Wild Card

2015.

režija: Simon West

scenario: William Goldman (prema svom romanu Heat)

uloge: Jason Statham, Michael Angarano, Dominik Garcia-Lorido, Hope Davis, Milo Ventimiglia, Max Casella, Stanley Tucci, Jason Alexander, Sofia Vergara, Anne Heche

O Jasonu Stathamu sam već pisao, kao i o njegovom problematičnom pozicioniranju: on nije samo šibadžija kao Chuck Norris, Steven Seagal i ostali kraljevi video-produkcije i novog vala bugarskog akcionog filma, on je i glumac. Ali nije baš pravi, versatilni glumac sa rasponom od komedije do drame i nazad. On je akcioni glumac koji govori sa britanskim akcentom, pa automatski dobija poene za duhovitost. Uglavnom ga gledamo, tako smo bar navikli, kako mlati loše momke, sastavlja ih sa zemljom, uništava flašama i pepeljarama u maniru engleskog fudbalskog huligana. Ono što do sada filmaši nisu kod njega provalili je to da je Statham izuzetno sposoban, čak sjajan kad mu se da dijalog, a ne samo “one-lineri”. To je jedino Guy Ritchie znao, ali je tajnu čuvao za sebe, dajući Stathamu uloge duhovitih britanskih gangstera.

Po tretmanu glavnog glumca, Wild Card se ne razlikuje puno, na nama je da se prepustimo i uživamo gledajući Stathama u varijaciji na temu noir-detektiva (zapravo je neka vrsta telohranitelja) u ozbiljnim problemima koji čini usluge prijateljima za sitnu lovu, dok sanja krupnu koja će mu kupiti penziju na jahti. To, naravno, ne znači da se Statham neće tući, naprotiv, i tu će koristiti veoma priručna sredstava, od onih klasičnih za kafansku tuču do sofisticiranih, poput kuhinjskog pribora kojim će nalomiti petoricu naoružanih ili poput kreditne kartice. Ipak ćemo najviše uživati gledajući ga kako sa lakoćom rešava “small talk”, sa damom u nevolji, svojim nazovi-šefom, klincem koji mu plaća da ga nauči kako biti hrabar, mafijaškim legendama, razmetnim sinovima, vegaskom šljakerijom, krupijeima, kurvama i konobaricama. On je legenda, sa jedne strane vitez i zaštitnik slabijih (čak pomaže sredovečnom, debelom i proćelavom Maxu Caselli da smuva Sofiju Vergaru), dok je, sa druge strane, patetični patološki kockar i večiti gubitnik.

O priči neću trošiti previše reči, u pitanju je veoma standardna, rutinska varijanta koja uključuje opasne momke, gangstere, lepe žene, osvetu, akciju, snove i kockanje u Las Vegasu. Ako ništa drugo, pratljiva je, iako film ima problema sa nalaženjem pravog tempa negde na sredini. Verovatno će vam se sve u kompletu učiniti previše poznatim. Prvo, moram reći da je u pitanju remake, doduše nepotpisani, filma Heat (1986) sa Burtom Reynoldsom. Izvorni roman i scenario za oba filma je napisao isti čovek, William Goldman, dvostruki “oscarovac” (u ona srećnija vremena za Butch Cassidy and the Sundance Kid i All the President’s Men).

On je majstor i to dobro zna: od početka do kraja je dosledan “pulpu” koji je prisutan u romanu i od tog nekog arhetipskog pristupa ne odstupa. Dijalozi su rapidni, sočni, pomalo kriptični, stripovski, noirovski, da nije modernog blještavila i modernih automobila, Wild Card bi čak ličio na “period piece”, pohvalu zaboravljenom junaštvu. Pouzdani reditelj Simon West (Con Air, Lara Croft: Tomb Raider, The Expendables 2) čini sve što može da održi duh i atmosferu predloška i za to na raspolaganju ima vrlo raspoloženog Stathama, ali i čitavu plejadu kvalitetnih glumaca u epizodnim ulogama. Istina je da ovo nije film bez mane i da pati od standardnih boljki, da tempo pada u sredini pre svega zbog nesrećnog i preambicioznog žanrovskog spoja akcije, noira i egzistencijalne drame. West onda poseže za oprobanom formulom i film privodi kraju kombinacijom akcije i trilerske napetosti, što je sasvim dovoljno da sačuva dobar utisak.

