After Lucia / Despues de Lucia

2012.

scenario i režija: Michel Franco

uloge: Tessa Ia, Hernan Mendoza, Tamara Yazbek, Gonzalo Vega Jr.

After Lucia, pobednik prošlogodišnjeg programa Un Certain Regard na festivalu u Cannesu i prošlogodišnji meksički kandidat za Oscara ima sva svojstva festivalskog filma. Odaljenu, statičnu dokumentarističku fotografiju, radnju koja se čini kao niz ne-događaja ili događaja slabog intenziteta, jeftinu produkciju bez muzike i ozbiljnu temu. Ovde čak imamo dve ozbiljne teme, čak hronološki odvojene, tako da deluje kao da imamo dva filma sa zajedničkim epilogom.

Naslovna Lucia je pokojna žena i majka koja kao duh baca dugačku senku na živote njenog muža Roberta (Mendoza) i kćeri Alejandre (Ia). Njih dvoje se sele iz grada na obali u Mexico City, gde Roberto otvara restoran. Njih dvoje takođe imaju potpuno drugačije mehanizme da se bore sa gubitkom draga osobe. Otac je introvertan i stalno trpi “nokaut na nogama”, pokušavajući da se zadubi u posao i tako nekako pogura život dalje. Kćerka je ekstrovertnija i vrlo brzo se sprijatelji sa cool ljudima u svojoj novoj, pomalo buržoaskoj srednjoj školi. Među tim cool ljudima su neizbežni simpatični momak Jose (Vega) i kraljica popularnosti Camilla (Yazbek).

Kada Alejandra napravi klasično tinejdžersko sranje, pristane na seks sa Joseom, i još dozvoli da on to sve snimi smartfonom, ulazimo u drugi segment filma koji ima potpuno drugu glavnu temu i samo ovlaš se dotiče sa životom posle majčine smrti. Snimak naravno procuri na internet, Jose tvrdi da nema ništa sa tim i Alejandra je sklona da mu poveruje, pa nastavlja da kontaktira s njim. Ipak će biti meta sitnih spački i poruge drugih momaka, od kojih je najuporniji i najsuroviji Manuel koji ima svoje nimalo časne planove za Alejandru. Kada ona nastavi da kontaktira sa Joseom, posta će meta alfa-kučke Camille i klike oko nje. Sitne spletke će se pretvoriti u ponižavanje, pa i mučenje, fizičko i seksualno.

Alejandra neće zatražiti pomoć, jer bi to značilo uplitanje njenog oca u celu tu priču, a ona bi želela da ga makar toga poštedi, pa će pokušati da se sa nevoljom izbori sama. Ostalima će to izgledati kao da ona pristaje na ulogu žrtve, pa će se maltretiranje samo pojačavati. Način snimanja na liniji Dogme 95, sa dugim kadrovima i prirodnim osvetljenjem i odsustvo muzike će samo pojačati emotivni utisak i od filma učiniti generalno neprijatno iskustvo.

Problem sa time je što takav sled događaja nije baš najverovatniji, uzevši u obzir da je škola relativno stroga i redovno testira učenike na drogu i preti im isključenjem. Verovatno bi bilo da ima sličnu politiku prema siledžijstvu. Sve i da se držimo “goldingovske” linije radnje, nije baš za verovati da ne postoji niko u školi kome bi bilo malo neprijatno da svedoči mučenju kojem se izlaže Alejandra i da to ne bi prijavio ili makar zamolio ekipu da malo o'ladi. Treba napomenuti da je Jose sasvim zgodno odsutan kad god muče Alejandru.

Dokumentaristički stil, umirena kamera i postavljanje gledaoca u perspektivu muhe na zidu ovaj film čine pomalo tendencioznim i preteranim ali ne nužno lošim. Siledžijstvo nije problem od juče i nije rezervisano samo za škole u razvijenom svetu. Takvo ponašanje nije pokrenuo ni internet i prenosne kamere, ali doprinosi rušenju granica dokle se sme u tome ići. Molim ljude koji su odrastali bez interneta i kamera na mobilnim telefonima da se prisete kako su u njihovim školama prolazile “Kurve”, “Pederi”, “Sektaši”, “Štreberi”. Takođe, molim da uđe u zapisnik da je Alejandra svojim postupanjem ili nepostupanjem to sebi natovarila na vrat ili propustila priliku da to prekine. Kada neko želi da seks snimi kamerom, to neće na dobro izaći.

Istina je, međutim, da su u modernom društvu, a Meksiko svakako ima te tendencije, makar u ograničenom obimu, deca i mladi ljudi sve manje pod kontrolom. Iako se škole trude da im ispune vreme sa sve obimnijim i ne nužno pametnijim zadacima, a roditelji sa jednako besmislenim aktivnostima, deca i mladi ljudi uvek nađu vremena za neku vrstu divljanja ili nepodopština. Problem je što bez kontrole deca i mladi ljudi postaju “država za sebe”, i imaju sve manje granica dokle će ići njihova sranja.

Posle jednog incidenta u Veracruzu, očeva i kćerina linija priče će se ponovo spojiti, a završni kadar, duga vožnja čamcem, jako liči na prvi, dugu vožnju automobilom tek pokupljenim iz servisa. U međuvremenu, film će se odvijati po sporom tempu, sa naturalistički intoniranim scenama i bez ikakvih akcenata na elemente radnje. To pomalo podseća na Francov prvi film, barem jednako potresni Daniel & Ana. Ko voli ovakve ili generalno festivalske filmove na velike teme, After Lucia je preporučljiv materijal za gledanje. Ko bi malo manje sveden film sa nešto tempa i dinamike, bez obzira na temu, neka ga izbegne. A kome je tema suviše teška, neka ni ne pomišlja da gleda toliko eksplicitan film kao što je After Lucia.