Inferno

2014.
scenario i režija: Vinko Moderndorfer
uloge: Marko Mandić, Medea Novak, Renato Jenček, Jernej Strugman, Jana Zupančič, Sebastian Cavazza

U Sloveniji je na snazi jedan čudan trend. Domaće filmove uglavnom niko živi ne gleda, a svi ih pljuju. Naslepo. Po inerciji. Ili iz kompleksa niže vrednosti. Nije to bez neke, sa izuzetkom par autora i njihovih uradaka, film u Sloveniji je bio sinonim za bespotrebno težinjanje, sa minimum dijaloga i drvenom glumom. Malo živosti i relevantnosti su unosili Boštjan Hladnik, Karpo Godina i Živojin Pavlović u svom ljubljanskom periodu, ali njih će kao argument potegnuti poznavaoci, a ne obični gledaoci. Gledaocima je pojam dobrog domaćeg filma jedan stari crno-beli “feelgood” filmčić (Vesna) i jedan takođe stari dečiji filmčić (Kekec).
Čini se da je publika u Sloveniji u velikoj meri prespavala Košaka, Kozolea, Cvitkoviča, Bičeka, nebitno kakve nagrade oni pobirali i koliko domaća kinematografija bila u trendu sa savremenom evropskom. Naravno, koliko tako mala može biti. Naberšnik je tu nešto bolje prošao sa svoja dva nostalgična filma u maniru stari(ji)h jugoslovenskih. O fenomenu Gremo mi po svoje koji je dobio i nastavak i pornografski twist ne bih ulazio u detalje, u pitanju je jedan od onih repertoarskih filmova za mase.
Pitamo se gde je tu Inferno, novi, treći film Vinka Moderndorfera, autora poprilično zapaženih filmova Landscape no. 2 i Suburbs? Mislim, autor je realtivno cenjen, ali više kao pozorišni nego filmski autor (tu se više praksirao), a za glavnu ulogu je izabrao internacionalnog glumca (ne baš zvezdu, ali na putu da to postane u kinematografiji na nemačkom jeziku) Marka Mandića. Odgovor bi bio: na samom dnu, uprkos visokim očekivanjima. Inferno potvrđuje tezu većinske publike u Sloveniji da domaći film ne valja. Uzalud tu nešto trućamo mi, relativno sveži doseljenici koji smo pogledali svaki slovenski film koji nam je pao šaka, bezveze ubeđujemo publiku da nije sve domaće automatski škart, kada je Moderndorfer tu da nas svojim delom uveri u suprotno.

U pitanju je socijalna priča, recimo. Zapravo, Inferno je samo jedan loše upakovan politički pamflet zasnovan na zastarelim idejama, kako političkim, tako i filmskim, sa papirnatim likovima za koje se ne možemo vezati, nikakvim razvojem i jeftinim šokovima, pa zbog toga postiže kontra-efekat. Konačni rezultat je katastrofa i polomija na svim planovima.
Glavni lik je Mare (Mandić), otpušteni fabrički radnik. Upoznajemo ga već na društvenom dnu, u stanu u kojem je isečena struja, a upravo nestaje i poslednja zaliha plina za rešo. Recimo da je već u paklu nezaposlenosti, ali barem ima ženu, Sonju (Novak) i dvoje dece, i pride još nešto prijatelja među svojim kolegama. Jasno je da će stanje ići samo na gore, ali pitanje je dokle. Pa, do dna, do devetog kruga pakla.
Problem sa njim i svim takvim likovima je dvodimenzionalnost koja nas nikada ne može ubediti. Ono što reditelj postavlja kao integritet glavnog lika je zapravo samo ponos izrastao iz tvrdoglavosti i preke naravi. A kada je glavni lik skica, šta možemo očekivati od ostalih? Oni su, pogađate, još tanji i jednodimenzionalniji, tendenciozno napisani i ustrojeni da predstavljaju svoju klasu. Svi radnici i siromasi su dobrog srca, ali zaneseni, bezrazložno optimistični i na kraju beskrajno tupavi. Svi vlasnici, bogataši i dobrostojeći su ili kriminalci ili makar muljatori, a neki od njih i otvorene psihopate. Ona malobrojna srednja klasa je predstavljena kroz kukavne činovnike, a potpisna osobina je sebičnost. Svi su groteskni i preterani, što ne bi bio problem kada bi to imalo poentu i kada bi se uklapalo sa realizmom na kojem Moderndorfer insistira pre svega na vizuelnom planu (Ljubljana pod snegom, neugledni delovi grada, sveopšta surovost i one silne ničim izazvane “security” kamere).

