Cold in July

2014.

režija: Jim Mickle

scenario: Nick Damici, Jim Mickle (po romanu Joea R. Landsdalea)

uloge: Michael C. Hall, Sam Shepard, Don Johnson, Vinessa Shaw, Nick Damici, Wyatt Russell

Počnimo od čiste faktografije: Cold in July je krvavi i uvrnuti miks neo-noira iz 80-ih, što je nimalo suptilno podvučeno izborom muzike i vizuelnim detaljima – automobilima, nameštajem i frizurama, i u poslednje vreme popularnog “backwoods” osvetničkog filma. Predstavite sebi u glavi No Country for Old Men i zamenite mudrost ili mudrovanje Cormaca McCarthija sa klasičnim “mužjačkim” osvetničkim pristupom nalik na filmove Waltera Hilla.

Joe R. Landsdale, autor izvornog istoimenog romana, legenda je teksaškog pulpa i ekranizacija prosto mora ići u tom smeru. Sa druge strane, Jim Mickle i Nick Damici su uhodani autorski dvojac koji se proslavio na visceralnim hororima sa inteligentnim i relevantnim podtekstom punim, i to se vidi, naročito u uvodnim kadrovima Cold in July. Potkrepljen inteligentnim humorom, film nas nagrađuje vizuelno ispoliranim nasiljem, akcijom i lokvama krvi.

 

Red je reći ponešto i o radnji, ali tu sam u problemu. Film prati neprekinuti, ali zato neočekivani sled događaja, te zavisi od dva prilično ekstremna “plot twista” negde oko polovine filma, pa se izlažem riziku da se previše izlajem. U svakom slučaju, od početka znamo da se nešto čudno zbiva. Pristojan čovek i brižni otac Rich Dane (Hall) se budi usred noći kada čuje da neko rovari u prizemlju njegove kuće. Ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o zaštiti svoje žene (Shaw) i malog sina, on juri dole sa pištoljem u ruci i ubija provalnika na mestu. Krv i mozak nesrećnog provalnika uhvaćenog na delu se razlivaju po kičastom kauču, kičastim tapetama i kičastoj slici na zidu. Dolazi policija, pravi zapisnik i poziva Richa da da zvaničnu izjavu. Od svega toga se ne treba dogoditi ništa posebno, samoodbrana je bila čista kao suza.

Frka nastaje kada policajci otkriju identitet provalnika. Nesrećnik se zvao Freddy Russel, bio je zlikovac od pamtiveka, ali ima zajebanog oca, kriminalca po imenu Ben (Shepard), koji baš tog dana izlazi na uslovnu slobodu. Ben pronalazi Richa i pristupa mu sa polu-otvorenim pretnjama kroz nonšalantan stav. Nedugo zatim provaljuje u njegovu kuću, dvaput. Mickle tu vešto koristi klasičan “jump scare” efekat iz horora.

Sve vodi u smeru klasičnog južnjačkog osvetničkog trilera, dok policija nekako ne uhvati Bena i reši da mu, mimo bilo kakve procedure, smesti nesreću sa alkoholom i spavanjem na pruzi. Shvativši da to nikako nije u redu, a i da ubijeni provalnik nimalo ne liči na Freddija, Rich spasava Bena i njih dvojica nakon početnog nepoverenja formiraju neočekivani savez da otkriju ko ih radi na majmune i zašto. U tu svrhu im se priključuje i Benov ratni drug iz korejskih dana, a sada privatni detektiv sa nepogrešivim kičastim scenskim nastupom Jim Bob (Johnson). Njih dvojica otkrivaju zaveru u kojoj se u neizvesnim ulogama pojavljuju lokalna policija, FBI, južnjačka mafija i proizvođači “snuff” filmova.

 

Prvi obrat je suviše zgodan, i zbog toga malo verovatan, ali probavljiv. Nakon usporavanja tempa, klasične istrage i muškog “bondinga”, koji bi drugde bio dosadan, ali ovde je neverovatno simpatičan zbog sjajnih i sposobnih glumaca kojima njihove uloge potpuno prirodno leže (Michael C. Hall kao “dexterovski” miran i povučen tip sposoban na svašta kako bi zaštitio sebe i bližnje, Sam Shepard kao gruba južnjačka sirovina sa prekom naravi i strogim moralnim kodeksom i Don Johnson kao cirkuska varijanta privatnog detektiva – seljačine).

Drugi obrat, međutim, preti da uništi ceo film, jer motivacija glavnog lika izlazi naglavačke kroz prozor sa samo jednim odgovorom na jednostavno pitanje. Pitanje je: “Koga sam ja onda kojeg vraga ubio?”, a odgovor: “To bih i ja voleo znati.” Iako tu prestaje svaka dodirna tačka sa realnošću i uverljivošću, film se isplati pogledati do kraja. Zbog akcije, nasilja, šoka i posvećenosti detaljima koji su Micklova najjača strana.

