Dungeons & Dragons: Honor Among Thieves

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: John Francis Daley, Jonathan Goldstein

scenario: John Francis Daley, Jonathan Goldstein, Michael Gillio

uloge: Chris Pine, Michelle Rodriguez, Hugh Grant, Daisey Head, Chloe Coleman, Justice Smith, Sophia Lillis, Regé-Jean Page

Vaš filmski kritičar je u svojoj mladosti proveo silne noći i vikende igrajući FRP sa svojim prijateljima. Svi smo počeli s Dungeons & Dragons pre nego što smo prešli na neke druge sisteme, naprednije ili posve minimalističke, i svi verovatno još uvek negde imamo setove različitih kockica. Sistema je puno, i čast svima (od War Hammera, GURPSa, White Wolfa, pa do posve opskurnih), ali Dungeons & Dragons, posebno u nešto novijoj „Advanced“ varijanti je s razlogom najpopularniji, zbog čega ga se među okorelim igračima često optužuje da prost, franšizno orijentisan i usmeren na izvlačenje para.

Kreatori igre i drugih sadržaja su se u različitim prilikama udruživali da taj svet prebace i u druge medije osim „stonih“ igara. S transferom na kompjuterske igrice je išlo najlakše i doguralo se najdalje, pa tako imamo Planscape Torment, Baldur‘s Gate, Icewind Dale, Neverwinter Nights i još gomilu drugih, ali D&D je svojevremeno imao TV emisije na svoju temu, animiranu seriju, fanovske knjige, pa čak i serijal filmova koji je započeo katastrofom 2000. godine da bi usledila dva još gora nastavka (2005, 2012) direktno za video. Opet, D&D je u solidnoj meri poslužio makar kao deo inspiracije za silne „fantasy“ filmove, a pominje se kao referenca i u brojnim drugima koji nisu nužno snimljeni na temu tog tipa fantazije.

Možda je upravo činjenica da junaci serije Stranger Things potakla autore filmskih komedija i dokazane igrače raznih društvenih igara Johna Francisa Daleya i Jonathana Goldsteina (vrlo zabavni film Game Night iz 2018. godine) i odgovorne iz produkcijske kuće Paramount da popularnoj „role play“ igri pruže još jednu filmsku, u perspektivi čak filmsko-franšiznu, šansu i tako smo dobili film podnaslovljen Honor Among Thieves. Oko test-projekcija i premijera, autori i producenti su izjavljivali kako je film namenjen „svima“, pod čime se podrazumeva i publika (bivših) igrača, kao i onih koji (možda) za Dungeons & Dragons prvi put čuju, što je pomalo rizičan pristup koji bi mogao naljutiti mnoge.

Priča filma deluje komplikovano, ali je zapravo bazična i dosta linearna. Edgin (Chris Pine) je delom pripovedač, a delom glavni junak, bard koji je nekada pripadao družini Harfista, ali se nakon tragedije u kojoj su thayevci ubili njegovu suprugu premetnuo u lopova prinuđenog da u paru s osramoćenom varvarkom Holgom (Rodriguez) krade na sitno i na krupno kako bi podizao svoju kći Kiru (Coleman). Njihovu družinu su još činili nesigurni i ograničeno sposobni čarobnjak Simon (Smith) i prevarant Forge (Grant), a ekipa odlazi na jednu poslednju avanturu zajedno s čarobnicom Sofinom (Head) kako bi se domogla neverovatnog blaga i moćnih relikvija od kojih bi Edgin za sebe zadržao jednu kako bi iz mrtvih podigao svoju suprugu i Kirinu majku.

Misija je pošla po zlu, Sofina je morala da zamrzne vreme, Edgin je svoju relikviju dao Forgeu kojeg je zavetovao da pazi na njegovu kći, ostali su se razbežali, a Edgin i Holga su uhapšeni i osuđeni. Zapravo, ceo prethodni pasus je deo njegovog govora pred sudom pre nego što uspeju da pobegnu. Jednom na slobodi, ali svejedno traženi, oni pokušavaju da pronađu ostatak ekipe, što im i uspeva u gradu Neverwinter u kojem je Forge sada gospodar, Sofina njegova savetnica, a Kira zbrinuta, ali donekle utamničena princeza. Ispada da je Forge lagao Kiri o sudbini njenog oca i Holge, a da je Sofina u dosluhu s mračnim silama crnih magova i nemrtvih ratnika, zbog čega naš duo mora da okupi deo stare ekipe kojoj će se pridružiti i neki novi članovi, poput thiefling-druidice Doric (Lilis) i paladina Xenka (Page), kako bi spasili svet od svojih bivših kompanjona.

