The Harvest

2013.

režija: John McNaughton

scenario: Stephen Lancellotti

uloge: Samantha Morton, Michael Shannon, Natasha Calis, Charlie Tahan, Peter Fonda, Leslie Lyles

S vremena na vreme se pojavi tako neki film, najčešće posle “skupljanja prašine” od nekoliko godina, oko kojeg kritika poludi kao da je u pitanju Wake in Fright. Krene “hype” po novinama i internetu i očekivanja se podignu. Još kad takvo delo potpiše reditelj poput Johna McNaughtona, poznatog po momentima ingenioznosti kao u svom prvencu Henry: Portrait of a Serial Killer (1998) ili izuzetno sočnog pulpa kao u izuzetno zavodljivom teen-caperu Wild Things (1998), i još kad se film prodaje kao horor-misterija, čini se da smo na konju.

Eh... Kakvo nam tek razočaranje sledi kad shvatimo da The Harvest nije dovoljno originalan da bi poslužio kao prava misterija, niti ni izbliza dovoljno strašan da bi se podvukao pod horor. Zapravo, ovo je jedan od onih filmova sastavljen od rezervnih delova starijih i boljih filmova i momenata iz žanrovske literature. Ima tu po malo od svega i svačega, a najviše Stephena Kinga, i to njegovih manje inspirativnih novela i romančića, sa sve izoliranim “settingom” i prvoloptaškim aluzijama i metaforama. U tendenciji da se svakog autora pamti po najboljim delima, zaboravljamo da su neka druga potpuno zasluženo isparila iz pamćenja. Upravo je to slučaj i sa McNaughtonom: nije on slučajno reditelj sa par blistavih momenata i puno opskurnih filmova i televizijskog zanatskog štanca u međuvremenu.

Dakle, imamo dvoje dece. Maryann (Calis) je nedavno izgubila oca (majke nema u priči), pa je dodeljena na staranje babi (Lyles) i dedi (Fonda) u retko naseljeni ruralni kraj. Baba i deda su u redu, ali dvanaestogodišnjoj curici je ipak potrebno društvo. U svrhu toga, ona lutajući po kraju vidi kuću pored čijeg zida su posađeni kukuruzi, što joj se učini sumnjivim, pa se, normalno, popne uz lestve koje su se, normalno, našle odmah tu, pravo na sprat kuće i pravo u sobu u kojoj leži dečak njenih godina. On je Andy (Tahan), bolešljiv je, retko kad izlazi iz kreveta, a nikad iz kuće, kreće se pomoću invalidskih kolica i sanja o bejzbolu koji nikad nije zaigrao.

Naravno, Andy ima roditelje koji se brinu o njemu. Tata (Shannon) se isprva čini kao bilmez, ali kasnije ukapiramo da je solidan tip, samo pomalo pasivan i, reklo bi se, papučić. Ali zato sa mamom (Morton) očito nešto nije u redu. Od početka nije prijateljski nastrojena prema Maryann, ali to isprva otpišemo kao preteranu brigu majke bolesnog deteta, pa još k tome doktorice. Stvari vrlo ubrzo poprime patološki ton i eto nama jezive misterije gde se tata ponaša kao glupak, mama kao ludača, gde su baba i deda tu za dašak “hippie” dragosti i nostalgije, i gde su dvoje dece koji se igraju detektiva ugroženi. A, da, imamo i treće dete koje mama i tata kriju u podrumu.

Znači, eto nama tipične jezive misterije, i to veoma proizvoljne, moram reći. Od početka nam je jasno da je naslov spoiler svoje vrste, a od polovine i na šta se tačno odnosi. Iako scenarista-debitant pokazuje nešto takta za meru i doziranje kad se šta uvodi, uglavnom ne uspeva da nas navede na krivi trag. Gledali smo takve filmove, čitali Kinga, znamo sve o jezivim ženama-monstrumima kao glavnim negativcima. Setimo se samo majke u Carrie, setimo se Misery i još nekih naslova. Dodatni teret su likovi bez ikakve motivacije za svoje postupke (osim ludila i nemoći) i namerno ostavljene rupe u priči, pre svega glede Andijevog “backgrounda”. Recimo, ne saznajemo od čega on tačno boluje da ne može da hoda i ne sme da izlazi.