 

Kada smo kod detalja, muzika je neprocenjiva. Elektronski soundtrack iz off-a se čini kao jeftina kopija Jean-Michel Jarrea, dok se sa radija čuju ljigavi country-western hitovi i još ljigaviji cock-rock. Frizure su isto vrhunske, Michael C. Hall fura neku verziju “fudbalerke” i pripadajuće brčiće i izgleda smešno i jadno u istom trenutku, posebno uparen sa svojim automobilom, ogromnom karavančinom sa ukrasima u boji drveta. Zaista, 80-te su vreme najgore moguće idiotske mode. Pomenimo i još nekoliko detalja vezanih za dekadu koji u filmu dobijaju svoje zaslužene uloge, video-rekorder u koji se kaseta ubacuje odozgo, kompjuterski monitor na kojem je više plastične površine nego stakla i telefon u Jim Bobovom super-kič crvenom “cadillacu” ukrašenom teksaškim rogovima i tablicom “red bitch”, koji nikad ne radi kako treba.

Sve u svemu, Cold in July je više nego zanimljiv film, napet, nasilan, vizuelno atraktivan sa visoko-estetiziranom fotografijom, uvrnut i pun savršeno uklopljenih detalja koji ne guše film. Njegova neuverljivost ga ne čini neverovatno dobrim filmom sa dometom poput No Country for Old Men, koji mu je žanrovski blizak, ali se Cold in July ne trudi biti nešto drugo nego simpatična pulp-noir zabava sa primesom američke vukojebine 80-ih. Zbog svoje lakoće je toliko igriv da nam ništa više od toga i ne treba.

We Are What We Are

2013.

režija: Jim Mickle

scenario: Jim Mickle, Nick Damici (prema filmu Jorgea Michela Graua)

uloge: Bill Sage, Ambyr Childers, Julia Garner, Kelly McGillis, Wyatt Russell, Michael Parks, Nick Damici

Kod horor filmova postoji jedna zakonitost koja kaže da sirova, nezavisna i neispolirana produkcija često postigne više efekta nego upeglane studijske franšize. Ako bismo tu tvrdnju proširili, to bi dovelo do toga da su horori iz evropske, latinoameričke ili azijske produkcije po pravilu strašniji od američkih. Ako se uzme u obzir tendencija američke filmske industrije da svaki iole prodorniji ne-američki film dohvati i napravi američku verziju, znači da je mnogo dobrih ideja pojednostavljeno, razvodnjeno i nevešto prevedeno u novi kontekst. Na sreću, We Are What We Are nije takav film.

U pitanju je prerada istoimenog meksičkog filma iz 2010. godine koji je snimljen u relativno slabim produkcijskim uslovima, odisao lagano trash estetikom i, što je važno za horor film, imao čvrstu poveznicu sa realnim svetom. Američka verzija je više estetski ispolirana i temeljno prebačena u novi kontekst. Meksički original je imao jaku socijalno-ekonomsku kritiku u podtekstu, što bi bilo vrlo nategnuto za temu filma i američko okruženje. Zato se se jedni od majstora intelektualnih i visceralnih horora odlučili za jedan drugi ključ, socijalno-religijski, oslanjajući se na american gothic stereotip osamljenih divljaka koji žive u kući na kraju gradića u ruralnom kraju. Kada je standardni motiv detaljno razrađen i kada je pozadinska priča elementarno uverljiva, nije teško izgraditi film na stereotipu.

Jim Mickle i Nick Damici su jedna ustaljena scenarističko-rediteljska kombinacija, sa naslovima koji su dospevali do kritike i svoje osnovne publike. Mulberry Street (2006) je veoma neobičan, iako trashy snimljen survival horor koji produbljuje jednu manje ili više osnovnu priču. Stakeland (2010) uspeva da ubaci socijalnu kritiku u okvir žanrovskog vampirskog filma i ima hrabrosti da se posluži asocijativnom montažom u stilu Terrenca Malicka. Dvojica autora pripremaju svoj prvi izlet van horor okvira, u pitanju je triler potrage Cold in July, najavljen za iduću godinu. We Are What We Are je već na neki način uvod za to, jer je razrada filma dramska (u prvom planu su emocije glavnih junaka i njihovi unutarnji sukobi), a mehanika filma je iz domena trilera, dok su samo najosnovniji elementi i nekoliko šokantnih preokreta deo horor trikova. Već je najavljen nastavak, What We Were koji će režirati Antti-Jussi Annila i koji će najverovatnije biti prequel uzevši u obzir relativno zatvorenu priču i Annilinu sklonost ka kostimiranim, lagano fantazijskim trashy hororima smeštenim u prošlost.

