The East

2013.

režija: Zal Batmanglij

scenario: Zal Batmanglij, Brit Marling

uloge: Brit Marling, Alexander Skarsgard, Ellen Page, Toby Kebbell, Patricia Clarkson

The East je film na koji morate imati reakciju. Većina kritičara ga je nahvalila kao hrabar pokušaj da se problematiziraju teme koje današnji filmovi u širokom luku izbegavaju, kao što su eko-terorizam, zločini iz nehata koje počine korporacije u trci za profitom, privatni sektor u obaveštajnim poslovima i sistemska i vansistemska borba. Pozitivno nastrojeni kritičari će, ako su pošteni, makar navesti objektivne nedostatke filma: plošnost i beživotnost likova, njihovu zasnovanost na stereotipnim predstavama i nemogućnost njihovog postojanja (barem u takvom obliku) u realnom svetu. Negativno nastrojeni kritičari će insistirati na tim filmskim nedostacima, dok će nekima team filma biti odbojna iz razloga uverenja, pa će The East biti okarakterisan kao Red Dawn iz dijametralno suprotne perspektive.

To nije nimalo fer, jer je Red Dawn, i originalni, a tek re-make, od početka do kraja loš film, zasnovan na neodrživim temeljima, pamfletski, uronjen u najgora moguća dramaturška rešenja, pretenciozan i tendenciozan. The East je pristojan, školski “young-adult” triler, filmski materijal koji se prosto guta, međutim teme kojih se dotiče zahtevaju dostojanstveniju obradu.

Jane (Marling) je bivša agentica FBI koja je nastavila karijeru u privatnoj obaveštajnoj firmi koja pruža zaštitu bogatim klijentima i velikim korporacijama od raznih vrsta napada. Njena šefica Sharon (Clarkson) to objaštnjava kao procenu rizika i reakciju na problem: ako je to sitan i iritantnan problemčić, klijent će se sam izboriti s njim. Ako postoji potencijal za štetu, firma će to rešiti, a ako je u pitanju opasna pretnja, firma će kontaktirati zvanične državne strukture. Jane je dobila zadatak da se infiltrira kako zna i ume u eko-terorističku skupinu The East koja izvodi napade na korporacije koje zanemaruju ekologiju i sigurnost svojih mušterija. Posle nekog vremena lutanja po skvoterskim i freeganskim (oni što iz principa jedu hranu iz kontejnera) zajednicama, te švercanja na teretnim vozovima, Jane slučajno naleće na tipa koji izgleda kao običan otpadnik, ali u njegovom autu su simboli Easta. On će je kao “drugaricu u nevolji” odvesti u Eastovu sigurnu kuću i Jane će postati Sara, nova pridružena članica organizacije.

Nažalost, Jane / Sara je plitak lik, njene moralne dileme su predvidljive i opisane u brojnim drugim filmovima. Ali u poređenju sa klikom iz terorističke organizacije, ona izgleda kao da ju je Dostojevski napisao. Teroristi nisu ništa drugo do gomila razočarane bogataške dece, vođa Benji (Skarsgard) kao da nema nikakve motive za svoje stavove, sumnjičava doglavnica Izzy (Page) ima moralne probleme sa svojom familijom , a tu su još i jedan gay, jedan militantni crnac, debela kompjuterašica i grupni doktor (Kebbell), koji jedini ima opipljive razloge da se bori protiv korporacije, pre svega farmaceutskih koje su od njega napravile invalida i osudile ga na sporo umiranje.

Eastove akcije su otišle nekoliko koraka dalje nego šale, ali nisu baš terorističke u smislu da pogađaju veliki broj ljudi. Oni se neodgovornim kapitalistima svete na način na koji su se oni odnosili prema planeti Zemlji i drugim ljudima. Direktore farmaceutske kuće koja proizvodi i prodaje opasne lekove će otrovati njihovim proizvodom, a direktore elektrane će naterati da zaplivaju u vodi koju su sami zagadili. Uostalom, manifest organizacije je ujedno i prvi materijal koji ćemo videti u filmu, video klip sa glasom iz off-a koji kaže: “lažite nas i mi ćemo lagati vas, otrujte nas i mi ćemo otrovati vas, špijunirajte nas i mi ćemo špijunirati vas”.