Ako se pitate, hoće li tu biti pećina i lavirinata – hoće, i hoće li tu biti zmajeva – hoće. Jednog, debelog i proždrljivog će naša ekipa naći baš u pećini dok tragaju za relikvijom koja im je nasušno potrebna na misiji, s drugim, oživljenim od kamena, će se boriti u završnoj tučnjavi nakon što u lavirintu uspešno pobegnu od škorpio-pantera. Naravno, naći će se mesta za reference iz D&D kompjuterske mitologije, kao lokacije će se, pored Neverwintera, spomenuti i Baldur‘s Gate i na mapi pokazati Icewind Dale. Biće, takođe, i momenata duhovitosti namenjenih relaksaciji publike (iako neki „masteri“, voditelji igre, duhovitost za stolom najčešće zabranjuju), avanture, prijateljstva, spoznaje i svega drugog što jednu filmsku avanturu čini filmskom avanturom. Pitanje je koliko će time biti zadovoljni poslovično mrzovoljni okoreli igrači i fanovi igre i koliko će taj svet privući one koji o istoj nemaju ni blagog pojma (ako takvih uopšte ima), ali oni koji su je makar malo igrali će ukopčati da rediteljski duo i scenaristički trojac uspeva da uhvati njen duh, te da film podseća na ekranizaciju avanture odigrane za nečijim stolom u, recimo, desetak sesija.

U smislu čisto filmske izvedbe, film takođe nije loš, iako će „ne-igračima“ usfaliti malo pozadinske priče o likovima i o svetu u kojem se oni kreću i iako je dizajn na dosta mesta prilično generički (kao da je pokupljen iz neke još neobjavljene kompjuterske igrice). Iako je njihov osećaj za režiju uglavnom precizan, doduše bez prevelikih eskapada i ambicioznih poduhvata, a „tajming“ za komediju uglavnom na mestu, Daley i Goldstein se u priličnoj meri oslanjaju na vizuelne efekte koji sada deluju dobro (neki od njih čak i praktično, iako su gotovo sigurno CGI), ali je pitanje kako će ostariti, naročito tako nagomilani.

Sa druge strane, izvrstan posao je napravljen s glumačkom podelom i njihovim vođenjem kroz film. Chris Pine je dovoljno harizmatičan da ubedljivo iznese ulogu tipa koji, čini se, nema neku specifičnu veštinu kojom doprinosi ekipi, ali zato ima motiv i sposobnost da istu okupi oko svog cilja i plana. Michelle Rodriguez je kinetična i ekspresivna kao ratnica. Hugh Grant se uspešno prebacio s uloga romantičnih momaka na uloge ljigavaca i zlica, to mu izvrsno stoji i čini se da se ludo zabavlja igrajući ih, dok je Daisy Head pomalo bledunjava kao zla čarobnica, ali nisu li sve zapravo takve, makar na prvi pogled. Justice Smith i Sophia Lillis imaju nešto zajedničke hemije, Regé-Jean Page dostojanstvenu prezentnost, a Chloe Coleman (nedavno viđena u Planet 65) nastavlja niz uloga pasivne dece koja služe kao motivator odraslima da se upute na avanturu.

Konačna presuda za film je da je tu reč o korektnom, čak solidnom komadu bioskopske zabave koji zapravo pogađa suštinu, i filmsko-franšiznu i igračku. Od uspeha u bioskopima će zavisiti daljnja sudbina, ali ovakav komad nostalgije čak i u nastavcima može delovati blagotvorno na bivše i poneke sadašnje igrače koji vole filmove.

Knights of Badassdom

2013.

režija: Joe Lynch

scenario: Kevin Dreyfuss, Matt Wall

uloge: Ryan Kwanten, Steve Zahn, Summer Glau, Peter Dinklage, Margarita Levieva, Danny Pudi, Jimmi Simpson

Neki filmovi su svima jasni od početka do kraja. Prosto, imaju konvencionalnu temu i konvencionalnu razradu. Neki drugi nemaju te aspiracije, namenjeni su veoma određenoj publici, imaju temu koja je relativno malom broju zanimljiva i temi primerenu razradu. A postoje i filmovi koji jalovo pokušavaju da vrlo usku temu približe što širem krugu ljudi. Knights of Badassdom je takav film.

Istini za volju, verzija koja je dostupna za gledanje je veoma primetno obrađena, premontirana i skraćena u odnosu na ono što je reditelj Joe Lynch imao u vidu. Sam reditelj nije ulazio u detalje svađe sa studijskim producentima, i zadovoljio se time da se javno ogradi od “cuta”. Na nama je da mu verujemo ili ne verujemo.

