Call Girl

2012.

režija: Mikael Marcieman

scenario: Marietta von Hausswolff von Baumgarten

uloge: Sofia Karemyr, Simon J. Berger, Josefin Asplund, Pernilla August

Da počnemo sa činjenicama: sredinom 70-ih u Švedskoj je buknula afera oko nepriličnih odnosa poslovnog i političkog vrha sa sirotim mladim prostitutkama. Imajući u vidu osetljiv politički trenutak (izbori odmah iza ugla), kao i pomalo specifičnu političku poziciju tadašnje Švedske (nominalna neutralnost, tržišna privreda, ali socijalna država, aktivna uloga u svetskoj politici), afera je brzo zataškana, “madam” je osuđena na relativno blagu kaznu, istraga nikad nije dala rezultate kada su u pitanju korisnici usluga mladih dama. Delovalo je kao da će se kola slomiti makar na ministru pravde, ako ne i na premijeru.

Tadašnji premijer je bio Olof Palme, kasnije ubijen u još uvek nerazjašnjenom atentatu, poznat po svojoj borbi za jednakost među polovima, vernosti idejama socijalne države i solidarnog društva, kao i po svojoj skromnosti, jer je na posao išao javnim prevozom, pojavljivao se na javnim mestima bez pratnje.Da sumiramo, Palme je bio heroj levičarskog sveta i skoro pa svetac za svoje sunarodnike. Ali, ako je verovati filmu Call Girl, imao je sklonosti ka nelegalno mladim prostitutkama, ili barem štitio svoje ministre i službenike. To je, naravno, diglo nešto prašine u Švedskoj, ali to je valjda i uloga filma koji se predstavlja kao politički triler.

Iako su imena promenjena, događaji u filmu odgovaraju događajima iz 70-ih. Protagonistkinja priče je Iris (Karemyr), četrnaestogodišnja devojka koja ima običaj da beži od kuće. Nakon jedne takve bežanije, majka je ostavlja u domu, nadajući se da će država obaviti njen posao u vaspitavanju. Iris ne može da ostane na zatvorenom, iako je taj partikularni dom relativno ugodno mesto sa dobrim odnosima između pitomaca i zaposlenih, pa zato svako veče beži u grad. A kada joj se pridruži Sonja (Asplund), stara prijateljica, njih dve će ići iz provoda u provod. Jednom će ih taj provod dovesti do gospodina koji voli da mlade devojke plešu gole do pojasa u njegovoj blizini i za to je spreman platiti solidnu lovu. Jednom prilikom u njegovom stanu će se pojaviti Dagmar, zvana Mama (August), organizatorka veoma široke sheme amaterske prostitucije sa mladim devojkama, relativno pristojnim očajnicama koje su zapale u nevolje, kao i damama u godinama. Ipak svaka roba nađe svog kupca.

Irisin “pad” se odvija po već viđenom scenariju: prvo joj Mama daje za nju neverovatne količine novca za nešto tako blesavo kao što je skidanje odeće i seks, pa joj daje iluziju života na visokoj nozi, sa sve šampanjcem i ostrigama, da bi joj na kraju najbolja motivacija bile droga i pretnje. Iris se preračunala kada je mislila da ona drži svoju situaciju pod kontrolom.

Uporedo sa tom dramskom pričom, imamo i priču o policajcu Johnu (Berger) koji sam protiv svih pokušava da prodre do krajnjih granica afere, po svaku cenu. A cena može biti visoka, jer na nju utiču službenici vlade, ali ni najmanje bezopasna služba državne bezbednosti. John će uglavnom raditi sam, marljivo skupljati dokaze i prkositi naredbama sa vrha, pa će na kraju optužnica biti podignuta, madam uhapšena i suđenje pokrenuto. Rezultate znamo, nikom ništa.

U domenu priče, znači, Call Girl ne donosi ništa novo, red drame o odrastanju u nestandardnim uslovima, red krimi trilera o prostituciji, red proceduralnog i red procesnog trilera. Srećom pa su glumci bili raspoloženi. Sofia Karemyr kao Iris dočarava ono što se očekuje o tinejdžerske prostitutke: nemiran duh i prkosan stav, ali ipak zadržava mrvicu nevinosti i dečije naivnosti. Njena “partnerka” je slična, samo i nižem ključu i manje sklona ekscesima. Simon J. Berger kao John je tipičan policajac koji postaje opsednut slučajem, temeljan i uporan do samog kraja. Ipak Pernilla August svima krade šou. Njen portret stare, organizovane madam je na granici genijalnog, a Dagmar je jedan od uverljivijih i strašnijih filmskih monstruma u poslednje vreme.

Call Girl ima još jedan redak kvalitet, a to je da maloletničku prostituciju tretira na dostojanstven način, koliko je to moguće. Nema izmamljivanja jeftinih emocija i eksploatacije. To ne znači da nema golotinje ili čak natruha erotike, ali ti momenti su tu jer su apsolutno neophodni. Dodajmo tome detaljan prikaz epohe i pažnju posvećenu detaljima: enterijeru, tehnici, odeći i frizurama. Call Girl je studiozan film, ali bi utisak bio bolji kada bi se malo smanjilo sa upotrebom muzike, koje jednostavno ima previše i često na neukusnim mestima, bez obzira na to što je u pitanju dobra muzika na tragu Pink Floyda.

Centralni problem su ipak likovi. Osim Dagmar, nijedan drugi lik u filmu nam nije bliži ili makar poznatiji nego na samom početku. Promene njihovih ličnosti su očekivane i odgovarajuće za žanr, ali imajmo u vidu da je ovo film po istinitom događaju, sa živim ljudima. Za svojih 140 minuta trajanja nam klinički precizno i dokumentarno prikazuje jednu aferu koja je značajna za relativno usku publiku. Nešto širu u Švedskoj, ali to nije dovoljno za film sa internacionalnom distribucijom. Takođe, zahteva nekakvo predznanje i široj publici će jednostavno biti dosadan. To se moglo izbeći na nekoliko načina, od kojih je najbolji taj da gledaoci budu emotivno involvirani u priču. Ipak za debitantsko ostvarenje televizijskog reditelj Marciemana, Call Girl može dobiti prolaznu ocenu. Koga zanima tamna strana švedske socijaldemokratije, neka čita i gleda Millenium trilogiju. Ovaj film je na sličnom tragu, ali samo površno i u prošlost kada je dekadencija i započela.