Kritika je nahvalila glumačka ostvarenja Mortonove i Shannona, ali meni je promaklo šta je njih toliko fasciniralo. Istina, oboje igraju poptuno suprotno od svog tipa uloga. Samantha Morton je uglavnom imala likove sa kojima se možemo saživeti i koji bude empatiju, dok je Michael Shannon uglavnom bio u ulogama sumnjivih, opasnih i zastrašujućih tipova. Nije toliki problem u njima koliki u njihovim likovima ovde: to je nemoguće odglumiti bez šmiranja i foliranja. Zato njih dvoje preteruju. Sa druge strane, Peter Fonda uglavnom služi za ukras i kupovinu klase, a glumački je prisutan taman toliko da bez griže savesti pokupi honorar. Na sreću, klinci su simpatični i čak imaju nešto hemije kada su zajedno. Međutim, i oni i njihovi likovi su malo prestari za potpuno klinački odnos koji im scenario pretpostavlja.

The Harvest ima i svojih izuzetno dobrih momenata. Najbolji od njih je jedan zaista iznenađujući obrat, pravilno izgrađen i solidno naplaćen. Drugi od njih je u uvodnim scenama, pre svega u vezi sa građenjem pozadine, odnosno maske majčinog lika. Konačno, i atmosfera na početku je solidno pogođena i “suspense” se solidno gradi. Solidno je i to što se ne pribegava jeftinim “jump scare” rešenjima.

Ali opet to nije dovoljno da bi The Harvest bio makar solidan film. Naprotiv, samo je frustrirajući, kao nekakva loše složena kompilacija oprobanih horor standarda. Niti strašan, niti misteriozan, niti svež. Zapravo, postaje jasno zašto je skupljao prašinu ove dve godine.

Wild Card

2015.

režija: Simon West

scenario: William Goldman (prema svom romanu Heat)

uloge: Jason Statham, Michael Angarano, Dominik Garcia-Lorido, Hope Davis, Milo Ventimiglia, Max Casella, Stanley Tucci, Jason Alexander, Sofia Vergara, Anne Heche

O Jasonu Stathamu sam već pisao, kao i o njegovom problematičnom pozicioniranju: on nije samo šibadžija kao Chuck Norris, Steven Seagal i ostali kraljevi video-produkcije i novog vala bugarskog akcionog filma, on je i glumac. Ali nije baš pravi, versatilni glumac sa rasponom od komedije do drame i nazad. On je akcioni glumac koji govori sa britanskim akcentom, pa automatski dobija poene za duhovitost. Uglavnom ga gledamo, tako smo bar navikli, kako mlati loše momke, sastavlja ih sa zemljom, uništava flašama i pepeljarama u maniru engleskog fudbalskog huligana. Ono što do sada filmaši nisu kod njega provalili je to da je Statham izuzetno sposoban, čak sjajan kad mu se da dijalog, a ne samo “one-lineri”. To je jedino Guy Ritchie znao, ali je tajnu čuvao za sebe, dajući Stathamu uloge duhovitih britanskih gangstera.

Po tretmanu glavnog glumca, Wild Card se ne razlikuje puno, na nama je da se prepustimo i uživamo gledajući Stathama u varijaciji na temu noir-detektiva (zapravo je neka vrsta telohranitelja) u ozbiljnim problemima koji čini usluge prijateljima za sitnu lovu, dok sanja krupnu koja će mu kupiti penziju na jahti. To, naravno, ne znači da se Statham neće tući, naprotiv, i tu će koristiti veoma priručna sredstava, od onih klasičnih za kafansku tuču do sofisticiranih, poput kuhinjskog pribora kojim će nalomiti petoricu naoružanih ili poput kreditne kartice. Ipak ćemo najviše uživati gledajući ga kako sa lakoćom rešava “small talk”, sa damom u nevolji, svojim nazovi-šefom, klincem koji mu plaća da ga nauči kako biti hrabar, mafijaškim legendama, razmetnim sinovima, vegaskom šljakerijom, krupijeima, kurvama i konobaricama. On je legenda, sa jedne strane vitez i zaštitnik slabijih (čak pomaže sredovečnom, debelom i proćelavom Maxu Caselli da smuva Sofiju Vergaru), dok je, sa druge strane, patetični patološki kockar i večiti gubitnik.

