Homefront

2013.

režija: Gary Fleder

scenario: Sylvester Stalone (po romanu Chucka Logana)

uloge: Jason Statham, James Franco, Winona Ryder, Kate Bosworth, Izabela Vidović, Omar Benson Miller, Clancy Brown, Frank Grillo, Chuck Zito

Sylvester Stalone zna da napiše filmski scenario, posebno u domenu akcije ili fajterskog filma, ali ima običaj da se primi režije, što mu baš i ne ide, ili da ga ustupi potpunom ošljaru od reditelja. Imajući to na umu, Homefront je još i dobro ispao, ima zanimljive glumce u epizodnim ulogama, formuličnu priču i obilje tuče. Gary Fleder zna da bude (kad mu je stalo) zanatski potkovan i artikuliran, posebno u žanru trilera, ali je sklon svaštarenju, ošljarenju i zanemarivanju detalja, posebno onih koji se odnose na zdrav razum i logiku.

Film počinje nenamerno komično: Jason Statham sa dugačkom kosom, obučen po motorističkoj modi. Naravno, to mu stoji kao svinji sedlo, izgleda kao policajac na tajnom zadatku i ne znam kako je uspeo da se infiltrira među motorističku bandu koja valja drogu. Eksplozija jedna, eksplozija druga, kolege naprave sranje umesto da ga poslušaju i eto nama pičvajza. Ova uvodna scena možda služi da pokaže glavnog lika kako je sposoban da se mlati, puca i taktički razmišlja istovremeno, ali ćemo kasnije shvatiti da nije samo u pitanju portret, nego da je scena važna i za radnju. Pomalo očekivano, ali svejedno zanimljivo.

Fast-forward, dve godine kasnije Broker (Statham), sada sa uobičajenom frizurom, je udovac koji sa kćerkicom (Vidović) pokušava da živi povučeno na velikoj plantaži duboko u močvarama Louisiane, dok mala Maddy ne demonstrira zavidno znanje samoodbrane kada je u školi napadne siledžija. E, sad, na Jugu smo, i tu porodične svađe i osveta znaju da se vuku u nedogled, a detinjarija poput klinačke tuče će povući niz događaja. Prvo će siledžijini roditelji pokušati da reše stvar, ali će otac dobiti po pički od Stathama. Onda će majka (Kate Bosworth u dimenzijama svedenim na Kate Moss), nervozna korisnica meta-amfetamina, u priču uključiti svog brata Gatora (Franco), lokalnog “kuvara” i dilera većeg formata.

Ovu formulu je provalio Sam Peckinpah još u Straw Dogs, i od tada je reciklirana nebrojeno puta: mirni došljak će se naći na meti nazadne, zaostale i agresivne zajednice. Varijacije na temu nisu strane, stranac može biti kukavni knjiški moljac, ali može biti i ratni veteran, ili bivši policajac. “Backwoods”, “Southern Gothic” i slično su opšta mesta u kinematografiji, i često se, nažalost, svode samo na grube skice. Kada se to uradi kako treba, detaljno i u dubinu, dobijemo Winter's Bone ili Shotgun Stories, filmove sa nekakvom socijalnom i/ili psihološkom potkom. Akcioni žanr to ne podrazumeva, može da prođe i bez dubine, ako je atmosfera pogođena, ako je sama akcija zabavna, ako je heroj uverljiv, a negativci zanimljivi ili obrnuto.

Najjače oružje Homefronta je veliki broj dobrih glumaca u epizodnim ulogama. Od mršave Kate Bosworth, preko “folksy” Clancy Browna u ulozi ljigavog šerifa, Franka Grilla i Chucka Zita u ulogama zajebanih krimosa do Omara Bensona Millera kao crnog “sidekicka”, junakovog drugara i lokalnog informatora na temu ko je ko u okrugu. Međutim, glumci od kojih se najviše očekuje su ispod željenog nivoa. Winona Ryder je otišla potpuno van svoje tipične uloge, ovde igra Gatorovu povremenu devojku, partnerku u zločinu i vezu sa motorističkom bandom. Ona nije imala običaj da igra negativce, posebno ne trezvene i proračunate, i to joj ne stoji. Ono što je dobro, vidi se da se sjajno zabavljala kreirajući svoj lik, ali ispada loše to što se previše zabavljala, zezala i eksperimentisala, pa je uloga ostala neuverljiva. James Franco je sposoban da odigra negativca, ali ovde to ne uspeva. Da, glumi ludilo i pomalo reciklira lik Aliena iz Sprinbreakers, ali njegovo ludilo je više od smešne nego od opasne sorte. Budimo realni, žgoljav kakav je, teško može uplašiti žgoljavu Winonu Ryder, ali u obračunu sa Jasonom Stathamom, Franco ispada neravnopravan protivnik.

