2013.
scenario i režija:
Peter Landesman
uloge: Zac Efron,
Marcia Gay Hayden, Paul Giamatti, Ron Livingston, James Badge Dale,
Billy Bob Thornton, Jacki Weaver, Colin Hanks
Pre oko mesec dana, 22.
novembra, navršilo se tačno pedeset godina od atentata na
Kennedija, koji još uvek nije u potpunosti rasvetljen. Parkland
je ime bolnice u koju su dovezli predsednikovo beživotno telo, ali i
telo njegovog verovatnog ubice nekoliko dana kasnije. Film Parkland
se ne bavi samo bolnicom i događajima u njoj u doba atentata, nego
svom silom ličnih i profesionalnih sudbina na koje je atentat
uticao.
U samo nešto manje od
90 minuta, sve priče ovog filma ne uspevaju da se povežu u
koherentnu celinu. Projekat je preširok za jedan film, svaki od
ljudi i svaka od priča zaslužuju film ili epizodu dokumentarne
serije za sebe, u smislu gde su bili i šta su radili u tih
sudbinskih nekoliko dana. Tako imamo osoblje bolnice koje baš ne
shvata koje su razmere uzbune i ko im to dolazi kao hitni slučaj,
baš na dan predsednikove posete, Abrahama Zaprudera koji je snimao
predsedničku kolonu i uhvatio atentat amaterskom kamerom, agente
podružnice FBI u Dalasu, agente tajne službe zadužene za
obezbeđenje predsednika, potpredsednika i ostalih članova
delegacije, ali i lokalne policajce koje drže Lee Harvey Oswalda u
pritvoru, kao i Oswaldovu neposrednu rodbinu, brata Roberta koji ne
sumnja da je Lee zastranio i pucao na predsednika, i ludu majku koja
tvrdi da je Lee bio supertajni agent američke vlade koja ga je
napustila i podmetnula mu ubistvo Kennedija.
Neke od tih aspekata
već znamo i imamo u drugim filmovima, pre svega u JFK.
Parkland je drugačiji, statusno neutralan, skoro pa
dokumentarni film koji operiše sa potvrđenim činjenicama sa
margine atentata i ničim više. Tu nemamo nijednu zaveru, nemamo lik
Jacka Rubija, nemamo nagađanje o ulozi Lyndona Johnsona. Nemamo
ništa što bi iskazalo sumnju u zvaničnu verziju, ali, sasvim
zgodno, ništa što bi je izvan svake sumnje potvrdilo.
Film je snimljen u
verite stilu, sa obiljem nemirne kamere i brzih švenkova, sa
obilatom upotrebom zooma i sa nemalim delom arhivskog materijala koji
je uklopljen u film pored sveže snimljenog. Postavlja se pitanje
zašto novinar Peter Landesman nije išao do kraja i snimio
dokumentarni film za svoj rediteljski prvenac. Landesman ima već iza
sebe scenario za socijalno-kriminalistički triler Trade
(2007) prema sopstvenom novinskom članku i u najavi je Kill The
Messenger, špijunski triler koji se bavi prljavim poslovima
američke administracije sa kontrarevolucionarima u Nikaragvi.
Parkland je
nemušto nalepljen u celinu, ali je sjajan u pojedinostima. Scene u
bolnici su zanimljive, posebno one koje uključuju Jackie Kennedy u
stanju nemog bola. Deo priče sa Zapruderom i razvijanjem filma i
borbom da ga sačuva bi funkcionisao kao zaseban film, ali je posebno
dobar pogled u posledice atentata koje preživljava Robert Oswald,
primerni građanin, vredan radnik i patriota. Policija mu daje
“dobronamerne” savete da se odseli iz Teksasa i promeni ime,
njegova majka je školski primer lujke koja želi novac i slavu, pa
Robert mora da je smiruje i opominje na primerenost postupaka.
Kao i kod svih
nespretnih hyperlink filmova, dosta toga zavisi od glumaca. Giamatti
je odličan kao Zapruder i želeli bismo ga više na ekranu. Billy
Bob Thornton se dosta šlepa na svoje ranije uloge, i nema dovoljno
vremena da razvije lik koji tumači. Marcia Gay Hayden je odlična
kao medicinska sestra. James Badge Dale sjajno dočarava nelagodu i
sramotu. Nažalost, gluma Jackie Weaver je prenaglašena, tako da je
njen lik zakucan daleko s one strane pameti i ostaje nemoguć za
razumeti.
Parkland ne
donosi mnogo novih otkrića, makar ne onih značajnih, ali zato nam
daje pogled u opštu atmosferu frke i strke tih dana, hoće puč,
neće puč, kao i u nešto trivijalnih detalja vezanih za pozadinske
aktere događaja. Sukob nadležnosti državnih službi je notorna
politička tema i Parkland tu obilato koristi staro znanje.
Onda se postavlja
pitanje čemu sve to, zašto je Parkland uopšte snimljen.
Odgovor je banalan: zbog pedesetogodišnjice atentata. Mnogo je
zanimljivije pitanje za koga je Parkland sniman. Ispada da u
Americi ima dovoljno teoretičara zavere, istoričara-amatera i
entuzijasta za konačno rasvetljavanje atentata na Kennedija. Ipak je
22.11.1963. jedan od datuma koji su obeležili dalji tok istorije.
No comments:
Post a Comment