Charlie Countryman

2013.

režija: Frederik Bond

scenario: Matt Drake

uloge: Shia LeBeouf, Evan Rachel Wood, Madds Mikkelsen, Till Schweiger, Rupert Grant, James Buckley, Melissa Leo, Vincent D'Onofrio, Ion Caramitru

S vremena na vreme se pojavi tako jedan apsolutno užasan indie film sa krizom identiteta, tipskim likovima sa fasadom debljine papira, čija se radnja vozi na klišejima i uvredljivim stereotipima koji kao izigravaju humor. Čovek se prosto zapita šta glumci rade tu, a ako je svestan da neki od tih glumaca i nisu baš nešto, a da bi drugi mogli da odrade tu ulogu žmurećki i prosto naplate honorar. Ma dobro, pustimo sad glumce, oni imaju običaj da zagrizu govno od uloge, bilo zbog love, bilo zbog otvaranja novih puteva u karijeri. Zanima me koliko nadrogiran producent mora da bude da bi mu se neki takav scenario učinio kao dobra ideja, pa još da angažuje reditelja-debitanta koji je pekao zanat na reklamama.
Charlie Countryman je takav film, žanrovski neodrediv, a pritom ne naročito umetnički, sa providnim likovima, već viđenim nizom događaja i humorom u pokušaju koji vređa inteligenciju pored toga što vređa Evropljane, naročito one sa istoka. I da stvar bude blesavija, takav preserans i hipsteraj dobijamo dovoljno često, puni su ih festivali. Publika kojoj se obraćaju su mlađi ljudi u procesu obrazovanja (najčešće studenti-zgubidani), i to nije loše. Loše je što se publici obraća iz svakog ugla: malo je triler, malo komedija, ima i malo romantike, magijskog realizma i nasilja i golih sisa. Sve to pozdravljam, nasilje i sise naročito, ali sve te žanrovske, tematske i stilske odrednice volim odvojeno, najbolje ne u istom danu.
Već smo videli taj štos: naivčina visi obešena konopcem za noge iznad vode. Njegovo lice je batinama pretvoreno u bolonjez-sos, a nekolicina zlikovaca sa pištoljima preteće zeva u njega. Rez. Sledeća scena. Tu vidimo Charlija (LeBeouf) u kadi, sa nepovređenom, ali svejedno antipatičnom njuškom, kada po njega dolazi njegov ćale (D'Onofrio) ne bi li ga odvukao da se oprosti od keve (Leo) koju će upravo isključiti sa aparata za održavanje u životu. Ćale i sin drinkaju sambuku i gutaju krivijeh ljekova, da bi se, je l', naglasila dramatičnost momenta. Kada nesrećna žena konačno rikne, pojavi se neka svetlost u stilu Zvončice. U sledećoj sceni Charlie sedi na klupi, sada vidimo živog i živahnog duha majke koji sinu kaže da ide u Bukurešt, jer to zvuči specifično. Pred kraj filma otkrivamo da je mislila na Budimpeštu, a to je i inače služilo kao glavna fora u filmu, ponovljena nekoliko puta previše. Mislim, Bucharest – Budapest, krajnje otrcan štos smešan samo Amerikancima.
U avionu će se upoznati sa Rumunom (Caramitru) koji je veliki fan bejzbol kluba Chicago Cubbs, zato što su oni usrani tim koji ima karakter, baš kao što je Rumunija usrana zemlja koja ima karakter. Nesrećni Rumun će otegnuti papke naslonjen na Charlijevo rame i posle sletanja i sudara kultura sa neljubaznim policajcima, Charlie će upoznati Rumunovu kćerku, Gabrielu (Wood), slatku alternativku koja vozi trabanta i svira violončelo u bukureštanskoj operi. Bla bla bla, on je zaljubljen, a ona je u nekoj vrsti veze sa opasnim gangsterom Nigelom (Mikkelsen). Charlie će se smestiti u hostelu koji kao da je ispao iz noćnih mora dušebrižnika, upoznati dvojicu buđavih ortaka Engleza (Grant i Buckley), gutati eksere i, kakve su šanse za to, napraviti sranje u striptiz-klubu koji drži Nigelov ortak Darko (Schweiger)... I jedna stvar vodi ka drugoj, eto njega na konopcu iznad vode...