Međutim, Statham je tek priča za sebe. Budimo realni, on nije neki glumac širokog raspona, svaka njegova uloga liči na prethodnu. On zna da se šiba i da izvede neke fizičke akrobacije. Dok se bavi time, on je uverljiv i zabavan, iako je sve to repetitivno. Međutim, kada pokuša da svom šibadžiji da karakter, ostaje neuverljiv. Statham ne može proći kao miran i povučen čovek koga je muka naterala da se brani zato što, prosto i jednostavno, neskriveno uživa u tuči, i ima onaj ludački sjaj u očima kad god treba da se potuče. Kada takvu ulogu imaju Chuck Norris ili Steven Segal, očito loši i nikakvi glumci, to se može protumačiti ironično i parodično i ima komični efekat. Kada takvu ulogu dobije Stalone ili Clint Eastwood, i uopšte, neki glumac sa makar malo karaktera i znanja, to izgleda pristojno. Statham je ni tamo ni 'vamo, niti je toliko nikakav glumac da služi kao materijal za viceve, niti je dovoljno dobar glumac da bi mogao da odigra više od jedne uloge. Kao Broker je neuverljiv do bola, nesposoban da odigra nijednu složeniju emociju, nesposoban da govori sa američkim akcentom (tu ciljam na Schwartzenegger / Van Damme nivo nesposobnosti) i da se odlepi od “cockney” huliganskog imidža.

Kod akcionih sekvenci, reditelj se uglavnom oslanja na Stathamove akrobacije i njegovu fizičku spremu. Par eksplozija i nešto CGI-ja su sasvim dovoljni da pokvare ionako mršav utisak, prosto izgledaju jeftino i naivno. Kamera je dosta muljava, i prilično manjka stilizacije. Da je film ekonomičniji sa resursima, možda bi zaličio na radove Waltera Hilla, da je malo ekstravagantniji i rastrošniji, možda bi prizvao u sećanje raskošne “over-the-top” spektakle Johna Wooa.

Homefront od početka do kraja liči na nesrećno, nesuđeno, kompromisno, “srednje” rešenje. Pristojan je, može se pogledati, posebno ako se isključe nervni centri za zdrav razum i logiku, i ima “payoff” na različitim mestima. Međutim, mogao je biti mnogo bolji. Razvija mi se teorija u glavi da je Stalone zapravo hteo da napiše film za sebe i da peti deo Ramba sa ovakvom nekakvom pričom vrati nazad u Ameriku i na trag prvog dela. To bih voleo da vidim. Homefrontu se bih vraćao.

Escape Plan

2013.

režija: Mikael Halfstrom

scenario: Miles Chapman, Jason Keller

uloge: Sylvester Stalone, Arnold Schwartzenegger, Jim Caviezel, Vincent D'Onofrio, Vinnie Jones, Curtis “50 Cent” Jackson, Amy Ryan, Sam Neill

Sva je prilika da je Escape Plan bio dugo pripreman. To može da bude i dobro i loše. Dobro je najčešće kada to radi jedna osoba sa kreativnom kontrolom ili uigrani autorski tandem, i kada on(i) ne pretera(ju) u razradi i ne ulete u intelektualnu onaniju. Kada to radi više ljudi koji nisu imali ranije poveznice, onda film ume da izgleda shizoidno. Posebno kad priča i scenario imaju po više “ruku”. Čini se da je Escape Plan takav film koji pokušava da igra na mnogo frontova i na kraju postaje i ostaje zbrka.

Da su se odlučili za jednu ili dve-tri međusobno komplementarne “žice” koje bi film povukao, Escape Plan bi bio makar siguran, ako ne i sjajan akcioni film. Ovde imamo mnogo elemenata koje je skoro nemoguće složiti u nešto koherentno. Imamo malo autoironija i meta-žanra, tu i tamo nešto referenci koje bi mogle pobuditi nostalgiju za zlatnim vremenima akcionih filmova, imamo nešto relativno slabo osmišljenih referenci na ranije filmove glavnih glumaca, ali i na akcione klasike (zatvor u ovom filmu izgleda kao kopija zatvora iz Face/Off, filma koji je planirao da ujedini Slya i Arnija po prvi put), imamo veoma lenjo napisanu galeriju pomoćnih likova (sadistički upravnik, njegov omiljeni nasilni stražar, doktor sa prigovorom savesti, ljigavi partner, kompjuteraš i pomoć iz spoljnog sveta), imamo nekoliko plot twistova i providno “objašnjenje” na kraju, i kao šlag na torti, imamo polaznu tačku koja je levo-liberalna, što je retkost za akcione filmove. Toliki krš i lom pojmova je teško pospremiti u nešto koherentno, jer bi većina njih zahtevala samostalni film. Dodajmo na to da je spajanje dve akcione legende pod stare dane priča koja je već ispričana pre nekoliko godina sa “over-the-top” serijalom The Expendables, gde pored Terminatora i Ramba imamo i svu silu drugih akcionih heroja, mladih i starih, iz prve ili druge lige. I to čini Escape Plan pomalo besmislenim pokušajem.