Ovo je film koji ste sigurno pogledali, verovatno ne samo jednom, nego više puta pod različitim imenima. Ovo je film sa manama i ograničenjima. Ovo je film koji ćete verovatno zaboraviti sekunde kad izađete iz dvorane ili ugasite plejer. Ali Wild Card će vas barem držati zabavljene i zadovoljne u tih 90 minuta koliko traje i to će činiti svojim “pulp” šarmom. I to treba ponekad ceniti, jer ne mogu svi filmovi biti remek-dela.

Homefront

2013.

režija: Gary Fleder

scenario: Sylvester Stalone (po romanu Chucka Logana)

uloge: Jason Statham, James Franco, Winona Ryder, Kate Bosworth, Izabela Vidović, Omar Benson Miller, Clancy Brown, Frank Grillo, Chuck Zito

Sylvester Stalone zna da napiše filmski scenario, posebno u domenu akcije ili fajterskog filma, ali ima običaj da se primi režije, što mu baš i ne ide, ili da ga ustupi potpunom ošljaru od reditelja. Imajući to na umu, Homefront je još i dobro ispao, ima zanimljive glumce u epizodnim ulogama, formuličnu priču i obilje tuče. Gary Fleder zna da bude (kad mu je stalo) zanatski potkovan i artikuliran, posebno u žanru trilera, ali je sklon svaštarenju, ošljarenju i zanemarivanju detalja, posebno onih koji se odnose na zdrav razum i logiku.

Film počinje nenamerno komično: Jason Statham sa dugačkom kosom, obučen po motorističkoj modi. Naravno, to mu stoji kao svinji sedlo, izgleda kao policajac na tajnom zadatku i ne znam kako je uspeo da se infiltrira među motorističku bandu koja valja drogu. Eksplozija jedna, eksplozija druga, kolege naprave sranje umesto da ga poslušaju i eto nama pičvajza. Ova uvodna scena možda služi da pokaže glavnog lika kako je sposoban da se mlati, puca i taktički razmišlja istovremeno, ali ćemo kasnije shvatiti da nije samo u pitanju portret, nego da je scena važna i za radnju. Pomalo očekivano, ali svejedno zanimljivo.

Fast-forward, dve godine kasnije Broker (Statham), sada sa uobičajenom frizurom, je udovac koji sa kćerkicom (Vidović) pokušava da živi povučeno na velikoj plantaži duboko u močvarama Louisiane, dok mala Maddy ne demonstrira zavidno znanje samoodbrane kada je u školi napadne siledžija. E, sad, na Jugu smo, i tu porodične svađe i osveta znaju da se vuku u nedogled, a detinjarija poput klinačke tuče će povući niz događaja. Prvo će siledžijini roditelji pokušati da reše stvar, ali će otac dobiti po pički od Stathama. Onda će majka (Kate Bosworth u dimenzijama svedenim na Kate Moss), nervozna korisnica meta-amfetamina, u priču uključiti svog brata Gatora (Franco), lokalnog “kuvara” i dilera većeg formata.

Ovu formulu je provalio Sam Peckinpah još u Straw Dogs, i od tada je reciklirana nebrojeno puta: mirni došljak će se naći na meti nazadne, zaostale i agresivne zajednice. Varijacije na temu nisu strane, stranac može biti kukavni knjiški moljac, ali može biti i ratni veteran, ili bivši policajac. “Backwoods”, “Southern Gothic” i slično su opšta mesta u kinematografiji, i često se, nažalost, svode samo na grube skice. Kada se to uradi kako treba, detaljno i u dubinu, dobijemo Winter's Bone ili Shotgun Stories, filmove sa nekakvom socijalnom i/ili psihološkom potkom. Akcioni žanr to ne podrazumeva, može da prođe i bez dubine, ako je atmosfera pogođena, ako je sama akcija zabavna, ako je heroj uverljiv, a negativci zanimljivi ili obrnuto.

