2012.
scenario i režija:
Michel Franco
uloge: Tessa Ia, Hernan
Mendoza, Tamara Yazbek, Gonzalo Vega Jr.
After Lucia,
pobednik prošlogodišnjeg programa Un Certain Regard na
festivalu u Cannesu i prošlogodišnji meksički kandidat za Oscara
ima sva svojstva festivalskog filma. Odaljenu, statičnu
dokumentarističku fotografiju, radnju koja se čini kao niz
ne-događaja ili događaja slabog intenziteta, jeftinu produkciju bez
muzike i ozbiljnu temu. Ovde čak imamo dve ozbiljne teme, čak
hronološki odvojene, tako da deluje kao da imamo dva filma sa
zajedničkim epilogom.
Naslovna Lucia je
pokojna žena i majka koja kao duh baca dugačku senku na živote
njenog muža Roberta (Mendoza) i kćeri Alejandre (Ia). Njih dvoje se
sele iz grada na obali u Mexico City, gde Roberto otvara restoran.
Njih dvoje takođe imaju potpuno drugačije mehanizme da se bore sa
gubitkom draga osobe. Otac je introvertan i stalno trpi “nokaut na
nogama”, pokušavajući da se zadubi u posao i tako nekako pogura
život dalje. Kćerka je ekstrovertnija i vrlo brzo se sprijatelji sa
cool ljudima u svojoj novoj, pomalo buržoaskoj srednjoj školi. Među
tim cool ljudima su neizbežni simpatični momak Jose (Vega) i
kraljica popularnosti Camilla (Yazbek).
Kada Alejandra napravi
klasično tinejdžersko sranje, pristane na seks sa Joseom, i još
dozvoli da on to sve snimi smartfonom, ulazimo u drugi segment filma
koji ima potpuno drugu glavnu temu i samo ovlaš se dotiče sa
životom posle majčine smrti. Snimak naravno procuri na internet,
Jose tvrdi da nema ništa sa tim i Alejandra je sklona da mu
poveruje, pa nastavlja da kontaktira s njim. Ipak će biti meta
sitnih spački i poruge drugih momaka, od kojih je najuporniji i
najsuroviji Manuel koji ima svoje nimalo časne planove za Alejandru.
Kada ona nastavi da kontaktira sa Joseom, posta će meta alfa-kučke
Camille i klike oko nje. Sitne spletke će se pretvoriti u
ponižavanje, pa i mučenje, fizičko i seksualno.
Alejandra neće
zatražiti pomoć, jer bi to značilo uplitanje njenog oca u celu tu
priču, a ona bi želela da ga makar toga poštedi, pa će pokušati
da se sa nevoljom izbori sama. Ostalima će to izgledati kao da ona
pristaje na ulogu žrtve, pa će se maltretiranje samo pojačavati.
Način snimanja na liniji Dogme 95, sa dugim kadrovima i prirodnim
osvetljenjem i odsustvo muzike će samo pojačati emotivni utisak i
od filma učiniti generalno neprijatno iskustvo.
Problem sa time je što
takav sled događaja nije baš najverovatniji, uzevši u obzir da je
škola relativno stroga i redovno testira učenike na drogu i preti
im isključenjem. Verovatno bi bilo da ima sličnu politiku prema
siledžijstvu. Sve i da se držimo “goldingovske” linije radnje,
nije baš za verovati da ne postoji niko u školi kome bi bilo malo
neprijatno da svedoči mučenju kojem se izlaže Alejandra i da to ne
bi prijavio ili makar zamolio ekipu da malo o'ladi. Treba napomenuti
da je Jose sasvim zgodno odsutan kad god muče Alejandru.
Dokumentaristički
stil, umirena kamera i postavljanje gledaoca u perspektivu muhe na
zidu ovaj film čine pomalo tendencioznim i preteranim ali ne nužno
lošim. Siledžijstvo nije problem od juče i nije rezervisano samo
za škole u razvijenom svetu. Takvo ponašanje nije pokrenuo ni
internet i prenosne kamere, ali doprinosi rušenju granica dokle se
sme u tome ići. Molim ljude koji su odrastali bez interneta i kamera
na mobilnim telefonima da se prisete kako su u njihovim školama
prolazile “Kurve”, “Pederi”, “Sektaši”, “Štreberi”.
Takođe, molim da uđe u zapisnik da je Alejandra svojim postupanjem
ili nepostupanjem to sebi natovarila na vrat ili propustila priliku
da to prekine. Kada neko želi da seks snimi kamerom, to neće na
dobro izaći.
Istina je, međutim, da
su u modernom društvu, a Meksiko svakako ima te tendencije, makar u
ograničenom obimu, deca i mladi ljudi sve manje pod kontrolom. Iako
se škole trude da im ispune vreme sa sve obimnijim i ne nužno
pametnijim zadacima, a roditelji sa jednako besmislenim aktivnostima,
deca i mladi ljudi uvek nađu vremena za neku vrstu divljanja ili
nepodopština. Problem je što bez kontrole deca i mladi ljudi
postaju “država za sebe”, i imaju sve manje granica dokle će
ići njihova sranja.
Posle jednog incidenta
u Veracruzu, očeva i kćerina linija priče će se ponovo spojiti, a
završni kadar, duga vožnja čamcem, jako liči na prvi, dugu vožnju
automobilom tek pokupljenim iz servisa. U međuvremenu, film će se
odvijati po sporom tempu, sa naturalistički intoniranim scenama i
bez ikakvih akcenata na elemente radnje. To pomalo podseća na
Francov prvi film, barem jednako potresni Daniel & Ana. Ko
voli ovakve ili generalno festivalske filmove na velike teme, After
Lucia je preporučljiv materijal za gledanje. Ko bi malo manje
sveden film sa nešto tempa i dinamike, bez obzira na temu, neka ga
izbegne. A kome je tema suviše teška, neka ni ne pomišlja da gleda
toliko eksplicitan film kao što je After Lucia.
No comments:
Post a Comment