Moderndorferu je stalo do popovanja i naricanja za davno prošlim komunističkim vremenima. Njegova ideološka pozicija je čvrsta i možda ispravna, ali je potkrepljena praznim floskulama i verovatno jednako sebičnim razlozima. Argumenti su mu banalni, način na koji ih nama podastire jednako. Sve to je izuzetno zadrto, pešački i neozbiljno.
Da je samo do toga, Inferno bi bio samo loš i bezvezan film. Profesorski i kenjatorski dosadan. Dodajmo na to brojne šokove, vratolomne saobraćajne udese, sve baksuze koji teraju protagonistu, samozapaljivanje, mokraću na pantalonama, spermu u ustima, lomljenje ruku, pa previjanje u kafani kod šankerice, lažne gipseve, sipanje alkohola čoveku u grlo, prodavanje bubrega... Inferno tu dobija jednu posebnu dimenziju lošosti i postaje mučan iz samih pogrešnih razloga. Zapravo, ne znam kako takav grozan film može pomoći u (pravednoj) borbi radničke klase ako je samo parada muke i gadosti.
Da se odmah razumemo, nemam ništa protiv filmova sa političkom profilacijom i socijalnih filmova. Ono što mi smeta je popovanje, nepoštovanje ljudske inteligencije, diletantizam i prvoloptaštvo. Inferno ne poštuje svoje likove, svoje glumce i svoje gledaoce. To je film koji od svih pravi nakaze i zato je nakazan. Ako vam je do socijalne priče i filma o  osobi koja se bori sa nezaposlenošću, pogledajte Deux jours, une nuit od braće Dardenne (sjajan je film), a Inferno preskočite i otpišite kao prvoloptaško đubre.

Dealin' With Idiots

2013.

režija: Jeff Garlin

scenario: Jeff Garlin, Peter Murrieta

uloge: Jeff Garlin, Dave Sheridan, Hope Dworaczyk, Kerry Kenney, Steve Agee, Fred Willard, Bob Odenkirk, J.B. Smoove, Jami Gertz, Gina Gershon, Timothy Olyphant, Richard Kind, Nia Valdaros, Ian Gomez

Svi smo imali posla sa idiotima. Ako neko od vas nije, to znači da je imao sreće da ih do sada izbegne, ali pitanje je koliko će ta sreća trajati. Jedno je sigurno, idioti su zamorna ekipa sposobna da vas iscrpi samim svojim postojanjem i idiotizmom. Idioti iz naslova ovog filma su jedna posebna vrsta: preambiciozni roditelji dečaka koji treniraju bejzbol i nastupaju u lokalnoj maloj ligi. Oni su poprečni presek najglupljih, najluđih i najiritantnijih ljudi u Americi. Imamo tako jednog šonju i njegovu glasnu ženu koja bi da iscedi koji dinar za kolače koje daje klincima, jednog jadnog luzera koji se pretvara da je bogataš, jednu seksi dadilju, komesara lokalne lige, lezbejski par od kojih je jedna Gina Gershon, jednog bradonju koji mrzi ceo svet i u svakom trenutku se može pretvoriti u serijskog ubicu, dva trenera od kojih je jedan ego-triper a drugi muljator i jednog retarda u dresu koji se fanatično brine za poštovanje pravila.

