Non Stop

2014.

Režija: Jaume Collet-Serra

Scenario: John W. Richardson, Chris Roach, Ryan Engle

Uloge: Liam Neeson, Julianne Moore, Scoot McNairy, Michelle Dockery, Nate Parker, Corey Stoll, Lupita Nyong'o, Omar Metwally, Anson Mount

Moram priznati da nisam zaljubljenik u filmove o otmicama aviona, ali da ću svejedno odgledati većinu takvih filmova. Klaustrofobična atmosfera je zabavna, poletanje, sletanje, ljudski strahovi, sve što već sleduje. Tu i tamo se desi kakav obračun ili tuča na tesnom  prostoru i to je jednostavno zabavno. Manje je bitno jesu li protivnici arapski teroristi, ruski plaćenici ili suludi osvetnici. Problem kod takvih filmova je najčešće veoma tipska dramaturgija i veoma tanka karakterizacija. Tu je obavezno neočekivani heroj, bio on kukavni analitičar, kao u Executive Decision ili američki predsednik lično, kao u Air Force One. Tu su tipski bau-bau zlikovci, te putnici i osoblje sa možda malo više karaktera od prosečnih statista.

Non Stop je takav film, smešten visoko u zraku, sa dve ili tri sjajne akcione scene i sasvim pristojnim CGI-jem. Zaplet je poprilično „nacrtan“ na samom početku, ali zbog toga ništa manje neverovatan, a rasplet posve nelogičan, uz potpuno proizvoljnu motivaciju likova. Ono što je dodatak tipičnoj avionskoj priči je tipična detektivska priča nalik na romane Agathe Christie koja zauzima veći deo minutaže.

Naš heroj je Bill Marks (Neeson), „vazdušni šerif“ sa ozbiljnim problemima. Na posao dolazi vidno pripit, sa ljudima ulazi u sukobe, a kolege i nadređeni mu ne veruju. U toku filma će njegovo ponašanje biti razjašnjeno, ali za samu radnju filma najbitnije da on baš i ne voli letenje.  Čim nekako preživi poletanje, dobija poruku na mobilni telefon (svako ko je jednom bio u avionu zna da se mobilni telefoni gase u roku od omah) da će nepoznati počinilac ubiti po jednu osobu na svakih 20 minuta ako mu se ne isplati 150 miliona dolara na zadati račun. Bill mora da otkrije ko je otmičar, a nikako mu ne ide u prilog to što mu ekipa na zemlji ne veruje, a za to imaju dobar razlog: račun na koji treba uplatiti je njegov. Ne ide mu u prilog ni to što je posada u avionu relativno nova, a ni to što ne može baš verovati svim putnicima.

Može verovati Jenny (Moore), ženi na susednom sedištu i možda pilotima i jednoj stjuardesi Nancy (Dockery). Od ostatka putnika koji nisu statisti tu su jedan profa (McNairy), jedan informatičar (Parker), jedan lagano rasistički nastrojeni policajac (Stoll) i jedan arapski doktor (Metwally). Tu je i jedan Billov kolega (Mount) koji se ponaša prilično čudno, ali i „oscarovka“ Lupita Nyong'o u ulozi stjuardese koju je mogla odigrati bilo koja prava stjuardesa. Istini za volju, ulogu je pogodila mnogo ranije nego što je dobila priznanje od Akademije.

Jasno je da kad akcija zakuca na vrata, logika iskače kroz prozor. Pitanje je samo da li je akcija dovoljno zabavna da se ne primeti odsustvo logike. Non Stop je na tom području sasvim pristojan, ali ne i impresivan. Neke od scena su odlične i napete, ali puno je tu praznog hoda. Drugi način da se preskoči muljava logika je aktuelan pod-tekst filma, a Non Stop tu ne briljira, iako pokušava da se predstavi kao kritika dogme „sigurnosti“ koja se uspostavila posle 9/11.

Španski reditelj Jaume Collet-Serra nije neko značajno ime i više se dokazao kao provereni štancer žanrovskih filmova, a najviše akcijada. Sa Liamom Neesonom je već sarađivao na Unknown (2011). Kada smo kod Neesona, možemo primetiti da se svake godine pojavi po jedna njegova akcijada, od Taken franšize nadalje, te da je njegova karijera krenula ne baš čestim putem: od dramskih prema akcionim ulogama. Neeson ih odrađuje sasvim dobro, u formi je i uverljiv kao akcioni heroj, ali svejedno ostaje utisak da je glumac njegovog kalibra sposoban za zahtevnije uloge od akcionih.  U ovom filmu slično važi i za Julianne Moore koja je uobičajeno sjajna u svojoj veoma neimpresivnoj ulozi, ali ostaje utisak o neiskorištenom potencijalu. Recimo da bi ona mogla da bude zanimljiv negativac. Ostali glumci, mahom poznati sa televizije, ovde služe uglavnom kao dekor igrajući u velikoj meri tipske likove.

