A Single Shot

2013.

režija: David M. Rosenthal

scenario: Matthew F. Jones (prema svom romanu)

uloge: Sam Rockwell, William H. Macy, Ted Levine, Kelly Reilly, Jason Isaacs, Joe Anderson, Jeffrey Wright, Ophelia Lovibond, Amy Sloan, W. Earl Brown

A Single Shot je jednostavno loš film. Loše je osmišljen, loše napisan, loše pripremljen i loše izveden. Kao i John (Rockwell), glavni lik ovog ruralnog noir filma, i autorska ekipa je donela sve moguće pogrešne odluke i snimila pogrešan film koji je pre toga možda imao minimalnu šansu da bude solidan. Pošto je scenarista adaptirao svoj roman, najveći deo krivice se može pripisati njemu, ali daleko od toga da je Rosenthal oslobođen svog dela. U intervjuima reditelj ističe da su njegovi uzori Malick, Kurosawa, Kubrick i Coeni, ali ništa od njihovih neupitnih kvaliteta se ne vidi u ovom filmu, osim najpovršnijih mogućih citata Coena, od okidača za radnju (glavni lik prisvoji nečiji prljavi novac i uleti u nevolje kao u No Country For Old Men), do Williama H. Macyja koji nešto mulja (Fargo).

Početak je dramaturški kliše, frajer u krivolovu slučajno upuca devojku koja je zalutala u šumu, leš sakrije u naizgled napuštenom cargo kontejneru, gde pronađe i koferčić pun novca. Prvo pravilo noira bi glasilo: “ako nađeš sumnjivu lovu, ostavi je gde si je našao i beži koliko te noge nose”. Ipak John odluči da lovu zadrži, angažuje advokata (Macy) kako bi spasio brak sa Jess (Reilly), koja ga je napustila i sa sobom uzela njihovog sina. Ubrzo John počinje da dobija telefonske pretnje, prvo nastrada njegov pas, zatim i prozorsko okno na prikolici u kojoj živi. Za petama su mu vlasnici novca, ali John ne zna tačno ko: je li to Hen (Anderson) ili možda jezivi posetilac Waylon (Isaacs). Johnovi poznanici i prijatelji možda znaju nešto o celom sranju u koje se upleo, ipak je to mala sredina u kojoj je špijanje i tračanje učestali hobi, ali se otkriće čuva za treći čin.

David M. Rosenthal je preuzeo rizik uzdajući se u dugu ekspoziciju, očekivan zaplet i kup likova sa različitim namerama, da bi pripremio teren za treći čin koji bi morao biti dramatičan obračun između Johna i gomile baraba. Neretko taj pristup uspeva, ali ovde ne, jer je ponovljen nebrojeno puta, očekivan i providan. Na nivou priče nema ničeg originalnog, izvorni roman je jednodimenzionalni palp, atmosfera se kreće u okvirima Winter's Bone i A Simple Plan, u prvom planu su siromaštvo i veoma zapletena socijalna dinamika, ali ovde ta rustičnost deluje usiljeno i trapavo izvedeno.

Žene u filmu su objekti, ili prosto nerazvijeni likovi, ali to nije ništa novo za noir. Kelly Reilly kao da želi da ubaci još koju dimenziju u svoj lik i otkači ga od “prekipelo mi je” i “ja hoću život, bolji život” teritorije, ali za to prosto nema mesta. Za Abigail (Lovibond) se vidi da će poslužiti samo kao sredstvo pritiska na Johna od trenutka kada se prvi put pojavi i pokaže malo iskrenog interesa za njega.

Ni muški epizodni likovi nisu razvijeni. Simonovo (Wright) pijano mumlanje je na granici nepodnošljivog, posebno kao okidač za treći čin kada on izlaje veoma opasnu tajnu kao da je počinio relativno sitan prekršaj. Waylon ne ide dalje od sadiste, Hen od narkomana, a obojica čine tandem tipičnih ruralnih kriminalaca. Macy kao advokat Pitt deluje kao kolekcija seoskog trasha (paralizirana ruka, karirano odelo i jeftina perika) i deluje previše “folksy” da bi bio uverljiv. Jedino je Puffy (Brown) relativno uverljiv kao gazda lokala koji je svestan da ima lošu hranu, ali ne želi da pored toga ima neljubazno osoblje i stalni pičvajz na radnom mestu.

Onda bi glavni lik morao da bude jak taman toliko koliko su ostali slabi. Pa baš i ne, jer je i John već viđen filmski lik, jednostavan siromašan tip koji je završio na dnu i pokušava da se sa dna izvuče. Nemamo neku potrebu da navijamo za njega, osim zbog činjenice da je manje glup i da manje hoće da zajebe od ostalih likova. Istini za volju, Rockwell ga igra gotovo genijalno, od pogurenog držanja do tihog mrmljavog glasa, i pokazuje i snalažljivost i odlučnost istovremeno sa strahom. Rockwella smo uglavnom gledali u komičnim ulogama, čak i u ozbiljnim filmovima, njegovi likovi su imali kitnjastu komičnu crtu, ali ovde je zapanjujuće “low key”, njegova gluma je lagano utišana i on pokušava da izvuče šta može i svog lika, iako to nije dovoljno za spas filma.

Da bi se uverili u to koliko je ovaj film pogrešan, evo nekoliko trivijalija. Većina glumačke postave su Britanci, koji pokušavaju da govore generičkim južnjačkim akcentom, što im ne uspeva (začudo, nema Stephena Moyera koji bi to izveo bez po muke kao u onoj vampirskoj trash seriji). Na stranu što klasičan južnjački akcenat ne odgovara pejzažu, jer je film snimljen u okolini Vancouvera. Fotografija je donekle pogođena, ali muzika je potpuno van osnovnog tona filma, a posebno je iritantna pri kraju, kada se oslanja isključivo na “shredding” po gudačkoj sekciji, kao u crno-belim hororima.

A Single Shot je film koji ne bih preporučion nikome. Neoriginalan je, nevešto sklepan iz elemenata drugih filmova, sa mlakim klimaksom i šumom plitkih likova, na kraju krajeva i dosadan. Ne bih ga preporučio čak ni gledanje iz radoznalosti za fanove noira ili ruralnih filmova, jer ima toliko boljih. Ne isplati se gubiti vreme na ovakvo đubre.