O priči neću trošiti previše reči, u pitanju je veoma standardna, rutinska varijanta koja uključuje opasne momke, gangstere, lepe žene, osvetu, akciju, snove i kockanje u Las Vegasu. Ako ništa drugo, pratljiva je, iako film ima problema sa nalaženjem pravog tempa negde na sredini. Verovatno će vam se sve u kompletu učiniti previše poznatim. Prvo, moram reći da je u pitanju remake, doduše nepotpisani, filma Heat (1986) sa Burtom Reynoldsom. Izvorni roman i scenario za oba filma je napisao isti čovek, William Goldman, dvostruki “oscarovac” (u ona srećnija vremena za Butch Cassidy and the Sundance Kid i All the President’s Men).

On je majstor i to dobro zna: od početka do kraja je dosledan “pulpu” koji je prisutan u romanu i od tog nekog arhetipskog pristupa ne odstupa. Dijalozi su rapidni, sočni, pomalo kriptični, stripovski, noirovski, da nije modernog blještavila i modernih automobila, Wild Card bi čak ličio na “period piece”, pohvalu zaboravljenom junaštvu. Pouzdani reditelj Simon West (Con Air, Lara Croft: Tomb Raider, The Expendables 2) čini sve što može da održi duh i atmosferu predloška i za to na raspolaganju ima vrlo raspoloženog Stathama, ali i čitavu plejadu kvalitetnih glumaca u epizodnim ulogama. Istina je da ovo nije film bez mane i da pati od standardnih boljki, da tempo pada u sredini pre svega zbog nesrećnog i preambicioznog žanrovskog spoja akcije, noira i egzistencijalne drame. West onda poseže za oprobanom formulom i film privodi kraju kombinacijom akcije i trilerske napetosti, što je sasvim dovoljno da sačuva dobar utisak.

Ovo je film koji ste sigurno pogledali, verovatno ne samo jednom, nego više puta pod različitim imenima. Ovo je film sa manama i ograničenjima. Ovo je film koji ćete verovatno zaboraviti sekunde kad izađete iz dvorane ili ugasite plejer. Ali Wild Card će vas barem držati zabavljene i zadovoljne u tih 90 minuta koliko traje i to će činiti svojim “pulp” šarmom. I to treba ponekad ceniti, jer ne mogu svi filmovi biti remek-dela.

Cold in July

2014.

režija: Jim Mickle

scenario: Nick Damici, Jim Mickle (po romanu Joea R. Landsdalea)

uloge: Michael C. Hall, Sam Shepard, Don Johnson, Vinessa Shaw, Nick Damici, Wyatt Russell

Počnimo od čiste faktografije: Cold in July je krvavi i uvrnuti miks neo-noira iz 80-ih, što je nimalo suptilno podvučeno izborom muzike i vizuelnim detaljima – automobilima, nameštajem i frizurama, i u poslednje vreme popularnog “backwoods” osvetničkog filma. Predstavite sebi u glavi No Country for Old Men i zamenite mudrost ili mudrovanje Cormaca McCarthija sa klasičnim “mužjačkim” osvetničkim pristupom nalik na filmove Waltera Hilla.

Joe R. Landsdale, autor izvornog istoimenog romana, legenda je teksaškog pulpa i ekranizacija prosto mora ići u tom smeru. Sa druge strane, Jim Mickle i Nick Damici su uhodani autorski dvojac koji se proslavio na visceralnim hororima sa inteligentnim i relevantnim podtekstom punim, i to se vidi, naročito u uvodnim kadrovima Cold in July. Potkrepljen inteligentnim humorom, film nas nagrađuje vizuelno ispoliranim nasiljem, akcijom i lokvama krvi.

 

Red je reći ponešto i o radnji, ali tu sam u problemu. Film prati neprekinuti, ali zato neočekivani sled događaja, te zavisi od dva prilično ekstremna “plot twista” negde oko polovine filma, pa se izlažem riziku da se previše izlajem. U svakom slučaju, od početka znamo da se nešto čudno zbiva. Pristojan čovek i brižni otac Rich Dane (Hall) se budi usred noći kada čuje da neko rovari u prizemlju njegove kuće. Ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o zaštiti svoje žene (Shaw) i malog sina, on juri dole sa pištoljem u ruci i ubija provalnika na mestu. Krv i mozak nesrećnog provalnika uhvaćenog na delu se razlivaju po kičastom kauču, kičastim tapetama i kičastoj slici na zidu. Dolazi policija, pravi zapisnik i poziva Richa da da zvaničnu izjavu. Od svega toga se ne treba dogoditi ništa posebno, samoodbrana je bila čista kao suza.