I tu dolazimo do centralnog problema: priče u kojoj nema puno prostora za varijacije i scenarija koji je u priličnoj meri „paint by numbers“. Kratka ekspozicija, razrada, nasumični obrati, velika govorancija i najveći obrat i objašnjenje pred kraj, eksplozija, sletanje i kraj. Scenaristi su debitanti sveži sa akademije i to je poprilično očito. I pored toga Non Stop je relativno zabavna akcijada i žvaka za mozak, ni bolja ni lošija od drugih avionskih filmova. 

Jack Ryan: Shadow Recruit

2014.

režija: Kenneth Branagh

scenario: Adam Cozad, David Koepp (na osnovu likova Toma Clancija)

uloge: Chris Pine, Kenneth Branagh, Keira Knightley, Kevin Costner, Mikhail Baryshnikov

Koliko god neki serijal knjiga bio komercijalno uspešan, od filma snimljenog po bestselleru se očekuje još veći komercijalni uspeh. To uglavnom stoji, stvar je prosta: ko čita plitke bestsellere, pogledaće i filmove po njima jer takvi filmovi zahtevaju još manje koncentracije nego čitanje. Primera radi, Bond filmovi se još uvek rado gledaju, a ime Iana Fleminga je manje ili više komad trivije. Sa druge strane, treba biti potpuni bilmez pa zajebati The Da Vinci Code, ali i to je ne samo moguće, to se desilo.

Tom Clancy i njegova petparačka patriotska literatura su svakako materijal za jednu književno-filmsko-ekonomsku analizu. Nesumnjivo, Clancy je popularan i dobro prodavan autor i umro je kao veoma bogat čovek. Imao je nos, pa je prodavao svoja prava čak i kompjuterskim kompanijama, a Rainbow Six igrice su obeležile jedno vreme. Za film je najznačajniji kao autor romana o CIA-inom agentu Jacku Ryanu, a četiri romana su već ekranizovana. Tu priča dobija jedan čudan “twist”: Jacka Ryana su već odigrala trojica glumaca (Alec Baldwin, Harrison Ford i Ben Affleck), a pauza između trećeg i četvrtog filma je trajala skoro deset godina. Filmovi su varirali u stilu i tonu, pa se teško može govoriti o franšizi. Stoga mi se čini da je peti film o Jacku Ryanu temeljni “reboot” i poslednji pokušaj da se od Ryana stvori nekakva franšiza.

 

Meni je osobno najviše odgovarao Alec Baldwin kao “zeleni” analitičar bez ikakvog iskustva na terenu koji se plaši svega, a i The Hunt for Red October je nekako najbolje pogađao duh vremena – kraj hladnog rata i početak raspada sistema. Harrison Ford je Ryana igrao u već lagano shizofrenim, ali zabavnim akcionim filmovima Patriot Games i The Clear and Present Danger čiji su negativci bili katolici – IRA i kolumbijski karteli. The Sum of All Fears mi nije privukao pažnju, pogledao sam ga jednom na televiziji, i to istovremeno čitajući novine.

Jack Ryan: Shadow Recruit nedvosmisleno pravi odmak od prethodnih filmova: za njega su iskorišćeni samo Clancijevi likovi, ali scenario nije adaptacija romana, nego je nanovo napisan. Vreme dešavanja je prebačeno u post-9/11 svet, prvi draft je obećavao globalni finansijski triler smešten u Dubai, ali je naknadno prebačen u Rusiju, što se i vidi po ne baš glatkom i jasnom scenariju. Rupe u priči su veličine omanjeg slona, mehanizmi zavere veoma ofrlje i neuverljivo objašnjeni, ali film je manje ili više akcioni, pa logika tu igra sporednu ulogu.

Dakle, Jack (Pine) je napustio doktorske studije ekonomije kada su se Arapi zakucali u Bliznakinje i prijavio se u marince. Godinu i po kasnije, Jack preživi helikoptersku nesreću i završi u bolnici, paralizovan. Tu će upoznati doktorku Cathy (Knightley), ali će i biti zavrbovan od strane Harpera (Costner) da izgradi karijeru kao CIA-in finansijski analitičar zadužen da prati sumnjive transakcije kojima se finansira terorizam.

 

Deset godina kasnije, Jack će nabasati na gomile ruskih kompanija u vlasništvu tajkuna Cherevina (Branagh) i njihove sumnjive transakcije. Sve u svemu, Rusi planiraju da sruše američki ekonomski sistem pomoću simultanog monetarnog i terorističkog udara (kako i zašto, nije mi najjasnije), a Jack mora u Moskvu da sasluša Cherevina.

