Big Sur

2013.

scenario i režija: Michael Polish (po romanu Jacka Kerouaca)

uloge: Jean-Marc Barr, Kate Bosworth, Josh Lucas, Radha Mitchell, Anthony Edwards, Balthazar Getty, Patrick Fischler, Stana Katić, Henry Thomas, John Robinson

Beatnike je teško razumeti jer ni beatnici nisu baš najbolje razumeli sami sebe. Da jesu, ne bi u njihovom životu bilo toliko jazza, heroina, alkohola, poezije, ljubavnika i ljubavnica i putovanja, putovanja, putovanja... Jedno je jasno za beat generaciju: oni su se slagali da je svet otišao u kurac, ali se nikako nisu mogli složiti kako tačno je svet otišao u kurac. Ako izuzmemo to, moramo imati u vidu da su beatnici pisali uglavnom o svojim iskustvima na društvenoj i umetničkoj margini i da je njihov pogled na svet ne malo distorziran, što se vidi u njihovim delima.

Da skratim priču, adaptacija beatničke književnosti je vraški težak i nezahvalan posao i pitanje je da li je to uopšte potrebno raditi. Očito je da postoji interes, u poslednjih godinu dana imali smo On The Road, Kill Your Darlings, Big Sur, American Road. Pre koju godinu smo imali biopic Neal Cassidy i Howl. Kada se podvuče crta, jedini beatnički film koji je nedvosmisleno pokupio dobre kritike i komunicirao sa publikom je Cronenbergov Naked Lunch (1991) veoma drogirani trippy film po veoma drogiranom literarnom predlošku Williama S. Burroughsa. Čini se da će talas filmova po motivima beat književnosti trajati još neko vreme, prosto trenutak je takav i možda nam je očajnički potrebna nova beat generacija koja će pljunuti današnjem svetu u lice.

Samo što ću izraziti sumnju da će je filmovi kao što su On The Road ili Big Sur pokrenuti. Interni svet beatnika je suviše zatvoren i autoreferentan, transfer na drugi medij je težak. Burroughs je tu izuzetak pre nego pravilo, njegova spika nije interna, nego uglavnom fantastična. Roman Big Sur je komad autobiografske literature Jacka Kerouaca, i to iz perioda u kome se on intenzivno tražio i borio sa svom silom psihičkih poremećaja induciranih nenadanom slavom i zloupotrebom različitih supstanci. Sedam godina nakon tog perioda života, Jack Kerouac je umro, ali je jasno da je nešto u njemu umrlo već u toj kolibi u šumi.

Umesto gledanja ovog filma, bolje pročitajte roman. Istina, trajaće nešto duže, film staje na nekih 75 minuta, ali u filmu nećete videti ništa što ne možete iščitati iz romana, pa ni većinu toga što možete iščitati. Roman i film su dva različita medija i koriste različita izražajna sredstva. Autor filma Michael Polish kao da to ne shvata, pa se drži teksta romana kao pijan plota. Big Sur je meditativni roman, gde je Kerouac bez nekog očitog reda (osim puke hronologije) zapisivao svoje misli u jednom periodu života kada je pokušao da pobegne od slave i armije obožavalaca (pre hodočasnika), i sakrije se u kolibu u šumi nedaleko od San Francisca. Ono što ubija film je upravo ono što daje poseban ugođaj romanu, a to je konstantno prisustvo naratora u voice-overu. Film nije literatura, u filmu je mnogo efikasnije pokazati nego objašnjavati i to je jedno od prvih pravila. Big Sur je dosadan film u kome Kerouac (Barr) konstantno kenja o samoći, pijanstvu, delirijumu, veoma čudnim odnosima sa prijateljima piscima iz Kalifornije i još čudnijem prijateljstvu sa Nealom i Carolyn Cassidy.

Dakle, Jack bi da se skloni od sveta, nađe malo mira i malo se istrezni i očisti organizam. Problem je što mu u kolibi u šumi ubrzo postane dosadno, pa se dovuče do San Francisca, čuje sa prijateljima, i krene opet da pije. On će tako nekoliko puta ići od kolibe do grada i nazad, sve dok koliba ne postane mesto za žurke. U ovom periodu života posebno mesto zauzima možda poslednja Kerouacova prava ljubav, Billie (Bosworth), originalno Cassidijeva ljubavnica. Ne dešava se puno toga, ali za razliku od pisane reči koja ponekad sjajno opisuje unutrašnja stanja, ovaj film je jednostavno bespomoćno dosadan.

Opet, u pojedinostima je bolji nego u celini. Film izgleda prelepo, kamera sasvim solidno dočarava osamu šume, grad koji postaje sve živahniji, zadimljene jazz birtije i kuće u predgrađu. Takođe, na rubu radnje će se naći par zanimljivijih detalja (recimo kada jedan od likova kaže da su se pojavili neki novi beatnici ili šta već i da nose ekstravagantnu šarenu odeću, što je jasna aluzija na rađanje hippie pokreta). Karakterizacija likova je generalno plitka, ali opet se dešavaju retki i blistavi momenti kao na primer odnos između Jacka, Neala (Lucas), Carolyn (Mitchell) i kasnije Billie, ili procep u kome se našao Kerouacov prijatelj i neka vrsta mentora Ferlinghetti (Edwards) koji bi da se Jack otrezni i upristoji, ali ne bi da gnjavi oko toga.

Glumci svoje zadatke obavljaju više nego pristojno. Jean-Marc Barr nosi ceo film, što se od njega i očekuje, ali problem je u tome što na van Jack Kerouac nije naročito aktivan. Naprotiv, on je i subjekt i objekt istraživanja i maltretiranja samog sebe, njegovo ludilo je do pred sam kraj maskirano pijanstvom i rezigniranošću, da bi tek onda donekle isplivalo na površinu. Voljno ili ne, u toku narativnih momenata se kod Barra primeti veoma lagani francuski akcenat, što je filigranski detalj u oponašanju Kerouacovog govora (pisac je inače rodom iz Quebeca). Josh Lucas je fantastičan kao Neal Cassidy koji bi da se smiri nakon burnog i često neugodnog života, ali koji se nije izborio sa autodestrukcijom koju je nosio u sebi. Radha Mitchell nije dovoljno iskorštena kao Carolyn Cassidy, verovatno jedini iole trezveni saputnik i posmatrač beat generacije. Kate Bosworth osim lepote i senzualnosti ne donosi ne znam kakav talanat na film.

Big Sur kao film nije toliko neprijatno iskustvo koliko je besmisleno i bespotrebno. Film je namenjen onima kojima su beatnici fascinacija (kao što su meni), ali nije spomena vredan kao film, osim kao još jedan od naslova u nizu. Moja preporuka je držati se knjige i nadati se da će filmska industrija ostaviti beat generaciju na miru. Ma koliko bih voleo da ih vidim kao likove kvalitetnih filmova, sve više gubim nadu.