Opet, glupo bi bilo reći da nije zabavan, jer ima tu trashy privlačnost koja bi od Escape Plan mogla da učini sasvim pristojno grešno zadovoljstvo. Problem je, međutim, što bi Escape Plan hteo da bude bolji, smisleniji i pametniji nego što zapravo jeste i što bi ga to preseravanje moglo koštati bilo kakve privlačnosti.

O čemu se tu zapravo radi? Ray (Stalone) je stručnjak za sigurnost zatvora. Njegova firma je izvođač radova za državu na taj način što Raya ubace u strogo čuvani zatvor pod lažnim identitetom, pa on odatle pobegne i ukaže na propuste u sigurnosti. Sledeći zadatak koji Ray nerado prihvata, uprkos upozorenjima prijateljice (Ryan) i kompjuteraša (50 Cent), ga vodi u veoma tajni privatni zatvor u kome drže najopasnije teroriste, verske fanatike, gospodare rata i kraljeve droge. “Začudo”, Rayev ljigavi partner (D'Onofrio). Naručilac posla je CIA, i sve deluje legitimno, mada previše misteriozno. Kada konačno završi iza brave, Ray shvati da je izigran, da ne zna gde je i s kim je zatvoren, da je zatvor poslednji krik tehnologije sa ćelijama od pleksiglasa i stalnim nadzorom. Ne pomaže ni to što je upravnik (Caviezel) sadistički nastrojen, kao neka birokratska verzija Caligule, a stražari maskirani.

Rayu će uz bok stupiti Emil (Schwartzenegger), austrijski anarhista i zatvorski “trouble maker” kome je duševna hrana da zajebava zatvorsko osoblje. Oni će napraviti plan za beg koji prolazi kroz tri faze: izviđanje, uočavanje rutine i akciju. Posle nekoliko tuča, one-linera i igrica “u koga je veći” sa upravnikom, negde na pola filma će nam se razotkriti “velika tajna” kojoj će naši junaci morati da se prilagode. Tek u poslednjoj trećini vidimo malo akcije, i ona je uglavnom generička.

Odlaganje akcionih scena se pokazalo kao jedna od pametnijih odluka, jer film ostavlja dovoljno vremena glumcima da razviju svoje likove. Stalone je krenuo svojim ustaljenim putem akcionog intelektualca koji je ujedno i majstor borilačkih veština i advokat i biznismen i stručnjak za bez sa ogromnim inženjerskim znanjem. To je čak pomalo iritantno, u velikoj meri već viđeno kako u zatvorskim, tako i u drugim akcionim filmovima sa Stallionom. Zato je Guverner potpuno poludeo, oslobodio se svih stega i produbio pozu akcionog šaljivdžije. On ovde urla, moli se i psuje na nemačkom, ispaljuje one-linere, i gradi “screen” personu kakvu dugo nije imao, još od potpuno otkačenog filma Stay Hungry (1976) u kome kao body builder svira violinu i citira filozofe. Ako mu uloga u Escape Plan nije uloga života, onda je vraški blizu.

Ipak, ličnosti dvojice glavnih glumaca najčešće nisu dovoljne da iznesu celi film, a otežavajuće okolnosti su trošenje Jima Caviezela u neinventivnoj ulozi upravnika i krajnje neinventivna upotreba engleske fudbalske barabe Vinnija Jonesa. D'Onofrio se pokazao kao glumac bez ikakve konzistencije u izvedbi od sjaja do očaja, a ovde je očajan (kao u većini čak i boljih filmova), verovatno zbog odsustva veoma stroge rediteljske kontrole. Amy Ryan je svedena na nekoga ko daje šlagvorte Staloneu za duhovitosti, a 50 Cent je potpuno neubedljiv kao kompjuteraš što dokazuje pravilo da nije dovoljno natući naočare na nos da bi izgledao inteligentno. Sam Neill je karakterni glumac sa zaista minimalnom ulogom, nedovoljnom da bi joj dao više ličnog pečata.

Naravno, sa zbrkanim scenariom zadatak reditelja postaje skoro nemoguć. Halfstrom se žestoko trudi, ali prosto nije reditelj takvog kalibra da bi mogao spasiti film. Ovako, film deluje rutinirano, dovoljno vešto i precizno režiran, tempo je gradiran od početka prema kraju i nismo zaslepljeni sa prebrzo sečenim kadrovima, pa Escape Plan može da se gleda sa pola mozga bez većih problema.

Kada bi autori bili umereni u ambicijama i posvetili se samo nekima od njih, Escape Plan bi bio zaista dobar akcioni film. Međutim, uz svu tu zbrku i bujicu ideja, ovo je samo zabavna limunada. Činjenica da su Stalone i Schwartzenegger u istom filmu i u istim kadrovima bi možda bila presudna sredinom 90-ih kada su obojica bili u naponu glumačke snage, ali sada to znači otprilike jednako kao i ponovno okupljanje Guns n Roses. Kada nešto čekaš kao Chinese Democracy, posle određenog vremena izgubi smisao.