Deo u Moskvi je i ponajbolji, iako na momente generički i naivan, jer prepliće špijunsku priču sa sasvim solidnim akcionim scenama i budi uspomene na zlatno doba Bond filmova. U Moskvi će se dogoditi i jedina pamćenja vredna dijaloška scena između Knightleyeve i Branaghe u kojoj oni pričaju o ruskom romantizmu. Razgovor je pretenciozan i u konačnici bedast, ali ima iskrenosti u tome da se Branagh makar na trenutak vrati u svoj element intelektualca. Nakon Moskve, film postaje tipična dosadnjikava utrka sa vremenom sa brzim konfuznim monolozima (glasno razmišljanje pod stresom) i ispucavanjem pojmova u redu tek malo uređenijem od slučajnog.

Prvi utisak je da film u svakom pogledu deluje kompozitno. Producenti su angažovali reditelja koji je poznatiji po svom “shakespearijanskom” opusu nego po spektaklima, iako se i u tom svetu snalazi (Thor). Scenario je budžen i prepravljan i zatrpan klišejima iz drugih filmova. 

 

Glumci nisu baš najbolje odabrani. Chris Pine je u redu kao mladi Jack Ryan, iako svom liku ne daje neki očiti pečat. Kevin Costner je prilično uverljiv kao veteran i glavešina i, što je najvažnije, dokazuje da se na njega kao glumca može ponovo računati. Kenneth Branagh je sam sebi dao ulogu možda iz ego-tripa, a možda i iz krajnje nužde i sve vreme deluje kao da mu je mesto u nekom drugom, boljem filmu, ali se istovremeno sjajno zabavlja kao zlikovac iz Bonda. Kiera Knightley je očita greška, lik joj je plitak i jednostavan, a ona je glumica za drugačije filmove, pa u velikoj meri radi “planking”, odnosno glumi kao daska. Jedan mali dragulj je baletan Mikhail Baryshnikov u cameo ulozi visokog funkcionera u Kremlju.

Iako neujednačen i ultimativno trashy uradak sastavljen iz dostupnih, ali ne nužno najboljih sastavnih delova, Jack Ryan: Shadow Recruit nije strašno loš film. Akcione scene su napete, špijunski triler zaplet radi svoj posao i film nije dosadan. Najčudnije od svega je to što je u silnim budženjima i petljanjima Hollywood nekako opet pogodio duh vremena. Novi hladni rat je već izbio i vodi se ekonomskim sredstvima, a prathodni je još uvek u živom sećanju. Sasvim je moguće da nismo videli sve od Jacka Ryana, i možda će baš taj lik postati američki odgovor na Jamesa Bonda.

Blue Caprice

2013.

režija: Alexandre Moors

scenario: R.F.I. Porto

uloge: Isaiah Washington, Tequan Richmond, Tim Blake Nelson, Joey Lauren Adams

Ovaj film tretira jedan dosta šokantan zločin, seriju snajperskih napada po Washingtonu i okolini, na drugačiji način nego većina filmova na slične teme. Ako već nisu varijacije na temu dokumeentaraca, onda se uglavnom snimaju doku-drame, igrani filmovi koji se “slepo” drže činjenica i imaju vrlo malo umetničke slobode. Blue Caprice je u estetskom i žanrovskom smislu hrabar film, pričajući priču o serijskim ubicama kroz art formu, i većinom se baveći skliznućem dvojice likova u patologiju, a manje samim zločinima.

Njegov odnos prema činjenicama je takođe promenjen u odnosu na ustaljeni, “background” dvojice ubica je fikcionalizovan i rekonstruisan, držeći se samo najosnovnijih biografskih podataka. U takvoj postavci stvari, kada bi bio hrabriji da direktnije ukaže na socijalni kontekst zločina, Blue Caprice bi bio bolji film nego što jeste. Postojala je prilika da se prozove jednostavan dostup do oružja, kultura teorije zavere, paranoja u društvu nakon 11. septembra, međurasni odnosi, klasni pritisci, pitanje veterana i odnos do terorizma, domaćeg i međunarodnog. Istini za volju, te teme su natuknute, ali nisu razrađene, pa se iz njih ne može iščitati autorski stav reditelja Moorsa i scenariste Porta. Postoji opravdanje za to, obojica su debitanti i ne žele da se zamere nekom eventualnom filmskom establishmentu, i onda igraju na sigurno, fokusirajući se na psihologiju i suspense. Problem sa “bezmudaštvom” te vrste je što, iako neće iznervirati nikoga, verovatno neće ostaviti ni preterano jak utisak na festivalsku publiku i kritiku kojoj je prevashodno namenjen.