Mehanika filma je predvidljiva: Jane / Sara će se polako ali sigurno zaljubiti u Benjija, ekipa će je prihvatiti kao pouzdanu članicu kolektiva sa ritualima nalik na sektaške (seksualne igrice, propovedi, zajednički obroci u ludačkim košuljama kako bi ukućani hranili jedni druge i zajednička kupanja nalik na krštenja). Naravno, u njoj će se razvijati kriza identiteta, pa će zaboraviti da je u stvari Jane, i sve više postajati Sara, baš kao što ju je šefica upozorila: neki nivo identifikacije sa ljudima koje špijuniraš je neizbežan, ali ne treba zaboraviti ko si u stvari. Međutim, i pored predvidljivosti, film nije dosadan, a umesto generičke akcije imamo dijalog.

Iako bi scenario mogao biti bolji, a režija, fotografija i montaža ga popravljaju koliko je moguće, The East postavlja nekoliko pravih pitanja na pravi način. Ako bi film odgovorio na njih, postao bi propovednički, bilo na jednu, bilo na drugu stranu. The East nas tera da razmišljamo, makar i o jednačini sa previše nepoznatih i to evocira uspomene na bolja vremena u filmu, kada su filmovi propitivali društvene stavove.

Portret freeganske kulture je intrigantan i njihova filozofija je na mestu: sistem ne radi, jer tera trgovce da bacaju savršeno ispravnu i jestivu hranu. Međutim, kada se slika malo proširi, od takvog zakona mnogi imaju nekakvu dobit: kamiondžije koji dovoze i odvoze hranu, proizvođači koji prodaju veće količine i potrošači jer je hrana proizvedena na veliko i koje ima na bacanje jeftinija od one koje nikad nema dovoljno i koja se proizvodi u malim serijama. Film jasno stavlja granicu između imperativa pristojnog ponašanja i poštenog ravnanja sa prirodom i svojim bližnjim i fundamentalizma.

Glumci su pristojni koliko im likovi dozvoljavaju. Alexander Skarsgard hitro gradi karijeru u indie filmovima, iako je poznatiji kao televizijski glumac. Benji se malo razlikuje od njegove tipične ledene persone na ekranu. Benji je pomalo misionarski, isusovski tip, blagoglagoljivi pravednik pomalo nesvestan sranja koje će napraviti. Ellen Page je ispod očekivanja kao Izzy. Patricia Clarkson od Sharon pravi stereotipnu, ali prihvatljivu epizodu. Kao direktorka špijunske firme, i ona razmišlja korporativno, a sa svakim svojim poslom želi privući više klijenata.

Brit Marling je fenomen među glumicama mlađe generacije. Umesto da se razbija od posla da bi se domogla nekih uloga u poplavi glumica i glumičica sličnog profila, ona sama piše scenarije i kontaktira sa mladim rediteljima, pa se snalazi i za uloge. Njeni scenariji su protiv glavnog toka hollywoodske zabave, i u njima postavlja nekoliko bitnih pitanja. Sa Batmanglijem je već radila na The Sound of My Voice (2011), filmu koji je, kao i The East, smešten u okvire kulta koji se skriva daleko od javnosti, a Marlingova je tu igrala ulogu vođe kulta. Ne bi bilo loše spomenuti i Another Earth (2011), dramu koja koristi SF okvire da bi postavila egzistencijalna pitanja. Za Marlingovu će uvek biti mesta na filmu, pa makar sve radila sama, za šta je prilično sposobna.

I pored svih svojih mana, The East je solidan film, a njegov angažman je redak danas. Ipak, skoro pa neoprostiv greh je svoditi terorističku ćeliju na stereotip o dokonoj i nadrkanoj bogataškoj deci, kao u 12 Monkeys, minus ludilo glavnog lika. Jednako tako, deo priče sa gramzivom farmaceutskom kompanijom koja pušta opasne lekove u promet ne pije vodu: regulatorna tela u Americi su toliko zahtevna i spora da se ljudi žale da ne odobravaju nesporne lekove dovoljno brzo, a nestabilan lek mogu da odobre samo u slučaju epidemije. No dobro, freegaizam, levičarenje i anti-globalizam na stranu, The East je triler koji vas involvira i uključuje u proces razmišljanja. Dovoljno je jasan, i ne podcenjuje gledaoce.