Bad Johnson

2014.

režija: Huck Botko

scenario: Jeff Tetreault

uloge: Cam Gigandet, Nick Thune, Kevin Miller, Katherine Cunningham, Jamie Chung

Pretpostavka da muški polni organ ima svoju svest i svoje prioritete nije nimalo nova. Body Count je to na najbolji mogući način pretočio u pesmu Evil Dick, jednu pošalicu u kojoj muškarac ne može da se odbrani od uticaja koji na njega vrši njegov vršnjak. A kada već ima svest, možemo samo zamisliti šta je naš majmun u stanu da uradi kada bi imao i svoje telo...

Nešto ranije smo imali film Bad Milo koji je, i pored kretenske premise da nekakav monstrum živi u nečijem dupetu, potpuno uspeo kao metafora za stres modernog života. U najboljem slučaju, Bad Johnson bi bio nekakav komentar da preteranu seksualizaciju kojoj smo svedoci danas. Ali to nije. To je jedna repetitivna, nimalo smešna vulgarna seksualna komedija (90 minuta šala o kurčevima), sa vrlo sumnjivom moralnom porukom (bajkoviti tip monogamije), debilnim scenariom, kretenskom režijom i očajnom glumom.

Naš protagonista je Rich Johnson (kapirate, Johnson, ha ha), a igra ga antipatički Cam Gigandet, navodno glumac u usponu, ali čiji dosadašnji casting nema nijednu poštenu referencu, nego sranja poput Twilighta i ćoravih komedija. Rich je popriličan kreten i ljigavac (iako u IMDB opisu stoji simpatični ženskaroš) koji u prvoj urnebesno ne-smešnoj sceni kara sestru svoje devojke. U prvih 15 minuta nakon uvodnog zapleta koji je preglup da bih trošio reči on uspeva da prevari još jednu devojku (Chung) i to sa starijom poslovnom ženom kojoj je čuknuo auto na parkingu. Jasno nam je, bilmez jednostavno ne zna da ga drži u gaćama, čak ima i web page posvećen sebi na kojem bivše devojke i bivši prijatelji kojima je jebao mater (bukvalno) pričaju o lošim iskustvima sa njim.

Pravi zaplet počinje kada Rich poželi da ga njegov veseljko ostavi na miru, a sutradan se probudi bez istog. Ali ne samo da je nestao, on je dobio ljudski oblik (Thune) i sposoban je da još više stvara nevolje u Richovom životu i životu svih njemu bliskih, od divljih žurki i orgija, preko naručivanja kurvi i odlazaka na striptiz do trošenja enormne količine novca. Posle nekog vremena Rich će svog đoku isterati iz kuće i prihvatiti sudbinu da će ostatak života pišati na dupe.

Priliku da se promeni i popravi kao čovek dobija kada ga Lindsay (Cunningham) angažuje kao ličnog trenera, i što se više zaljubljuje u nju, to moć njegovog penisa opada. A film tek tu postaje apsurdan i glup, pravi poligon za glupe šale. Kao da antropomorfna kita nije uopšte apsurdna sama po sebi...

Zapravo, Bad Johnson bi bolje prošao kao nekakav skeč u nekakvom Movie 43, jer humorističnog materijala, ma kako jadni standardi bili, za ceo film nema, pa se fore ponavljaju. Da, shvatili smo, njegov stojko je monstrum i pritom veoma manipulativan i beskrupulozan, ali na Richu ja da ga obuzda, a i obavezni šonjavi prijatelj (Miller) mu to savetuje još na početku filma. I da, shvatili smo da je prava, nesebična ljubav put u ljudskost. Ono što u celoj priči smeta je to da se Rich u suštini vrlo malo menja, da je i dalje guzica, a film traži da saosećamo s njim, dok je istovremeno predmet sprdnje i jeftinih viceva, a devojke koje na svojim avanturama povredio ostaju samo taksativno navedene, kao nekakve recke na zidu.

Transfer neprijatnosti, povremeni rasizam, seksizam i homofobiju na stranu, zapanjujuće je to koliko je Bad Johnson zapravo ziheraški film. Tu nema ni preterano mnogo seksa, niti rizika bilo koje vrste, sve je poprilično “straight” i “mainstream”. Sama priča, apsurdno-glupava kakva je, mogla se obraditi na mnogo bolje načine. Na pamet mi pada nekakav South Park pristup, gde bi se održao transfer neprijatnosti i ogavni seksualni humor, ali bi se dao i nekakav komentar o ljudskoj prirodi. Neki ljudi su jednostavno glupi k'o kurac. Autori ovog filma isto tako, pa i ne čudi da je i film takav. Definitivni kandidat za Zlatnu malinu.