Psihologija likova i atmosfera napetosti su prikazani besprekorno u nesvakidašnjem settingu. Naime, znamo šta će se dogoditi, nevezano za to koliko smo pratili vesti iz Washingtona ili čitali po internetu o slučaju. Uvodna scena je spoiler, pokazuje krajnji doseg njihovih akcija: oni naizgled bezrazložno pucaju po prolaznicima, svedoci događaja zovu policiju i daju podatke. Radnja se onda vraća neko vreme u prošlost, na Antiguu, gde su se John (Washington), razvedeni američki ratni veteran i Lee (Richmond), momak koga je napustila majka, upoznali. Između njih se odmah razvija odnos međusobne zavisnosti: John ima zabranu prilaska svojoj deci i Lee je idealan za surogat-sina, dok je Leeju egzistencijalno potreban staratelj. John će ga povesti u Ameriku i predstavljati kao sina.

John će ga naučiti samodisciplini, vojničkim veštinama, da vozi, puca, lovi... Delom će mu pomagati Ray (Nelson), Johnov kolega iz vojske i entuzijasta za naoružanje, kod koga će dvojac živeti neposredno pre pohoda. Druga strana Johnove ličnosti je još mračnija, on je paranoik koji misli da se sistem urotio protiv njega, ne bi li mu uzeo decu. On priželjkuje demontažu sistema, haos i anarhiju. Ispočetka njegova lična tragedija i stavovi u društvu nisu povezani. O ženi, razvodu i svedocima na suđenju ima izgrađen stav: oni su ga oštetili zato što su govnari koji nemaju poštovanja za poštenog čoveka i dobrog oca. Tek kasnije će se iz toga razviti i stav o društvu kao parazitskom, vampirskom u kome je čovek rob bezličnoj, robotizovanoj administraciji.

Upitno je koliko je to istinito, jer po svoj prilici i po svim kasnijim svedočenjima, John Allen Muhammad je ceo snajperski poduhvat zamislio kao diverziju ne bi li ubio svoju bivše ženu i predstavio je kao jednu od žrtava ludaka na pohodu. Od njega nećemo ništa saznati, jer je usmrćen 2008. godine, šest godina nakon pohoda, bez obzira na žalbe i odbranu koja se poziva na neuračunljivost. Lee Boyd Malvo je manje ili više bio sledbenik koji je bespogovorno slušao svog poočima i mentora, i tako je i prikazan. Ta činjenica i činjenica da je bio maloletan u doba snajperskog pohoda mu je spasila život. O samom zločinu i istrazi valja napomenuti još i to da je, ma kako bio zamišljen i izveden, njegovom trajanju išla na ruku i nefleksibilnost policije i njihovo držanje ukorenjenih znanja o takvoj vrsti napada: izvode ih belci, sa aktivnim vojnim iskustvom i po pravilu samotnjaci, a ne grupe. Niko nije očekivao dvojicu crnaca, oca i sina u relativno starom porodičnom autu (plavom chevroletu iz naslova), bez stalnog mesta boravka.

Jasno opredeljenje za fikcionu rekonstrukciju događaja, nezavisnu produkciju i nekomercijalne ambicije dalo je autorima slobode da razvijaju odnos oca i sina udo u detalje i to je urađeno vešto, sa tek ponekim ispadima teške rediteljske ruke. Jedan od njih je ponavljanje Johnovih teorija, dok je drugi Leejevo učenje snajperskog ratovanja naglas. I pored toga, i pored povremenih padova u tempu, Blue Caprice deluje kao kompaktan čak i u problematičnom “drugom činu”, odnosno u sredini. Za to treba zahvaliti glumcima, kako glavnim, tako i sporednim Tim Blake Nelsonu i Joey Lauren Adams koja igra njegovu ženu koji sjajno dočaravaju atmosferu američkog “trailer trasha”. Isaiah Washington je odličan kao John Allen Muhammad, pokazuje da ima talenta za misteriozne likove koji klize u ludilo a la Travis Bickle. Tequan Richmond ima lakši i manje zahvalan zadatak da je njegov lik zapravo gomila plastelina koju njegov poočim oblikuje po svojoj želji, ali svom liku daje osećaj i dovoljno upečatljivosti.

Pitanje ostaje da li je svaljivanje krivice na lični nivo, i time uslovljeno svaljivanje filma na pleća glumaca potreban i pametan postupak, ta da li je pošten. Blue Caprice je hvale vredan projekat, nudi jedan drugi pogled u razvojni put serijskih ubica na primeru ovog neobičnog para. Uz malo hrabriji pristup potencijalno škakljivim temama, na tragu hrabrosti koju je pokazao odstupajući od žanra, bio bi odličan film. Ovako je samo dobar.