We Are What We Are

2013.

režija: Jim Mickle

scenario: Jim Mickle, Nick Damici (prema filmu Jorgea Michela Graua)

uloge: Bill Sage, Ambyr Childers, Julia Garner, Kelly McGillis, Wyatt Russell, Michael Parks, Nick Damici

Kod horor filmova postoji jedna zakonitost koja kaže da sirova, nezavisna i neispolirana produkcija često postigne više efekta nego upeglane studijske franšize. Ako bismo tu tvrdnju proširili, to bi dovelo do toga da su horori iz evropske, latinoameričke ili azijske produkcije po pravilu strašniji od američkih. Ako se uzme u obzir tendencija američke filmske industrije da svaki iole prodorniji ne-američki film dohvati i napravi američku verziju, znači da je mnogo dobrih ideja pojednostavljeno, razvodnjeno i nevešto prevedeno u novi kontekst. Na sreću, We Are What We Are nije takav film.

U pitanju je prerada istoimenog meksičkog filma iz 2010. godine koji je snimljen u relativno slabim produkcijskim uslovima, odisao lagano trash estetikom i, što je važno za horor film, imao čvrstu poveznicu sa realnim svetom. Američka verzija je više estetski ispolirana i temeljno prebačena u novi kontekst. Meksički original je imao jaku socijalno-ekonomsku kritiku u podtekstu, što bi bilo vrlo nategnuto za temu filma i američko okruženje. Zato se se jedni od majstora intelektualnih i visceralnih horora odlučili za jedan drugi ključ, socijalno-religijski, oslanjajući se na american gothic stereotip osamljenih divljaka koji žive u kući na kraju gradića u ruralnom kraju. Kada je standardni motiv detaljno razrađen i kada je pozadinska priča elementarno uverljiva, nije teško izgraditi film na stereotipu.

Jim Mickle i Nick Damici su jedna ustaljena scenarističko-rediteljska kombinacija, sa naslovima koji su dospevali do kritike i svoje osnovne publike. Mulberry Street (2006) je veoma neobičan, iako trashy snimljen survival horor koji produbljuje jednu manje ili više osnovnu priču. Stakeland (2010) uspeva da ubaci socijalnu kritiku u okvir žanrovskog vampirskog filma i ima hrabrosti da se posluži asocijativnom montažom u stilu Terrenca Malicka. Dvojica autora pripremaju svoj prvi izlet van horor okvira, u pitanju je triler potrage Cold in July, najavljen za iduću godinu. We Are What We Are je već na neki način uvod za to, jer je razrada filma dramska (u prvom planu su emocije glavnih junaka i njihovi unutarnji sukobi), a mehanika filma je iz domena trilera, dok su samo najosnovniji elementi i nekoliko šokantnih preokreta deo horor trikova. Već je najavljen nastavak, What We Were koji će režirati Antti-Jussi Annila i koji će najverovatnije biti prequel uzevši u obzir relativno zatvorenu priču i Annilinu sklonost ka kostimiranim, lagano fantazijskim trashy hororima smeštenim u prošlost.

Okolišam da ne izlanem spoilere, ali ko je gledao original, znaće o čemu se radi. Sredovečna žena po pljusku ulazi u lokalnu radnju, kupuje namirnice i izlazi. Na banderi vidi zalepljen plakat sa fotografijom nestale devojke, počinje da se trese, povraća krv, pada u baru i utapa se. Ona je Emma Parker, živela je sa mužem i troje dece u kući na kraju mesta. Parkerovi su već na prvi pogled čudni ljudi, religijski fanatici koji nemaju socijalnih kontakata sa ostatkom stanovništva, nose odeću nekoliko decenija prestaru, slušaju jednako tako staru muziku sa gramofona, čitaju samo Bibliju i praktikuju ekstremno strogi post. Otac Frank (Sage) izgleda zastrašujuće nenormalno, a sve troje dece, kćeri Iris (Childers) i Rose (Garner) deluju anemično, a najmlađi sin Rory kao da će svaki čas umreti od iscrpljenosti i neadekvatne ishrane. Jasno je svakome da takva familija na takvom mestu ne sluti na dobro, da ima strašnu tajnu koja će se otkriti. Majčina smrt neposredno pred verski praznik je događaj koji će pokrenuti lavinu, jer najstarija kćer mora da preuzme majčino mesto domaćice kuće.

