Dealin' With Idiots

2013.

režija: Jeff Garlin

scenario: Jeff Garlin, Peter Murrieta

uloge: Jeff Garlin, Dave Sheridan, Hope Dworaczyk, Kerry Kenney, Steve Agee, Fred Willard, Bob Odenkirk, J.B. Smoove, Jami Gertz, Gina Gershon, Timothy Olyphant, Richard Kind, Nia Valdaros, Ian Gomez

Svi smo imali posla sa idiotima. Ako neko od vas nije, to znači da je imao sreće da ih do sada izbegne, ali pitanje je koliko će ta sreća trajati. Jedno je sigurno, idioti su zamorna ekipa sposobna da vas iscrpi samim svojim postojanjem i idiotizmom. Idioti iz naslova ovog filma su jedna posebna vrsta: preambiciozni roditelji dečaka koji treniraju bejzbol i nastupaju u lokalnoj maloj ligi. Oni su poprečni presek najglupljih, najluđih i najiritantnijih ljudi u Americi. Imamo tako jednog šonju i njegovu glasnu ženu koja bi da iscedi koji dinar za kolače koje daje klincima, jednog jadnog luzera koji se pretvara da je bogataš, jednu seksi dadilju, komesara lokalne lige, lezbejski par od kojih je jedna Gina Gershon, jednog bradonju koji mrzi ceo svet i u svakom trenutku se može pretvoriti u serijskog ubicu, dva trenera od kojih je jedan ego-triper a drugi muljator i jednog retarda u dresu koji se fanatično brine za poštovanje pravila.

Ispravite me ako grešim, ali mislim da treniranje sportova kod dece ima jedan cilj: da se klinci rekreiraju i zabavljaju. Naravno, uz to bi valjalo naučiti kako biti dostojanstven u pobedi i porazu i kako učestvovati u timu ili kolektivu. Tako misli i Max (Garlin), profesionalni komičar koji se upravo vratio sa turneje i u idiotizmu drugih roditelja koji maltretiraju svoju decu sa nemoguće visokim standardima vidi moguću inspiraciju za novu komičarsku tačku ili možda čak i celi film. Garlin je inače pristojan televizijski komičar i glasovni glumac za animirane filmove, ali nažalost nije dovoljno jak autor da izvede inače zanimljivu ideju do kraja. Jednom kad započne svoje istraživanje i krene sa intervjuima sa ostalim roditeljima i trenerima, radnja filma prestaje, a mi dobijamo seriju vinjeta o idiotizmu dana današnjeg, presečenu sa nostalgičnim scenama u kojima se odraslom Maxu javlja mladi duh njegovog oca (Olyphant) i objašnjava mu kako je nekad bilo, sa bejzbolom, malom ligom i roditeljima koji se nisu petljali u to jer su imali pametnija posla, recimo da zarade novac za preživljavanje.

Prvi problem sa tim vinjetama je što već unapred znamo da imamo posla sa idiotima, pa varijacije na temu idiotizma brzo postaju zamorne. Drugi problem je odsustvo narativne strukture. Da objasnim, ovakvi filmovi uspevaju kada izgledaju kao dokumentarci, ispod čije površine se krije dramaturški razrađena radnja. Dok ovde imamo nešto što liči na igrani film sa radnjom koja jednostavno ne ide nikuda i nema dramskog sukoba i usmerenih tenzija. Iz toga sledi da skoro sve te vinjete deluju kao loše osmišljena improvizacija, nedorečene su, slučajne i aljkavo napisane.

Istini za volju, nešto od toga je čak i zabavno. Evo, uzmimo trenere. Bob Odenkirk je do u dlaku verno odigrao bednika koji se oseća bolje kad pokazuje da ima moć nad nekim, bilo da su to jadni radnici u njegovoj fotokopirnici ili deca koju trenira, dok je istovremeno osvetoljubivo zlopamtilo prema svom bratu koji ga , mutavog kakav već je, zasluženo zajebao jednom u prošlosti. Drugi je J.B. Smoove, crnac koji priča “sto na sat” u polurazumljivim šiframa i koji Maxa dovodi na sastanak čitalačkog kluba koji je trener osnovao iz ko zna kog razloga, ali svojim gostima naplaćuje nekakve usluge. Donekle je zabavno, ali je i naporno.

Ženski likovi nisu dovoljno iskorišteni. Nia Valdaros kao Maxova žena nema dovoljno vremena na ekranu da bi razradila lik majke koja bi da se potrudi da njen sin usvoji osnove lepog ponašanja kao što su radne navike i poštovanje prema autoritetima. Njoj jako ide na živce to što Max odlazi predaleko u sukobu sa ostalim idiotima i postaje na svoju stranu detinjasti idiot kao i oni sa kojima se sukobljava. Isto važi i za Ginu Gershon i Kerry Kinney kao lezbejski par, njihova scena u kuhinji ima nešto komičarskog potencijala, ali smo mi kao gledaoci već odavno umorni i više nas nije briga.

Nije ovo loš film, iako nije ni dobar. Kraj je toliko generički napisan da prosto izgleda kao da je bačen na to mesto eto tako, jer mora da se završi sa nekim preokretom. Sa pozitivne strane, Jeff Garlin se čini kao prijateljski nastrojen tip kome je ipak stalo do idiota sa kojima ima posla. Drage volje bih popričao sa njim uz pivo i objasnio mu da bi Dealin' With Idiots bio bolji film kada bi on tu bio samo glavni glumac, a da ga možda malo iskusniji scenarista i reditelj oblikuju u nešto koherentnije. Svakako nije za više gledanja.