Okolišam da ne izlanem spoilere, ali ko je gledao original, znaće o čemu se radi. Sredovečna žena po pljusku ulazi u lokalnu radnju, kupuje namirnice i izlazi. Na banderi vidi zalepljen plakat sa fotografijom nestale devojke, počinje da se trese, povraća krv, pada u baru i utapa se. Ona je Emma Parker, živela je sa mužem i troje dece u kući na kraju mesta. Parkerovi su već na prvi pogled čudni ljudi, religijski fanatici koji nemaju socijalnih kontakata sa ostatkom stanovništva, nose odeću nekoliko decenija prestaru, slušaju jednako tako staru muziku sa gramofona, čitaju samo Bibliju i praktikuju ekstremno strogi post. Otac Frank (Sage) izgleda zastrašujuće nenormalno, a sve troje dece, kćeri Iris (Childers) i Rose (Garner) deluju anemično, a najmlađi sin Rory kao da će svaki čas umreti od iscrpljenosti i neadekvatne ishrane. Jasno je svakome da takva familija na takvom mestu ne sluti na dobro, da ima strašnu tajnu koja će se otkriti. Majčina smrt neposredno pred verski praznik je događaj koji će pokrenuti lavinu, jer najstarija kćer mora da preuzme majčino mesto domaćice kuće.

U meksičkom originalu, tajna je skrivena do iza polovine filma. Taj standard nije bilo moguće dostići u američkoj verziji, pa, iako se nigde eksplicitno ne govori o tome do pred kraj, prilično je lako naslutiti o čemu se radi. Flashback scene iz dnevnika koji Iris nasledi od majke i koji govori o događajima iz XVIII stoleća i početku tajnog života Parkerovih se dešavaju u pećini tokom duge i teške zime, članovi proširene familije nestaju ili umiru. Tajna je kanibalizam...

Jednom kada je i taj kostur manje ili više izleteo iz ormara, film se može posvetiti amaterskoj istrazi koja će razotkriti čudno ponašanja Parkerovih. Otac je sve luđi i nervozniji, tako da ne može sabrano držati masku. Na tragu su mu radoznala suseda iz kuće do (McGillis), lokalni doktor (Parks) koji je blizu njegovog imanja pronašao komadić kosti i mladi zamenik šerifa (Russell), zaljubljen u Iris i nagovoren od strane doktora da potraži još koji komad dokaza. Šerif (Damici) je sklon da prosto umanji problem, ali to je razumljivo, pošto je kroz celu širu okolinu protutnjalo nevreme i ostavilo ruševine, a doktor ionako opsesivno traži svoju nestalu kćerku (hint, hint). U međuvremenu se u kući pomalo menja odnos snaga, pošto kćeri nisu oduševljene kanibalskom tradicijom od dvesta i kusur godina, išle su u školu sa normalnim ljudima i rado bi se integrirale u sredinu.

Film ima par solidno neočekivanih iznenađenja koja nisu nimalo naivna. Najnežnija scena u filmu je prekinuta udarcem lopate u glavu, a sekvenca sa poslednjom večerom je i strašna i smešna. Dobro, sve to treba uzeti veoma uslovno, pošto istreniranog gledaoca horor filma skoro ništa ne može iznenaditi, posebno kada su preokreti i iznenađenja tempirani školski. Uostalom, atmosfera uhvaćena fotografijom i soundtrackom, ta vlaga, memla, oronula kuća i prostrani, grubi podrum u nekadašnjoj pećini su svakako važniji elementi užasa nego dramaturške tačke. Mlade glumice su se iskazale u ovom filmu, za šta treba zahvaliti reditelju koji ih ima pod kontrolom. Nežnost, zbunjenost i očaj nisu baš najlakši glumački zadaci. Sage malo preteruje kao ludak na ivici samoubistva, koji je već odavno prešao granicu razuma, njegova izvedba je sastavljena od nekoliko klišeja. Kelly McGillis je neprepoznatljiva, možda zbog toga što je ostarila, a odavno nije u fokusu mainstream produkcije.

Damici i Mickle su krenuli težim, rizičnijim putem i isplatilo im se u punoj meri. Lakši put bi bila nekakva horor parodija, na liniji Motel Hell, koja bi imala više šansi da nas zabavi nego da nas angažuje u praćenju. Međutim, koliko je horor potrošen kao žanr, parodija je u još težem položaju, zbog podrazumevanog nedostatka originalnosti i ovisnosti o provokaciji. Svaki pogrešno tempirani smeh ili lošije razrađena šala će parodiju zakucati u rasponu od lošeg do prosečnog filma.

Kako se u svetu filma retko kad dele utešne nagrade za hrabrost, angažman gledaoca mora da bude potpun da bi film uspeo. We Are What We Are simultano nastupa na više frontova i uspeva da bude zanimljiv dvema publikama. Žanrovski fanovi će biti zadovoljni količinom strave i užasa, dok će arthouse publika pred sobom imati jedan koherentan, promišljen i sjajno realizovan film bez obzira na žanr.