Zero Charisma

2013.

režija: Katie Graham, Andrew Matthews

scenario: Andrew Matthews

uloge: Sam Eidson, Anne Gee Byrd, Cyndi Williams, Brock England, Garret Graham

Naslov ovog filma je lakmus-test: ako niste shvatili da je u pitanju role play štos, ovaj film nije za vas. Ako niste igrali role play makar jednom u životu, niste videli one smešne kockice, svu silu knjižurina i priručnika ili figurina, ovaj film će vam biti verovatno dosadan. Naravno, od vas se ne zahteva ništa više nego da imate pojma o čemu njegovi likovi pričaju, što znači da ne morate da budete uber-geek i aktivni igrač.

Zero Charisma se naslanja na sijaset filmova koji se kreću nekim pop-kulturnim vodama i ne otkriva ništa posebno novo. Kevin Smith je na tome izgradio karijeru (Clerks, u manjoj meri njihov ne baš najbolji nastavak, te solidni Mall Rats). U pitanju je milje likova koji rade neinspirativne poslove (ako uopšte rade), nisu vlasnici nekretnine, nemaju planove za karijeru, ali zato mogu da uživaju u satima i satima trivijalnih rasprava o tome koji je fiktivni svemirski brod brži i sličnim glupostima. Tretman kakav ovde imaju role playeri u filmovima redovno dobijaju fanovi stripova, zaluđenici za sport, opsesivni kladioničari, pa i diskofili (knjiga i zatim film High Fidelity).

Naravno, vaš “fandom” će odrediti koliko će vas zanimati ovakav film. Što ste više vremena proveli u sobi igrajući role play sa vama sličnim muškarcima (“gamer chicks” su bile i ostale redak izuzetak), žderući čipseve i pijući coca colu (većina “game mastera” ima nisku toleranciju prema alkoholu na sesijama), veće su šanse da vas ovaj naslov privuče. Meni je u startu bio zanimljiv. Fora je u tome kakav će tretman dati svojim likovima, odnosno koliko puta smo takve karikaturalne štrebere videli na filmu i televiziji. Bez potrebe da naglašavam, što je simpatično u srednjoj školi nije baš cool na pragu tridesete, a i jedan te isti tip sesija sa jednim te istim voditeljem priče ume da smori brže nego što se nadate.

Ovde imamo takav slučaj. Heroj ovog filma je Scott (Eidson), ogromni, debeli, proćelavi game master sa frizurom i bradom koje ga čine nezaposlivim na ozbiljnom mestu. On je uber-geek, diktator okružen jednako neprilagođenim, samo submisivnijim drugarima. Izgleda kao da odbijaju da odrastu ili makar konstatuju svet odraslih oko sebe, ili im taj svet ne nudi ništa dobro. Jedan od igrača na sesijama je oženjen, štaviše pred razvodom, pa se odlučuje da batali hobi koji je ionako prerastao i ekipa sa Scottom na čelu mora da nađe zamenu. Kao poručen im dolazi Miles (Graham), još jedan uber-geek, ali drugačije vrste. On je uspešan, ima zgodnu devojku i urednik je popularnog pop-kulturnog web portala koji od toga čak i živi. Njegova opuštenost je u potpunom kontrastu sa Scottovom nedruštvenošću i stegnutošću, i on polako dobija većinu ekipe na svoju stranu, dok Scott lagano kipi.

Scottovi problemi nisu vezani samo za status alfa-zaluđenika. On počinje (i završava) kao totalni fijasko od lika, živi u kući sa babom (Byrd), ali se posle dužeg odsustva u priču vraća i majka (Williams) sa novim momkom i aspiracijama da proda kuću kako bi pokrila svoje dugove, što bi Scotta izbacilo na ulicu. Ni na poslu stvari ne stoje bolje, zbog ošljarenja će pre ili kasnije dobiti otkaz, nema nikakve šanse da ikada ima devojku zbog svog izgleda, ponašanja i navika. Da stvar bude crnja, on nije naročito popularan ni u role play zajednici, jer je sklon nasilnom prepiranju, jer davi sa glupostima i ne shvata da se vremena menjaju, kako njegova starosna dob, tako i role play scena koja polako postaje relativno unosan biznis i u digitalnom (WoW i slične igrice) i u analognom (kartične i tablične igre, figure, setovi) formatu. Scottovi problemi su sadržani u naslovu filma: nije nimalo simpatičan i teško ga je podnositi u svojoj blizini.