Dobro, tu priču smo videli već nekoliko puta, i, ako je verovati Robertu Bentonu, nije važno koliko je film nov, nego koliko je dobar. A Charlie Countryman je jednostavno loš film nabijen generičkim rešenjima koji služe kao dosadnjikavi okvir za kreativni prikaz nasilja. Takvo sranje smo već videli u Only God Forgives, i Charlie Countryman nije baš toliko grozni, eksplicitni primerak torture porna. Međutim, likovi su očajno napisani i nesimpatični čak i kada bi publika rabila nekakvu identifikaciju sa njima. Charlie je šonja, Gabriela je dama u nevolji, Nigel je sadista, Darko krimos, a dvojica ortaka iz hostela su jednostavno seronje.
Istina, fotografija je sugestivna kao na reklamama, ništa neobično za Bonda, imajući u vidu njegov “background”, a sa muzikom čini mešavinu kao iz video-spota za neki plačipičkasti indie sastav. Osim Shie LeBeoufa koji je jednostavno grozan u većini pojavnih oblika, ostatak glumaca su u redu. Da li je to zbog toga što su uloge tipične, ili glumci formata Madsa Mikkelsena pate kada su sputani toliko debilnim scenariom. Takođe, iako je Evan Rachel Wood sasvim pristojna kao senzualna umetnica, njen akcenat je malo “off”, a u Rumuniji ima sasvim dovoljno mladih i lepih glumica koje bi se probile kroz ulogu Gabriele. Jedan savet autorima filma: to što ubacite devojku iz svojih vlažnih snova (cura iz neke egzotične zemlje sa tužnim očima koja svira violončelo) u scenario i malo je ironizirate vas ne oslobađa od vaše hipsterske fantazije!
Nekako bih pregrmeo sve to da sam običan gledalac, Charlie Countryman nije ni prva ni poslednja neoriginalna, pretenciozna gomila govana koja se izdaje za film. Problem je što je to uvredljiva neoriginalna, pretenciozna gomila govana. To što ću biti vređan filmskom glupošću, nepismenošću i režijom kao u spotovima je manje važno. Ovaj film me vređa kao Evropljanina, i to onog sa istoka kontinenta. Vređa me što je Bucharest predstavljen kao amalgam socijalističkog raspada sa neizbežnim Ciganima koji prose i pakla na zemlji u kome vladaju prostitucija, pornografija, droga i kriminal. Kao neko ko je odrastao u slično velikom i slično siromašnom gradu, zdrav razum i “politička ekonomija” mi nalažu da Charlie Countryman nije moguć. Čelistice iz orkestara ne rade i u striptiz-klubu, čak ni kao konobarice, kriminalci koji prodaju usluge turistima ih ne traumiraju, jer bi hteli da im se isti vrate, dirigenti i kompozitori ne ulaze u poslove sa gangsterajem, niti kriminalci sa njima. Sve to bi bio minoran problem da je to prikazano usput, u nekoliko kratkih scena koje treba da očaraju da je neko mesto kao opasno, pa makar to bilo tako samo za potrebe filma. Ne, ovde je ceo film izgrađen na premisi istočne Evrope kakvu smo videli u Hostelu. Tako nešto ne postoji, toga nema i uvredljivo je tako šta pretpostavljati. Rumuni su do sada pažljivije birali koprodukcije i imaju zdravu kinematografiju, i moj im je savet da tako nastave, a da puste Bugarima da budu modeli za post-socijalističke divljake.
Charlie Countryman je smeće. Njegov scenarista je smeće. Njegov reditelj je smeće. Njegov producent je zlonamerno smeće. Sramota me je da sam pogledao ovaj film. Izbegavati.