Concussion

2013.

scenario i režija: Stacie Passon

uloge: Robin Weigert, Julie Fain Lawrence, Johnathan Tchaikovsky, Maggie Siff

Uzmite staru priču o bračnom paru: jedno ganja karijeru, drugo se brine o kući i deci i njihova strast se polako gasi, uzimaju jedno drugo zdravo za gotovo. Jedno od njih, ili oboje će krenuti da traži seksualna uzbuđenja van braka i brak će se ili raspasti ili će se par pomiriti na novim osnovama. Imamo to u literaturi i na filmu i više nego što je potrebno.

Concussion uzima tu staru formulu i od nje stvara nešto novo, bizarno i zanimljivo. I to nije samo iz razloga što brak u ovom slučaju nije običan, nego lezbejski, mada ima i toga. Lezbejski brak je predstavljen kao odnos slične dinamike kao heteroseksualni, par u pitanju upada u iste zamke kao i heteroseksualni parovi iste (više srednje) klase koji žive u predgrađu. Fora je u tome što nije baš jednostavno za pretpostaviti šta će se sledeće dogoditi, što je hvale vredno za priču na tako bazičnoj osnovi. Scenario je odličan i veoma oštrouman, a glavna glumica Robin Weigert je napravila jednu od boljih uloga ove godine.

Abby (Weigert) je lezbejska očajna domaćica. U prvoj sceni je vidimo u teretani na sobnom biciklu okruženu komšinicama, takođe očajnim domaćicama. One tupe o dijetama i vežbama za održavanje forme i linije i o školskim aktivnostima svoje dece, pokušavajući da u tome nađu zabavu za život. Naslov koji se može prevesti kao potres mozga je okidač za dalju radnju. Abby biva pogođena bejzbolskom loptom u glavu, dobija gadnu posekotinu i shvata da joj je svega pun kufer. Priča sa udarcem i promenom ponašanja je izlizana, ali ovde to nije slučaj. Abby se menja zbog udarca, on ju je samo osvestio da to nije ono što je ona želela od života.

Njena partnerka Kate (Lawrence) je advokatica zadovoljna svojom karijerom, te Abby pomišlja da joj nekakva radna terapija može pomoći da nađe svrhu u životu. Ona tako kreće da preuređuje jedan tavan u New Yorku. Slučajno se ispostavlja da njen preduzimač Justin (Tchaikovsky), i sam neka vrsta seksualne manjine, ima devojku koja organizuje lanac veoma diskretne prostitucije, pa Abby prvo počinje da koristi usluge, da bi se i sama ubacila u “biznis” kao elitna MILF lezbejka koja se predstavlja kao Eleanor, upoznaje klijentice na kafi i prima ih isključivo u stanu. Zaplet počinje da liči na Belle de le jour (1964).

Jedan od centralnijih obrata u filmu je nagovešten već na početku, kada Abby lupa krajnje neučitivi komentar o jednoj drugoj majci i domaćici iz predgrađa, Sam (Siff), pa nam nije čudno kada se Sam pojavi kao Abbina klijentica i kada se dva, do tada odvojena Abbina sveta susretnu. Scena u kojoj Abby komentariše Sam je značajna iz dva razloga, prvo povezuje potres mozga sa ostatkom filma, jer se tu Abbino ponašanje po prvi put (i nepovratno) menja, i drugo, daje nam osnovnu tematsku liniju filma: kako se naš svet menja kada zaboravimo na kurtoaziju i kočnice bontona.

Dakle, kada vas neko pita “Kako si?” očekuje se odgovor “Dobro, a ti?”, a ne “Okružen sam budalama koje osmišljavaju život radeći trivijalne gluposti i to me ubija u pojam”. Abby više nema snage, volje ili želje da se pretvara, i zbog toga je čudno da se okreće “rekreativnoj” prostituciji, zanatu čija je suština pretvaranje, prilagođavanje i sposobnost da se bude deo nečije fantazije. Abby menja pristup od mušterije do mušterije, nesigurnoj, simpatičnoj debeloj mladoj devojci pokušava da bude moralna podrška, za Sam je beg od stvarnosti i dosade života u predgrađu i tako dalje.

Scene seksa u filmu su retko ukusne, nabijene emocijama, erotične, a nimalo vulgarne. Po portretu toga ne bi me čudilo da je autorica i sama lezbejka, ili makar povezana sa lezbejskom scenom. Robin Weigert, poznata uglavnom kao televizijska glumica (kao i većina glumačke postave) tu apsolutno briljira i njena uloga je na nivou heroina feminističkih filmova o ženskom oslobađanju iz 70-ih, u glavi mi je pre svega Jill Claybourgh u An Unmarried Woman (1978). Međutim, seksualna komponenta je samo jedna od nekoliko. Ono što mene kao gledaoca koji najčešće izbegava queer filmove (kao straight osoba ne mogu u punoj meri shvatiti dinamiku u odnosima ljudi alternativne seksualnosti) drži prikovanim za ekran je nepredvidljivost postupaka glavne junakinje.

Za to je posebno značajna jedna scena pri kraju filma. Kate i Abby komentarišu tekst koji njihov usvojeni sin mora da nauči za prezentaciju iz geografije. Sporna linija teksta se odnosi na to da je Columbo otkrio otok Hispaniolu. Abby ima problem sa tom linijom, čini joj se kao stari, konzervativni, politički nekorektni pogled na svet. Kate joj zamera ona večito ima nešto da doda, da joj večito nešto nije po volji. Abby je to pogodilo. Tu vidimo da se ona ne propituje baš previše o posledicama njenih odluka i postupaka. Nemamo utisak da Abby baš zna šta radi, ili da ju je briga.

Dakako, Concussion nije savršen film, na momente se vidi da je autorica debitantkinja u svetu igranog filma (dolazi iz miljea televizijskih reklama), iako su postupci glavne junakinje nepredvidljivi, osnove potporne tačke u radnji su jako predvidljivi. Tako znamo da će Kate kad-tad otkriti šta to Abby radi po cele dane u stanu. Film pada na tempu u zadnjoj trećini, i čini se da je Stacie Passon samo gledala kako da priču završi. Happy end deluje nalepljeno na film i daje mu komičnu notu koju film uglavnom nema, čak ni u situacionim scenama života u predgrađu koje su sarkastične, ali ne i komične i definitivno daleko od “feel good” teritorije. Ali i pored manjkavosti, Concussion je film koji zaslužuje pažnju.