Everly

2014.

režija: Joe Lynch

scenario: Yale Hannon, Joe Lynch

uloge: Salma Hayek, Gabriella Wright, Hiroyuki Watanabe, Akie Kotabe, Laura Cepeda

Neka vas jedan ozbiljan vrhunac u karijeri Salme Hayek ne zavara. Možda su je ubacili u “combo” sačinjen od igranja istorijske (slavne) ličnosti i polu-invalida uz neizbežno poružnjavanje, i možda joj je to donelo nominaciju za Oscara jednom prilikom, ali Salmu pamtimo po drugim, distinktivno trash ulogama lepotica i opasnica kod Tarantina i Rodrigueza. Dakle, kad pred sobom imamo Everly, film u kojem je Salma miljama najpoznatija faca, koji je pritom snimljen u Pinkovoj fabrici globalnog trasha u Beogradu i koji je pritom radio ponosni trasher Joe Lynch (Knights of Badassdom), barem znamo šta možemo očekivati.

Everly (Hayek) prvo vidimo potpuno golu, sa yakuza tetovažom na leđima, iz elegantnog gornjeg rakursa koji nam podastire i arhitekturu stana. Ona je mučena i pretučena, ali uspeva da pronađe telefon i pištolj. Sledi rokanje i dvadeset mrtvih gangstera u prvom obračunu. Tek onda saznajemo da je ona oteta pre četiri godine, naterana na prostituciju i zatvorena u stanu, te da je bila gazdina (Watanabe) ljubimica koja ga je izdala. Saznajemo još da ima paničnu majku (Cepeda) koja kao da je ispala iz telenovele (što će biti i jedan od jačih štoseva), te preslatku kćerku koju nije videla skoro od njenog rođenja.

Ono što nam sledi je klasična krljačina u trajanju od regularnih 90-ak minuta, sa čudnim spektrom potencijalnih ubica, od koleginica-kurvi, preko raznih perverznjaka do policije i gangsteraja u raznim oblicima. Naravno, biće tu i komičnih predaha i pseudo-filozofskih razgovora sa umirućim gangsterom dobrog srca (Kotabe), ali Everly bazično ostaje festival nasilja i perverzije, zaliven krvlju i začinjen sadizmom i eksploatacijom. Dakle, ništa novo i neočekivano.

Da se ne lažemo, ima Everly poneki elegantan kadar, poput pomenutog uvodnog ili pokolja u liftu. Ima i par kratkih i “slatkih” forica, poput opasnog psa i “loptice”, ali dosta često je u pitanju klasično razvlačenje i gnjavljenje. Znamo mi, a zna i Joe Lynch da nas takvo prolongirano i preterano nasilje neće šokirati, to nekako očekujemo i dobijamo, ali ovde to nekako deluje ravno, možda čak i bledunjavo. To je možda bilo cool u Kill Bill filmovima ili u nekim opskuritetima iz 90-ih koje možda slučajno uhvatimo na televiziji, ali ovde je to samo kopija kopije. Čak je najbolja elaborirana fora u filmu, ona koja se proteže kroz ceo film, totalno drpanje iz Die Hard. Štos ima tri elementa: skučeni prostor iz kojeg nema izlaza, ograničenost radnje na jedan dan i to Badnjak ili Božić, te soundtrack sastavljen od ironiziranih božićnih pesama. Efektno i elegantno, ali rekoh već, bolno poznato.

A Salma je dobra. Generalno, nije ona loša glumica, sposobna je i za humor i za auto-ironiju, za sprdnju sa svojom personom i karijerom, možda čak i za zahtevnije stvari. Na sreću ili nažalost, ovde se kompleksnost od nje ne traži. Ona je figura, ona je stripovska ideja, ona je telo sa pištoljem, nožem ili čime god u ruci. Salma dobro izgleda sa svojih 50-ak godina, onako kako bi filmska zvezda i morala da izgleda, zgodna je i fit, a na njoj nisu vidljivi tragovi operacija. Šteta što Everly nije ni izbliza dobar film da bi joj vratio zasluženi zvezdani status, pa makar i u B produkciji.

Knights of Badassdom

2013.

režija: Joe Lynch

scenario: Kevin Dreyfuss, Matt Wall

uloge: Ryan Kwanten, Steve Zahn, Summer Glau, Peter Dinklage, Margarita Levieva, Danny Pudi, Jimmi Simpson

Neki filmovi su svima jasni od početka do kraja. Prosto, imaju konvencionalnu temu i konvencionalnu razradu. Neki drugi nemaju te aspiracije, namenjeni su veoma određenoj publici, imaju temu koja je relativno malom broju zanimljiva i temi primerenu razradu. A postoje i filmovi koji jalovo pokušavaju da vrlo usku temu približe što širem krugu ljudi. Knights of Badassdom je takav film.

Istini za volju, verzija koja je dostupna za gledanje je veoma primetno obrađena, premontirana i skraćena u odnosu na ono što je reditelj Joe Lynch imao u vidu. Sam reditelj nije ulazio u detalje svađe sa studijskim producentima, i zadovoljio se time da se javno ogradi od “cuta”. Na nama je da mu verujemo ili ne verujemo.