Najjače oružje Homefronta je veliki broj dobrih glumaca u epizodnim ulogama. Od mršave Kate Bosworth, preko “folksy” Clancy Browna u ulozi ljigavog šerifa, Franka Grilla i Chucka Zita u ulogama zajebanih krimosa do Omara Bensona Millera kao crnog “sidekicka”, junakovog drugara i lokalnog informatora na temu ko je ko u okrugu. Međutim, glumci od kojih se najviše očekuje su ispod željenog nivoa. Winona Ryder je otišla potpuno van svoje tipične uloge, ovde igra Gatorovu povremenu devojku, partnerku u zločinu i vezu sa motorističkom bandom. Ona nije imala običaj da igra negativce, posebno ne trezvene i proračunate, i to joj ne stoji. Ono što je dobro, vidi se da se sjajno zabavljala kreirajući svoj lik, ali ispada loše to što se previše zabavljala, zezala i eksperimentisala, pa je uloga ostala neuverljiva. James Franco je sposoban da odigra negativca, ali ovde to ne uspeva. Da, glumi ludilo i pomalo reciklira lik Aliena iz Sprinbreakers, ali njegovo ludilo je više od smešne nego od opasne sorte. Budimo realni, žgoljav kakav je, teško može uplašiti žgoljavu Winonu Ryder, ali u obračunu sa Jasonom Stathamom, Franco ispada neravnopravan protivnik.

Međutim, Statham je tek priča za sebe. Budimo realni, on nije neki glumac širokog raspona, svaka njegova uloga liči na prethodnu. On zna da se šiba i da izvede neke fizičke akrobacije. Dok se bavi time, on je uverljiv i zabavan, iako je sve to repetitivno. Međutim, kada pokuša da svom šibadžiji da karakter, ostaje neuverljiv. Statham ne može proći kao miran i povučen čovek koga je muka naterala da se brani zato što, prosto i jednostavno, neskriveno uživa u tuči, i ima onaj ludački sjaj u očima kad god treba da se potuče. Kada takvu ulogu imaju Chuck Norris ili Steven Segal, očito loši i nikakvi glumci, to se može protumačiti ironično i parodično i ima komični efekat. Kada takvu ulogu dobije Stalone ili Clint Eastwood, i uopšte, neki glumac sa makar malo karaktera i znanja, to izgleda pristojno. Statham je ni tamo ni 'vamo, niti je toliko nikakav glumac da služi kao materijal za viceve, niti je dovoljno dobar glumac da bi mogao da odigra više od jedne uloge. Kao Broker je neuverljiv do bola, nesposoban da odigra nijednu složeniju emociju, nesposoban da govori sa američkim akcentom (tu ciljam na Schwartzenegger / Van Damme nivo nesposobnosti) i da se odlepi od “cockney” huliganskog imidža.

Kod akcionih sekvenci, reditelj se uglavnom oslanja na Stathamove akrobacije i njegovu fizičku spremu. Par eksplozija i nešto CGI-ja su sasvim dovoljni da pokvare ionako mršav utisak, prosto izgledaju jeftino i naivno. Kamera je dosta muljava, i prilično manjka stilizacije. Da je film ekonomičniji sa resursima, možda bi zaličio na radove Waltera Hilla, da je malo ekstravagantniji i rastrošniji, možda bi prizvao u sećanje raskošne “over-the-top” spektakle Johna Wooa.

Homefront od početka do kraja liči na nesrećno, nesuđeno, kompromisno, “srednje” rešenje. Pristojan je, može se pogledati, posebno ako se isključe nervni centri za zdrav razum i logiku, i ima “payoff” na različitim mestima. Međutim, mogao je biti mnogo bolji. Razvija mi se teorija u glavi da je Stalone zapravo hteo da napiše film za sebe i da peti deo Ramba sa ovakvom nekakvom pričom vrati nazad u Ameriku i na trag prvog dela. To bih voleo da vidim. Homefrontu se bih vraćao.