Istini za volju, film o LARP (“live action role play”) sub-kulturi nije i ne može biti namenjen svakome, pošto je ta “geekovska” niša vrlo uska i vrlo ekstremna. Da bi takav film bio zanimljiv, gledalac mora da poznaje dotični svet ili da makar ima određenu predrasudu u njemu. Takođe, film o nečemu takvom trivijalnom po pravilu nema ambicija da promeni svet, izmisli nešto novo ili da uopšte ostavi trag. To je jeftina i laka zabava, pa ko voli... Jedni će takav pristup nazvati lenjim, drugi skromnim. Meni je, kao nekome ko ima pojma šta su to “geekovi”, LARP i metal, bliža druga varijanta.

 

Dakle, nakon uvodne scene, film počinje sa momkom po imenu Joe (Kwanten) koji uživa u svom životu ošljareći u garaži, slušajući glasnu muziku – metal, naravno – i povremeno sanjajući o muzičkoj karijeri. On živi sa dvojicom cimera, od kojih je jedan slučajni milioner Eric (Zahn), a drugi ustondirani kepec Hung (Dinklage) u kičasto izgrađenom zamku u predgrađu. Jednog lepog dana njegovoj uštogljenoj, na karijeru usmerenoj školskoj ljubavi Beth (Levieva) dosadi činjenica da je Joe neodrasli, neambiciozni klinac, pa mu da nogu. Joe se nađe na putu preispitivanja, razmišljanja da promeni pristup i postane ambiciozniji i odgovorniji, ali ga cimeri pošteno napiju i naduvaju, obuku u oklop i odvedu na LARP vikend sesiju u obližnjoj šumi.

Joe nije oduševljen sa idejom, ali nema previše izbora. Dobra vest je to da je ekipa sa kojom igra sasvim ugodno društvo, tu su duhoviti Lando (Pudi), malo poremećeni “ratnik” Gunther i njegova veoma zgodna sestra Gwen (Glau). Najuživljeniji od grupe, Eric, po suludim pravilima ljigavog game mastera Ronnija (Simpson) mora da izvede ritual da Joa “oživi”, i za tu priliku iskoristi tekst iz jedne knjige koju je kupio na internetu. Ispostavi se, međutim, da je nehotice prizvao pravog demona koji preuzima oblik Beth. Horor-komična krljaža može da počne.

 

I to je izvedeno simpatično, sa gomilom jeftinih efekata koji služe kao posveta filmovima iz produkcijske kuće Troma iz 80-ih i ranih 90-ih. I humor ima potencijala za nešto dalje domete, tu i tamo se nude refernce vezane na sub-kulturu, poneki dijalozi se prevode sa sakatog staroengleskog koji se govori u igri na normalan engleski. Autori ukazuju na seksizam dominantno muških LARP grupa, ali ga niti opravdavaju, niti osuđuju. Režija je “stylish” i svakako vešta, međutim scenario prolazi kroz seriju opštih mesta vezanih za ovakve filmove i sub-kulture, ne razrađujući nijednog od likova, nijedan događaj.

Izbor glumaca, uglavnom televizijskih, je odličan, ali njihova ostvarenja nisu za padanje u nesvest. Ryan Kwanten reprizira ulogu tupavog, ali univerzalno simpatičnog momka koju ima u seriji True Blood. Peter Dinklage pokušava da privuče nešto Game of Thrones publike. Steve Zahn ima možda preveliki odmak od svog lika i igra ga karikaturalno. Summer Glau je simpatična kao “gamer chick”, vlažni san svakog role playera. Jimmi Simpson pokazuje da ima talenta za komediju kao ljigavi game master. Danny Pudi pokušava da reprizira ulogu iz Communitija, ali za to jednostavno nema dovoljno vremena. Osim njih, videćemo još nekoliko poznatih televizijskih glumaca u cameo ulogama.

 

Masa detalja ostaje neobjašnjena. Kako je baš Eric slučajni milioner? Kako je Joe završio faks ako je tako neambiciozan i neodgovoran? Zašto šerifi i ostali lokalci napadaju LARP-ovce sa paintball puškama? Kraj je generički i zbrzan, najviše liči na This Is The End, a humor je veštački sveden na nekoliko štoseva (staroengleski, razlika između “in character” i “out of character” ponašanja i metalska imena kraljeva koji predvode vojske u zamišljenoj bici). Te fore imaju jedan te isti, dosadni, popujući “punchline” da je LARP pomalo ekstremna, ali najviše patetična zabava u kojoj uživaju ljudi koji se ne snalaze u “normalnom” svetu.