U meksičkom originalu, tajna je skrivena do iza polovine filma. Taj standard nije bilo moguće dostići u američkoj verziji, pa, iako se nigde eksplicitno ne govori o tome do pred kraj, prilično je lako naslutiti o čemu se radi. Flashback scene iz dnevnika koji Iris nasledi od majke i koji govori o događajima iz XVIII stoleća i početku tajnog života Parkerovih se dešavaju u pećini tokom duge i teške zime, članovi proširene familije nestaju ili umiru. Tajna je kanibalizam...

Jednom kada je i taj kostur manje ili više izleteo iz ormara, film se može posvetiti amaterskoj istrazi koja će razotkriti čudno ponašanja Parkerovih. Otac je sve luđi i nervozniji, tako da ne može sabrano držati masku. Na tragu su mu radoznala suseda iz kuće do (McGillis), lokalni doktor (Parks) koji je blizu njegovog imanja pronašao komadić kosti i mladi zamenik šerifa (Russell), zaljubljen u Iris i nagovoren od strane doktora da potraži još koji komad dokaza. Šerif (Damici) je sklon da prosto umanji problem, ali to je razumljivo, pošto je kroz celu širu okolinu protutnjalo nevreme i ostavilo ruševine, a doktor ionako opsesivno traži svoju nestalu kćerku (hint, hint). U međuvremenu se u kući pomalo menja odnos snaga, pošto kćeri nisu oduševljene kanibalskom tradicijom od dvesta i kusur godina, išle su u školu sa normalnim ljudima i rado bi se integrirale u sredinu.

Film ima par solidno neočekivanih iznenađenja koja nisu nimalo naivna. Najnežnija scena u filmu je prekinuta udarcem lopate u glavu, a sekvenca sa poslednjom večerom je i strašna i smešna. Dobro, sve to treba uzeti veoma uslovno, pošto istreniranog gledaoca horor filma skoro ništa ne može iznenaditi, posebno kada su preokreti i iznenađenja tempirani školski. Uostalom, atmosfera uhvaćena fotografijom i soundtrackom, ta vlaga, memla, oronula kuća i prostrani, grubi podrum u nekadašnjoj pećini su svakako važniji elementi užasa nego dramaturške tačke. Mlade glumice su se iskazale u ovom filmu, za šta treba zahvaliti reditelju koji ih ima pod kontrolom. Nežnost, zbunjenost i očaj nisu baš najlakši glumački zadaci. Sage malo preteruje kao ludak na ivici samoubistva, koji je već odavno prešao granicu razuma, njegova izvedba je sastavljena od nekoliko klišeja. Kelly McGillis je neprepoznatljiva, možda zbog toga što je ostarila, a odavno nije u fokusu mainstream produkcije.

Damici i Mickle su krenuli težim, rizičnijim putem i isplatilo im se u punoj meri. Lakši put bi bila nekakva horor parodija, na liniji Motel Hell, koja bi imala više šansi da nas zabavi nego da nas angažuje u praćenju. Međutim, koliko je horor potrošen kao žanr, parodija je u još težem položaju, zbog podrazumevanog nedostatka originalnosti i ovisnosti o provokaciji. Svaki pogrešno tempirani smeh ili lošije razrađena šala će parodiju zakucati u rasponu od lošeg do prosečnog filma.

Kako se u svetu filma retko kad dele utešne nagrade za hrabrost, angažman gledaoca mora da bude potpun da bi film uspeo. We Are What We Are simultano nastupa na više frontova i uspeva da bude zanimljiv dvema publikama. Žanrovski fanovi će biti zadovoljni količinom strave i užasa, dok će arthouse publika pred sobom imati jedan koherentan, promišljen i sjajno realizovan film bez obzira na žanr.