Frka nastaje kada policajci otkriju identitet provalnika. Nesrećnik se zvao Freddy Russel, bio je zlikovac od pamtiveka, ali ima zajebanog oca, kriminalca po imenu Ben (Shepard), koji baš tog dana izlazi na uslovnu slobodu. Ben pronalazi Richa i pristupa mu sa polu-otvorenim pretnjama kroz nonšalantan stav. Nedugo zatim provaljuje u njegovu kuću, dvaput. Mickle tu vešto koristi klasičan “jump scare” efekat iz horora.

Sve vodi u smeru klasičnog južnjačkog osvetničkog trilera, dok policija nekako ne uhvati Bena i reši da mu, mimo bilo kakve procedure, smesti nesreću sa alkoholom i spavanjem na pruzi. Shvativši da to nikako nije u redu, a i da ubijeni provalnik nimalo ne liči na Freddija, Rich spasava Bena i njih dvojica nakon početnog nepoverenja formiraju neočekivani savez da otkriju ko ih radi na majmune i zašto. U tu svrhu im se priključuje i Benov ratni drug iz korejskih dana, a sada privatni detektiv sa nepogrešivim kičastim scenskim nastupom Jim Bob (Johnson). Njih dvojica otkrivaju zaveru u kojoj se u neizvesnim ulogama pojavljuju lokalna policija, FBI, južnjačka mafija i proizvođači “snuff” filmova.

 

Prvi obrat je suviše zgodan, i zbog toga malo verovatan, ali probavljiv. Nakon usporavanja tempa, klasične istrage i muškog “bondinga”, koji bi drugde bio dosadan, ali ovde je neverovatno simpatičan zbog sjajnih i sposobnih glumaca kojima njihove uloge potpuno prirodno leže (Michael C. Hall kao “dexterovski” miran i povučen tip sposoban na svašta kako bi zaštitio sebe i bližnje, Sam Shepard kao gruba južnjačka sirovina sa prekom naravi i strogim moralnim kodeksom i Don Johnson kao cirkuska varijanta privatnog detektiva – seljačine).

Drugi obrat, međutim, preti da uništi ceo film, jer motivacija glavnog lika izlazi naglavačke kroz prozor sa samo jednim odgovorom na jednostavno pitanje. Pitanje je: “Koga sam ja onda kojeg vraga ubio?”, a odgovor: “To bih i ja voleo znati.” Iako tu prestaje svaka dodirna tačka sa realnošću i uverljivošću, film se isplati pogledati do kraja. Zbog akcije, nasilja, šoka i posvećenosti detaljima koji su Micklova najjača strana.

 

Kada smo kod detalja, muzika je neprocenjiva. Elektronski soundtrack iz off-a se čini kao jeftina kopija Jean-Michel Jarrea, dok se sa radija čuju ljigavi country-western hitovi i još ljigaviji cock-rock. Frizure su isto vrhunske, Michael C. Hall fura neku verziju “fudbalerke” i pripadajuće brčiće i izgleda smešno i jadno u istom trenutku, posebno uparen sa svojim automobilom, ogromnom karavančinom sa ukrasima u boji drveta. Zaista, 80-te su vreme najgore moguće idiotske mode. Pomenimo i još nekoliko detalja vezanih za dekadu koji u filmu dobijaju svoje zaslužene uloge, video-rekorder u koji se kaseta ubacuje odozgo, kompjuterski monitor na kojem je više plastične površine nego stakla i telefon u Jim Bobovom super-kič crvenom “cadillacu” ukrašenom teksaškim rogovima i tablicom “red bitch”, koji nikad ne radi kako treba.

Sve u svemu, Cold in July je više nego zanimljiv film, napet, nasilan, vizuelno atraktivan sa visoko-estetiziranom fotografijom, uvrnut i pun savršeno uklopljenih detalja koji ne guše film. Njegova neuverljivost ga ne čini neverovatno dobrim filmom sa dometom poput No Country for Old Men, koji mu je žanrovski blizak, ali se Cold in July ne trudi biti nešto drugo nego simpatična pulp-noir zabava sa primesom američke vukojebine 80-ih. Zbog svoje lakoće je toliko igriv da nam ništa više od toga i ne treba.