običnih ljudi. Naravno, nekih 150
godina kasnije nam trulež francuskog društva ne znači ništa, ali
ostaje onaj vanvremenski motiv truleži ljudske psihe. Povrh toga, sa
svojim romanom Therese Racquin Zola je konstruisao zaplet koji
će kasnije postati okosnica američke pulp literature, stripa i noir
filmova. Hitchcockovske sheme i The Postman Always Rings Twice
vuku korene iz Zolinog pera.
Sa adaptacijom takvog materijala treba biti
pažljiv. Socijalni aspekt star više od 100 godina je zastareo, i
priču je moguće prebaciti u novi kontekst ili je na drugi način
povezati sa aktuelnim trenutkom. Ako će vreme i mesto ostati kao u
originalnom delu, onda akcente treba dati na ono univerzalno i
ljudsko, a likove treba karakterizirati, a njihove postupke
objasniti. Ili makar od filma napraviti poligon za pokazivanje
tehničkih dostignuća u smislu fotografije, scene i kostima. Charlie
Stratton nije neko veliko rediteljsko ime i adaptacija Therese
Racquin se pokazala kao preveliki zalogaj, a konačni produkt je
kostimirana drama idealna za kablovsku televiziju.
Malu Therese posle majčine smrti otac ostavlja
kod svoje sestre Madame Racquine (Lange) sa lažnim obećanjem da će
se po nju vratiti kada se, eto, malo snađe. Otac će ubrzo poginuti
u jednoj od svojih avantura. Therese odrasta u sitnoburžoaskom domu
sa strogom tetkom i njenim bolešljivim sinom Camillom više kao
osoblje nego kao osoba. Nakon desetak godina, Therese (Olsen) će u
istom danu biti obznanjeno da će se udati za Camilla (Felton), te da
će se svi preseliti u Pariz gde je Camille dobio posao računovođe,
a Madame Racquine i Therese će otvoriti radnju sa metražom i
dugmadima.
Therese će živeti svoj sumorni život de facto
sluškinje dok Camille slučajno ne dovede u goste svog kolegu s
posla i druga iz detinjstva Laurenta (Isaac), koji mu je sušta
suprotnost: zdrav, jak, divalj i Theresi jako privlačan. Njih dvoje
će se tajno sastajati u popodnevni satima i skovati plan da ubiju
Camilla u naizgled nesreći i konačno budu zajedno. Jednom kada
izvedu to ubistvo i kada posle perioda žalosti dobiju blagoslov da
se venčaju, proradi im savest. Nimalo povoljna nije činjenica da
ostarela madame iako shrvana od tuge i šlogirana ipak zna šta su
ljubavnici uradili...
Prvi problem je sam naslov. In
Secret može značiti svašta, pa na kraju ne znači
ništa. To onda dovodi do toga da, u nedostatku fokusa i opredeljenja
na šta staviti akcente, film ne znači ništa. Taman kad krene
jednom stazom, reditelj vrlo brzo menja kurs. Tako imamo istorijsku
dramu sa nagoveštajem naturalizma na početku, zaplet između
melodrame i noira o grešnim ljubavnicima i ubistvu, studiju moralnog
pada nakon venčanja i zbrzani rasplet. Kroz sve te etape prolazi i
roman, ali su ti prelazi mnogo finiji, blaži i izgrađeniji.
Umesto sa motivacijom likova i tempom priče,
reditelj se najviše bavim seksualnom komponentom odnosa dvoje
ljubavnika (kod Zole je to mnogo više “softcore”). Poseban trn u
oku su mi dve apsurdne scene (jedna u kojoj Therese masturbira
trljajući se o zemlju dok gleda zdravog seoskog kosača i druga u
kojoj Therese krije Laurenta pod svojom haljinom, dok simultano
dobija masažu vrata od tetke i kunalingus od ljubavnika) koje bi
sjajno pasale u nekom drugom filmu, pa čak možda i u ovom kada bi
generalni ton bio drugačiji.
Solidno je to kako je film snimljen, najčešće u
tamnim tonovima, što je verno originalnom romanu. Tome pomažu i
lokacije u Beogradu i Budimpešti koji solidno poziraju kao Pariz XIX
stoleća. Sumorni stan poviše mračne i sumorne radnje u mračnoj i
sumornoj uličici ostaju dugo u sećanju.
Stvari lošije stoje kod glumaca. Jessica Lange
unosi malo težine kao madame Racquine, iako bi se za nju uloga mogla
nazvati tipskom i verovatno bi mogla da je odigra i u snu. Oscar
Isaac nastavlja da igra na kartu mračne harizme, ovog puta u potpuno
drugačijem tonu nego u Inside Llewyn Davis. Elizabeth Olsen
je svakako pogrešan izbor za ulogu Therese Racquine i za bolje
ostvarenje joj je potrebno čvršće vođenje. Bogu hvala pa je
dovoljno senzualna kao ljubavnica, dok je za sve ostalo previše
pasivna. Pasivan je i Tom Felton kao Camille, ali sa tako
karikaturalno napisanim likom ne može ništa da pokaže. A
epizodisti, društvo koje dolazi na partiju domina četvrtkom u
sumornu kuću su tek nepamtljivi.
Sve u svemu, In Secret je jedan potpuno
nebitan i nepamtljiv film koji čini nepravdu prema izvornom romanu.
Bez ikakvog fokusa i oštrine komentara, bilo kritičkog, bilo
stilskog, osuđen je na propast. Pravolinijski, dosadnjikav,
opterećen naglim promenama kursa i, kako vreme odmiče, sve
budalastijim postupcima likova vrlo brzo postaje naporan za gledanje,
a nekoliko lepih kadrova i lokacija nisu vredni 100 minuta mučenja.
No comments:
Post a Comment