Istini za volju, film o LARP (“live action role play”) sub-kulturi nije i ne može biti namenjen svakome, pošto je ta “geekovska” niša vrlo uska i vrlo ekstremna. Da bi takav film bio zanimljiv, gledalac mora da poznaje dotični svet ili da makar ima određenu predrasudu u njemu. Takođe, film o nečemu takvom trivijalnom po pravilu nema ambicija da promeni svet, izmisli nešto novo ili da uopšte ostavi trag. To je jeftina i laka zabava, pa ko voli... Jedni će takav pristup nazvati lenjim, drugi skromnim. Meni je, kao nekome ko ima pojma šta su to “geekovi”, LARP i metal, bliža druga varijanta.

 

Dakle, nakon uvodne scene, film počinje sa momkom po imenu Joe (Kwanten) koji uživa u svom životu ošljareći u garaži, slušajući glasnu muziku – metal, naravno – i povremeno sanjajući o muzičkoj karijeri. On živi sa dvojicom cimera, od kojih je jedan slučajni milioner Eric (Zahn), a drugi ustondirani kepec Hung (Dinklage) u kičasto izgrađenom zamku u predgrađu. Jednog lepog dana njegovoj uštogljenoj, na karijeru usmerenoj školskoj ljubavi Beth (Levieva) dosadi činjenica da je Joe neodrasli, neambiciozni klinac, pa mu da nogu. Joe se nađe na putu preispitivanja, razmišljanja da promeni pristup i postane ambiciozniji i odgovorniji, ali ga cimeri pošteno napiju i naduvaju, obuku u oklop i odvedu na LARP vikend sesiju u obližnjoj šumi.

Joe nije oduševljen sa idejom, ali nema previše izbora. Dobra vest je to da je ekipa sa kojom igra sasvim ugodno društvo, tu su duhoviti Lando (Pudi), malo poremećeni “ratnik” Gunther i njegova veoma zgodna sestra Gwen (Glau). Najuživljeniji od grupe, Eric, po suludim pravilima ljigavog game mastera Ronnija (Simpson) mora da izvede ritual da Joa “oživi”, i za tu priliku iskoristi tekst iz jedne knjige koju je kupio na internetu. Ispostavi se, međutim, da je nehotice prizvao pravog demona koji preuzima oblik Beth. Horor-komična krljaža može da počne.

 

I to je izvedeno simpatično, sa gomilom jeftinih efekata koji služe kao posveta filmovima iz produkcijske kuće Troma iz 80-ih i ranih 90-ih. I humor ima potencijala za nešto dalje domete, tu i tamo se nude refernce vezane na sub-kulturu, poneki dijalozi se prevode sa sakatog staroengleskog koji se govori u igri na normalan engleski. Autori ukazuju na seksizam dominantno muških LARP grupa, ali ga niti opravdavaju, niti osuđuju. Režija je “stylish” i svakako vešta, međutim scenario prolazi kroz seriju opštih mesta vezanih za ovakve filmove i sub-kulture, ne razrađujući nijednog od likova, nijedan događaj.

Izbor glumaca, uglavnom televizijskih, je odličan, ali njihova ostvarenja nisu za padanje u nesvest. Ryan Kwanten reprizira ulogu tupavog, ali univerzalno simpatičnog momka koju ima u seriji True Blood. Peter Dinklage pokušava da privuče nešto Game of Thrones publike. Steve Zahn ima možda preveliki odmak od svog lika i igra ga karikaturalno. Summer Glau je simpatična kao “gamer chick”, vlažni san svakog role playera. Jimmi Simpson pokazuje da ima talenta za komediju kao ljigavi game master. Danny Pudi pokušava da reprizira ulogu iz Communitija, ali za to jednostavno nema dovoljno vremena. Osim njih, videćemo još nekoliko poznatih televizijskih glumaca u cameo ulogama.

 

Masa detalja ostaje neobjašnjena. Kako je baš Eric slučajni milioner? Kako je Joe završio faks ako je tako neambiciozan i neodgovoran? Zašto šerifi i ostali lokalci napadaju LARP-ovce sa paintball puškama? Kraj je generički i zbrzan, najviše liči na This Is The End, a humor je veštački sveden na nekoliko štoseva (staroengleski, razlika između “in character” i “out of character” ponašanja i metalska imena kraljeva koji predvode vojske u zamišljenoj bici). Te fore imaju jedan te isti, dosadni, popujući “punchline” da je LARP pomalo ekstremna, ali najviše patetična zabava u kojoj uživaju ljudi koji se ne snalaze u “normalnom” svetu.

Reditelj Joe Lynch je zvezda u usponu kada je u pitanju trash horor. Iza sebe ima gomilu amaterskih radova, kratkih filmova, ali i staž u Tromi. U njegovoj zvaničnoj biografiji stoji da je odrastao na metal muzici, video-igricama, igrama poput Dungeons & Dragons i trash hororima iz obližnjeg video-kluba. Deluje kao neko ko zna o čemu priča i ko je u stanju da napravi koherentan i zabavan film od svojih uspomena iz detinjstva. Iskreno, voleo bih da vidim njegovu konačnu verziju Knights of Badassdom jer verujem da nisam video najbolje od ovog filma. Opet, i ova skraćena, studijska verzija je gledljiva i umereno zabavna. Rekao bih osvežavajuće glupav film, kakav film o role playu treba da bude.