Blue Caprice

2013.

režija: Alexandre Moors

scenario: R.F.I. Porto

uloge: Isaiah Washington, Tequan Richmond, Tim Blake Nelson, Joey Lauren Adams

Ovaj film tretira jedan dosta šokantan zločin, seriju snajperskih napada po Washingtonu i okolini, na drugačiji način nego većina filmova na slične teme. Ako već nisu varijacije na temu dokumeentaraca, onda se uglavnom snimaju doku-drame, igrani filmovi koji se “slepo” drže činjenica i imaju vrlo malo umetničke slobode. Blue Caprice je u estetskom i žanrovskom smislu hrabar film, pričajući priču o serijskim ubicama kroz art formu, i većinom se baveći skliznućem dvojice likova u patologiju, a manje samim zločinima.

Njegov odnos prema činjenicama je takođe promenjen u odnosu na ustaljeni, “background” dvojice ubica je fikcionalizovan i rekonstruisan, držeći se samo najosnovnijih biografskih podataka. U takvoj postavci stvari, kada bi bio hrabriji da direktnije ukaže na socijalni kontekst zločina, Blue Caprice bi bio bolji film nego što jeste. Postojala je prilika da se prozove jednostavan dostup do oružja, kultura teorije zavere, paranoja u društvu nakon 11. septembra, međurasni odnosi, klasni pritisci, pitanje veterana i odnos do terorizma, domaćeg i međunarodnog. Istini za volju, te teme su natuknute, ali nisu razrađene, pa se iz njih ne može iščitati autorski stav reditelja Moorsa i scenariste Porta. Postoji opravdanje za to, obojica su debitanti i ne žele da se zamere nekom eventualnom filmskom establishmentu, i onda igraju na sigurno, fokusirajući se na psihologiju i suspense. Problem sa “bezmudaštvom” te vrste je što, iako neće iznervirati nikoga, verovatno neće ostaviti ni preterano jak utisak na festivalsku publiku i kritiku kojoj je prevashodno namenjen.

Psihologija likova i atmosfera napetosti su prikazani besprekorno u nesvakidašnjem settingu. Naime, znamo šta će se dogoditi, nevezano za to koliko smo pratili vesti iz Washingtona ili čitali po internetu o slučaju. Uvodna scena je spoiler, pokazuje krajnji doseg njihovih akcija: oni naizgled bezrazložno pucaju po prolaznicima, svedoci događaja zovu policiju i daju podatke. Radnja se onda vraća neko vreme u prošlost, na Antiguu, gde su se John (Washington), razvedeni američki ratni veteran i Lee (Richmond), momak koga je napustila majka, upoznali. Između njih se odmah razvija odnos međusobne zavisnosti: John ima zabranu prilaska svojoj deci i Lee je idealan za surogat-sina, dok je Leeju egzistencijalno potreban staratelj. John će ga povesti u Ameriku i predstavljati kao sina.

John će ga naučiti samodisciplini, vojničkim veštinama, da vozi, puca, lovi... Delom će mu pomagati Ray (Nelson), Johnov kolega iz vojske i entuzijasta za naoružanje, kod koga će dvojac živeti neposredno pre pohoda. Druga strana Johnove ličnosti je još mračnija, on je paranoik koji misli da se sistem urotio protiv njega, ne bi li mu uzeo decu. On priželjkuje demontažu sistema, haos i anarhiju. Ispočetka njegova lična tragedija i stavovi u društvu nisu povezani. O ženi, razvodu i svedocima na suđenju ima izgrađen stav: oni su ga oštetili zato što su govnari koji nemaju poštovanja za poštenog čoveka i dobrog oca. Tek kasnije će se iz toga razviti i stav o društvu kao parazitskom, vampirskom u kome je čovek rob bezličnoj, robotizovanoj administraciji.

Upitno je koliko je to istinito, jer po svoj prilici i po svim kasnijim svedočenjima, John Allen Muhammad je ceo snajperski poduhvat zamislio kao diverziju ne bi li ubio svoju bivše ženu i predstavio je kao jednu od žrtava ludaka na pohodu. Od njega nećemo ništa saznati, jer je usmrćen 2008. godine, šest godina nakon pohoda, bez obzira na žalbe i odbranu koja se poziva na neuračunljivost. Lee Boyd Malvo je manje ili više bio sledbenik koji je bespogovorno slušao svog poočima i mentora, i tako je i prikazan. Ta činjenica i činjenica da je bio maloletan u doba snajperskog pohoda mu je spasila život. O samom zločinu i istrazi valja napomenuti još i to da je, ma kako bio zamišljen i izveden, njegovom trajanju išla na ruku i nefleksibilnost policije i njihovo držanje ukorenjenih znanja o takvoj vrsti napada: izvode ih belci, sa aktivnim vojnim iskustvom i po pravilu samotnjaci, a ne grupe. Niko nije očekivao dvojicu crnaca, oca i sina u relativno starom porodičnom autu (plavom chevroletu iz naslova), bez stalnog mesta boravka.

Jasno opredeljenje za fikcionu rekonstrukciju događaja, nezavisnu produkciju i nekomercijalne ambicije dalo je autorima slobode da razvijaju odnos oca i sina udo u detalje i to je urađeno vešto, sa tek ponekim ispadima teške rediteljske ruke. Jedan od njih je ponavljanje Johnovih teorija, dok je drugi Leejevo učenje snajperskog ratovanja naglas. I pored toga, i pored povremenih padova u tempu, Blue Caprice deluje kao kompaktan čak i u problematičnom “drugom činu”, odnosno u sredini. Za to treba zahvaliti glumcima, kako glavnim, tako i sporednim Tim Blake Nelsonu i Joey Lauren Adams koja igra njegovu ženu koji sjajno dočaravaju atmosferu američkog “trailer trasha”. Isaiah Washington je odličan kao John Allen Muhammad, pokazuje da ima talenta za misteriozne likove koji klize u ludilo a la Travis Bickle. Tequan Richmond ima lakši i manje zahvalan zadatak da je njegov lik zapravo gomila plastelina koju njegov poočim oblikuje po svojoj želji, ali svom liku daje osećaj i dovoljno upečatljivosti.

Pitanje ostaje da li je svaljivanje krivice na lični nivo, i time uslovljeno svaljivanje filma na pleća glumaca potreban i pametan postupak, ta da li je pošten. Blue Caprice je hvale vredan projekat, nudi jedan drugi pogled u razvojni put serijskih ubica na primeru ovog neobičnog para. Uz malo hrabriji pristup potencijalno škakljivim temama, na tragu hrabrosti koju je pokazao odstupajući od žanra, bio bi odličan film. Ovako je samo dobar.