Adore

2013.

režija: Anne Fontaine

scenario: Anne Fontaine, Christopher Hampton

uloge: Naomi Watts, Robin Wright, Xavier Samuel, James Frecheville, Ben Mendelsohn

Priča kaže sledeće: Lil (Watts) i Roz (Wright) su prijateljice celi svoj život i odane su jedna drugoj. Sada su u četrdesetim godinama i svaka od njih ima sina od nekih dvadeset godina. Lil je udovica i ima Iana (Samuel), dok je Roz u monotonom braku sa Haroldom (Mendelsohn) i ima sina Toma (Frecheville). Majke i sinovi uživaju u život u fancy kućama na plaži u jednom malom, a prijatnom gradiću u Australiji. Dok gledaju sinove kako surfaju, dive se njihovoj lepoti i bacaju komentare da su kao mladi bogovi. Istina, ta scena puca od kulta tela i pomalo podseća na scene iz Miliusovog Big Wednesday (1978). Stvari, međutim, kreću u blesavom smeru kada momci, inače najbolji prijatelji, razviju interes svaki za majku onog drugog. Da se ne foliramo, u pitanju je seksualni interes i ja ih razumem: MILF (starija, fit i seksualno aktivna žena) je na svoj način poželjna, jer ima (još uvek) lepotu i (stekla je) integritet. Još kad su “mame” Naomi Watts i Robin Wright...

Aha, znači, imamo nešto što se kreće po liniji softcore pornografije, film za pomalo opskurne kanale u gluvo doba noći? Ne, kamo sreće, jer bi onda Adore imao dovoljno integriteta i ne bi se folirao da je nešto što nije. Ostao bi blesavi film o poremećenim i ukrštenim seksualnim vezama koji dovodi svoje likove u bizarne, neočekivane i pomalo opasne situacije. Ovo klizi ka teritoriji herc-romana, Barbare Cartland, sapunskih opera i melodramuljina na bizarnim osnovama. Znate ono, čežnjivi pogledi u očima i uzdasi umesto “straightforward” seksa. Da ne bude zabune, imamo nekoliko seksualnih scena, pritiskanja na zid i jahanja, ali sve je to urađeno “ukusno”, odnosno bez golotinje. Istina, po pitanju providnosti radnje, nema neke razlike između pornografije i melodrame.

Naše veselo društvance tako petlja iz dana u dan, menja odluke, svađa se i miri, dok ne naleti na nekoliko prilično arbitrarno postavljenih skretnica u radnji u vidu lepih i dobrih mladih devojaka, ali avaj, požuda za “pumama” (engl. cougar – izraz za stariju ženu sa fiksacijom na mlađe muškarce) je prejaka i može uništiti sve na svom putu...

Adore je ekranizacija novele The Grandmothers nobelovke Doris Lessing i u literaturi izgleda kompaktnije i jezgrovitije. Kada se neki fenomeni opisuju isključivo rečima, postoji veća mogućnost varijacija na temu, širok spektar pristupa. Filmovi se generalno oslanjaju na naraciju, i za neke teme je potrebno pogoditi i generalni ton i izbalansirati literarne elemente da bi se dobilo gledljivo delo. Adore tu ne uspeva ni najmanje. Ton je preozbiljan, dramski i to nikako ne odgovara od početka do kraja bizarnoj situaciji. Odatle se izvlači i zaključak da je film ostao u literarnoj dogmi, ređajući slučajne događaje, pa je jednostavno dosadan. I to je zločin prema sjajnim glumcima koji tu igraju, svi njihovi postupci se kreću od podglumljivanja do šmiranja, jer drugačije nije moguće uz tako muljave, nefilmične dijaloge. Oslanjajući se na deskripciju, autorica nas zasipa sa jednim te istim detaljima, krupnim kadrovima naboranih lica sredovečnih žena koja stoje u kontrastu sa njihovim zategnutim telima, širim kadrovima momaka koji surfaju, slikama idile prirode koju narušava samo huk vetra i sjajno uređenih kuća. Sve to ostavlja utisak trivijalnosti tematike, i sve je moguće otpisati kao sapunicu: problemi dokonih bogataša, bla.

Da stvar bude još blesavija, Adore je potencijalno dobar film koji je završio u pogrešnim rukama. Anne Fontaine ima kakvu-takvu karijeru u francuskom filmu, njen najbolji film je seksualno-socijalna drama Nathalie... (2003) na tragu Bunuelove Belle de le jour (1964) poznata i po američkoj re-make verziji Chloe (2009), dok je recentnoj publici najpoznatiji Coco Before Chanel (2009), nedosoljena biografska drama o mladosti modne kreatorke. Činjenica da je "oscarovac" Christopher Hampton zadužen za scenario filmu nije pomogla puno: on je napravio traljav posao adaptirajući interesantan materijal u tupljavinu.

Film ponekad nije fleksibilan medij, neke stvari je moguće uraditi na jedan i jedini način. Kada je reč o uvrnutim melodramama koje počivaju na uvrnutim seksualnim odnosima, njih zna da radi samo i jedino Pedro Almodovar, i u njegovim rukama Adore bi bio dobar film. Ovako jednostavno nije.