Reditelj Joe Lynch je zvezda u usponu kada je u pitanju trash horor. Iza sebe ima gomilu amaterskih radova, kratkih filmova, ali i staž u Tromi. U njegovoj zvaničnoj biografiji stoji da je odrastao na metal muzici, video-igricama, igrama poput Dungeons & Dragons i trash hororima iz obližnjeg video-kluba. Deluje kao neko ko zna o čemu priča i ko je u stanju da napravi koherentan i zabavan film od svojih uspomena iz detinjstva. Iskreno, voleo bih da vidim njegovu konačnu verziju Knights of Badassdom jer verujem da nisam video najbolje od ovog filma. Opet, i ova skraćena, studijska verzija je gledljiva i umereno zabavna. Rekao bih osvežavajuće glupav film, kakav film o role playu treba da bude.

Zero Charisma

2013.

režija: Katie Graham, Andrew Matthews

scenario: Andrew Matthews

uloge: Sam Eidson, Anne Gee Byrd, Cyndi Williams, Brock England, Garret Graham

Naslov ovog filma je lakmus-test: ako niste shvatili da je u pitanju role play štos, ovaj film nije za vas. Ako niste igrali role play makar jednom u životu, niste videli one smešne kockice, svu silu knjižurina i priručnika ili figurina, ovaj film će vam biti verovatno dosadan. Naravno, od vas se ne zahteva ništa više nego da imate pojma o čemu njegovi likovi pričaju, što znači da ne morate da budete uber-geek i aktivni igrač.

Zero Charisma se naslanja na sijaset filmova koji se kreću nekim pop-kulturnim vodama i ne otkriva ništa posebno novo. Kevin Smith je na tome izgradio karijeru (Clerks, u manjoj meri njihov ne baš najbolji nastavak, te solidni Mall Rats). U pitanju je milje likova koji rade neinspirativne poslove (ako uopšte rade), nisu vlasnici nekretnine, nemaju planove za karijeru, ali zato mogu da uživaju u satima i satima trivijalnih rasprava o tome koji je fiktivni svemirski brod brži i sličnim glupostima. Tretman kakav ovde imaju role playeri u filmovima redovno dobijaju fanovi stripova, zaluđenici za sport, opsesivni kladioničari, pa i diskofili (knjiga i zatim film High Fidelity).

Naravno, vaš “fandom” će odrediti koliko će vas zanimati ovakav film. Što ste više vremena proveli u sobi igrajući role play sa vama sličnim muškarcima (“gamer chicks” su bile i ostale redak izuzetak), žderući čipseve i pijući coca colu (većina “game mastera” ima nisku toleranciju prema alkoholu na sesijama), veće su šanse da vas ovaj naslov privuče. Meni je u startu bio zanimljiv. Fora je u tome kakav će tretman dati svojim likovima, odnosno koliko puta smo takve karikaturalne štrebere videli na filmu i televiziji. Bez potrebe da naglašavam, što je simpatično u srednjoj školi nije baš cool na pragu tridesete, a i jedan te isti tip sesija sa jednim te istim voditeljem priče ume da smori brže nego što se nadate.

Ovde imamo takav slučaj. Heroj ovog filma je Scott (Eidson), ogromni, debeli, proćelavi game master sa frizurom i bradom koje ga čine nezaposlivim na ozbiljnom mestu. On je uber-geek, diktator okružen jednako neprilagođenim, samo submisivnijim drugarima. Izgleda kao da odbijaju da odrastu ili makar konstatuju svet odraslih oko sebe, ili im taj svet ne nudi ništa dobro. Jedan od igrača na sesijama je oženjen, štaviše pred razvodom, pa se odlučuje da batali hobi koji je ionako prerastao i ekipa sa Scottom na čelu mora da nađe zamenu. Kao poručen im dolazi Miles (Graham), još jedan uber-geek, ali drugačije vrste. On je uspešan, ima zgodnu devojku i urednik je popularnog pop-kulturnog web portala koji od toga čak i živi. Njegova opuštenost je u potpunom kontrastu sa Scottovom nedruštvenošću i stegnutošću, i on polako dobija većinu ekipe na svoju stranu, dok Scott lagano kipi.