Ispravite me ako grešim, ali mislim da treniranje sportova kod dece ima jedan cilj: da se klinci rekreiraju i zabavljaju. Naravno, uz to bi valjalo naučiti kako biti dostojanstven u pobedi i porazu i kako učestvovati u timu ili kolektivu. Tako misli i Max (Garlin), profesionalni komičar koji se upravo vratio sa turneje i u idiotizmu drugih roditelja koji maltretiraju svoju decu sa nemoguće visokim standardima vidi moguću inspiraciju za novu komičarsku tačku ili možda čak i celi film. Garlin je inače pristojan televizijski komičar i glasovni glumac za animirane filmove, ali nažalost nije dovoljno jak autor da izvede inače zanimljivu ideju do kraja. Jednom kad započne svoje istraživanje i krene sa intervjuima sa ostalim roditeljima i trenerima, radnja filma prestaje, a mi dobijamo seriju vinjeta o idiotizmu dana današnjeg, presečenu sa nostalgičnim scenama u kojima se odraslom Maxu javlja mladi duh njegovog oca (Olyphant) i objašnjava mu kako je nekad bilo, sa bejzbolom, malom ligom i roditeljima koji se nisu petljali u to jer su imali pametnija posla, recimo da zarade novac za preživljavanje.

Prvi problem sa tim vinjetama je što već unapred znamo da imamo posla sa idiotima, pa varijacije na temu idiotizma brzo postaju zamorne. Drugi problem je odsustvo narativne strukture. Da objasnim, ovakvi filmovi uspevaju kada izgledaju kao dokumentarci, ispod čije površine se krije dramaturški razrađena radnja. Dok ovde imamo nešto što liči na igrani film sa radnjom koja jednostavno ne ide nikuda i nema dramskog sukoba i usmerenih tenzija. Iz toga sledi da skoro sve te vinjete deluju kao loše osmišljena improvizacija, nedorečene su, slučajne i aljkavo napisane.

Istini za volju, nešto od toga je čak i zabavno. Evo, uzmimo trenere. Bob Odenkirk je do u dlaku verno odigrao bednika koji se oseća bolje kad pokazuje da ima moć nad nekim, bilo da su to jadni radnici u njegovoj fotokopirnici ili deca koju trenira, dok je istovremeno osvetoljubivo zlopamtilo prema svom bratu koji ga , mutavog kakav već je, zasluženo zajebao jednom u prošlosti. Drugi je J.B. Smoove, crnac koji priča “sto na sat” u polurazumljivim šiframa i koji Maxa dovodi na sastanak čitalačkog kluba koji je trener osnovao iz ko zna kog razloga, ali svojim gostima naplaćuje nekakve usluge. Donekle je zabavno, ali je i naporno.

Ženski likovi nisu dovoljno iskorišteni. Nia Valdaros kao Maxova žena nema dovoljno vremena na ekranu da bi razradila lik majke koja bi da se potrudi da njen sin usvoji osnove lepog ponašanja kao što su radne navike i poštovanje prema autoritetima. Njoj jako ide na živce to što Max odlazi predaleko u sukobu sa ostalim idiotima i postaje na svoju stranu detinjasti idiot kao i oni sa kojima se sukobljava. Isto važi i za Ginu Gershon i Kerry Kinney kao lezbejski par, njihova scena u kuhinji ima nešto komičarskog potencijala, ali smo mi kao gledaoci već odavno umorni i više nas nije briga.

Nije ovo loš film, iako nije ni dobar. Kraj je toliko generički napisan da prosto izgleda kao da je bačen na to mesto eto tako, jer mora da se završi sa nekim preokretom. Sa pozitivne strane, Jeff Garlin se čini kao prijateljski nastrojen tip kome je ipak stalo do idiota sa kojima ima posla. Drage volje bih popričao sa njim uz pivo i objasnio mu da bi Dealin' With Idiots bio bolji film kada bi on tu bio samo glavni glumac, a da ga možda malo iskusniji scenarista i reditelj oblikuju u nešto koherentnije. Svakako nije za više gledanja.