Film postupa pametno da ne klizi u glupo popovanje da jednom kada se opere/ošiša/obrije, kada prestane da sluša Therion, kada se pristojno obuče i stupi u svet odraslih i ozbiljnih, svi problemi nestaju. Scott je nesposoban za to, i to dobro znamo. Koliko je iritantan kao game master, takav bi bio i kao prodavac satova ili majstor za klimu. Loša stvar sa svim tim je da nakon ekspozicije film ne vodi nikuda. Taj problem postoji još od renesansne književnosti: shvatili smo da je Don Quixote lud i ne treba nam knjiga u četiri toma da bi to iz scene u scenu potvrđivala.

I to je šteta, jer u pozadini svega toga stoji jedna solidno zasnovana studija karaktera, natruhe o njegovoj prošlosti (majka koja je još sebičnija od njega, koja napušta kuću i vraća se kako joj se svidi) i jedan potencijalno egzistencijalni zaplet (opet sa majkom i njenom namerom da proda kuću). Film se umesto toga bavi Scottovim sitnim svađama sa Milesom, ostatkom ekipe i radnicima u role play radnji. Šteta je i što “čehovljeva puška” u vidu Scottovog nepodnošenja alkohola ne opali kako treba u “trećem činu”. Od polovine do samog kraja, film je u slobodnom padu i koristi mehaniku indie drama i situacionih komedija kao jedinu potporu.

Uz relativno prozaičnu priču, ni režija ne može biti sjajna, posebno u uslovima žanra komične drame i nezavisne relativno jeftine produkcije. Ono što spasava film su glumci. Geek ekipa oko Scotta zaista deluje i ponaša se na taj način, likovi jesu malo “over-written” i natrpani klišejima, ali su se glumci potrudili da ih učine makar elementarno životnim i simpatičnim. Kao Scottova majka, Cyndi Williams odlično povlači konce koji će nas iritirati, a njena samoživost dolazi u prvi plan. Anne Gee Byrd ostaje u okvirima filmskih baka koje nisu mekane ni senilne, njen um je oštar, jezik još oštriji, a memorija perfektna. Ne fali joj ni stava prema unuku gubitniku i kćerki parazitu. Ipak, Eidsonova interpretacija Scotta nosi ceo film do te mere da to počinje da smeta. Naime, Scott je malo preteran lik, a preterivanje je bio lakši izlaz iz narativnog ćorsokaka, a Eidson je u interpretaciji suviše siguran i uverljiv, toliko da nam dođe da se zabrinemo za njega i njegovu dobrobit. On ne izgleda kao da ima ikakav odmak od uloge. Da je takav “method” glumac ili jednostavno toliko dobar, to bi se pokazalo i u njegovoj karijeri koja se svodi na epizodne uloge u indie filmovima. Sva je prilika da mu je ova uloga jednostavno legla.

Autori filma Katie Graham i Andrew Matthews dolaze iz miljea dokumentarnih filmova i njihov prvi proboj u konkurenciju igranih filmova nije baš gladak. Sva je prilika da su krenuli niz “reku uspomena”, sve do vremena kada su kratili srednjoškolske ili studentske večeri sa role play igrama, čega se sećaju sa simpatijama, ali oni su sada “kao” odrasli i batalili tu priču. I to je legitiman stav, dokle god nije uključeno popovanje ili slepo oslanjanje na žanrovske formule. Iako imaju dovoljno inteligencije da izbegnu popovanje i postave se prema svom glavnom liku drugačije, kao da im fali “wisdom” i “dexterity” da svoju priču izvedu elegantno, a i “stamina” da je izvedu do kraja. Možda nema baš role playerskih filmova, ali ima mnogo boljih filmova o fanovima i pop-kulturnim zaluđenicima nego što je Zero Charisma.