Scottovi problemi nisu vezani samo za status alfa-zaluđenika. On počinje (i završava) kao totalni fijasko od lika, živi u kući sa babom (Byrd), ali se posle dužeg odsustva u priču vraća i majka (Williams) sa novim momkom i aspiracijama da proda kuću kako bi pokrila svoje dugove, što bi Scotta izbacilo na ulicu. Ni na poslu stvari ne stoje bolje, zbog ošljarenja će pre ili kasnije dobiti otkaz, nema nikakve šanse da ikada ima devojku zbog svog izgleda, ponašanja i navika. Da stvar bude crnja, on nije naročito popularan ni u role play zajednici, jer je sklon nasilnom prepiranju, jer davi sa glupostima i ne shvata da se vremena menjaju, kako njegova starosna dob, tako i role play scena koja polako postaje relativno unosan biznis i u digitalnom (WoW i slične igrice) i u analognom (kartične i tablične igre, figure, setovi) formatu. Scottovi problemi su sadržani u naslovu filma: nije nimalo simpatičan i teško ga je podnositi u svojoj blizini.

Film postupa pametno da ne klizi u glupo popovanje da jednom kada se opere/ošiša/obrije, kada prestane da sluša Therion, kada se pristojno obuče i stupi u svet odraslih i ozbiljnih, svi problemi nestaju. Scott je nesposoban za to, i to dobro znamo. Koliko je iritantan kao game master, takav bi bio i kao prodavac satova ili majstor za klimu. Loša stvar sa svim tim je da nakon ekspozicije film ne vodi nikuda. Taj problem postoji još od renesansne književnosti: shvatili smo da je Don Quixote lud i ne treba nam knjiga u četiri toma da bi to iz scene u scenu potvrđivala.

I to je šteta, jer u pozadini svega toga stoji jedna solidno zasnovana studija karaktera, natruhe o njegovoj prošlosti (majka koja je još sebičnija od njega, koja napušta kuću i vraća se kako joj se svidi) i jedan potencijalno egzistencijalni zaplet (opet sa majkom i njenom namerom da proda kuću). Film se umesto toga bavi Scottovim sitnim svađama sa Milesom, ostatkom ekipe i radnicima u role play radnji. Šteta je i što “čehovljeva puška” u vidu Scottovog nepodnošenja alkohola ne opali kako treba u “trećem činu”. Od polovine do samog kraja, film je u slobodnom padu i koristi mehaniku indie drama i situacionih komedija kao jedinu potporu.

Uz relativno prozaičnu priču, ni režija ne može biti sjajna, posebno u uslovima žanra komične drame i nezavisne relativno jeftine produkcije. Ono što spasava film su glumci. Geek ekipa oko Scotta zaista deluje i ponaša se na taj način, likovi jesu malo “over-written” i natrpani klišejima, ali su se glumci potrudili da ih učine makar elementarno životnim i simpatičnim. Kao Scottova majka, Cyndi Williams odlično povlači konce koji će nas iritirati, a njena samoživost dolazi u prvi plan. Anne Gee Byrd ostaje u okvirima filmskih baka koje nisu mekane ni senilne, njen um je oštar, jezik još oštriji, a memorija perfektna. Ne fali joj ni stava prema unuku gubitniku i kćerki parazitu. Ipak, Eidsonova interpretacija Scotta nosi ceo film do te mere da to počinje da smeta. Naime, Scott je malo preteran lik, a preterivanje je bio lakši izlaz iz narativnog ćorsokaka, a Eidson je u interpretaciji suviše siguran i uverljiv, toliko da nam dođe da se zabrinemo za njega i njegovu dobrobit. On ne izgleda kao da ima ikakav odmak od uloge. Da je takav “method” glumac ili jednostavno toliko dobar, to bi se pokazalo i u njegovoj karijeri koja se svodi na epizodne uloge u indie filmovima. Sva je prilika da mu je ova uloga jednostavno legla.

Autori filma Katie Graham i Andrew Matthews dolaze iz miljea dokumentarnih filmova i njihov prvi proboj u konkurenciju igranih filmova nije baš gladak. Sva je prilika da su krenuli niz “reku uspomena”, sve do vremena kada su kratili srednjoškolske ili studentske večeri sa role play igrama, čega se sećaju sa simpatijama, ali oni su sada “kao” odrasli i batalili tu priču. I to je legitiman stav, dokle god nije uključeno popovanje ili slepo oslanjanje na žanrovske formule. Iako imaju dovoljno inteligencije da izbegnu popovanje i postave se prema svom glavnom liku drugačije, kao da im fali “wisdom” i “dexterity” da svoju priču izvedu elegantno, a i “stamina” da je izvedu do kraja. Možda nema baš role playerskih filmova, ali ima mnogo boljih filmova o fanovima i pop-kulturnim zaluđenicima nego što je Zero Charisma.