Homefront / Hinterland

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Stefan Ruzowitzky

scenario: Stefan Ruzowitzky, Hanno Pinter, Robert Buchschwenter

uloge: Murathan Muslu, Liv Lisa Fries, Marc Limpach, Max von der Groeben, Maximillien Jadin, Timo Wagner, Stipe Erceg, Aaron Friesz

Iako je nedavno bio kinematografski pod-zastupljen u odnosu na Drugi, Prvi svetski rat se poslednjih desetak godina, delimično usled i okrugle stote godišnjice, nametnuo kao jedna od „vrućih“ tema. Istorijska distanca pomogla je utoliko da više nema, etički gledano, zabranjenih uglova posmatranja, a nova saznanja iz domena psihologije i psihijatrije su kao centralnu temu povezanu s Prvim svetskim ratom ispostavile traumu i post-traumatski stres. Trauma i post-traumatski stres prisutni su bili, a ponegde i ostali, i na nacionalnom, a ne samo na individualnom nivou, posebno u zemljama jako uključenim u rat čiji se državni okvir promenio do neprepoznatljivosti.

Svoj film Hinterland austrijski reditelj Stefan Ruzowitzky otvara na rečnom brodu koji Dunavom putuje prema Beču. Godina je 1920, a major Peter Perg (Muslu) i njegovi ljudi su bivši zarobljenici koji se sa dve godine zakašnjenja vraćaju s ruskog fronta. U rat su otišli kao vojnici i oficiri velikog Austrougarskog Carstva, a vraćaju se kao vojnici poražene i rasformirane države u sredinu koja ne može ili neće da ih primi dalje od skloništa za beskućnike i skitnice. Uostalom, šta ako su u zarobljeništvu dobili nove, opasne, boljševičke ideje? Ne bi bili prvi...

Perg izgleda kao da se drži nešto bolje od svojih saboraca i kao da zna kuda ide jer ipak ima stan u gradu i porodicu koja ga čeka. Ispostavlja se da je stan prazan, da ga je supruga napustila i otišla da živi na selu, te da Perg, osim krova nad glavom, nema ništa, što će postati još manje kada bude opljačkan nakon prve noći. Usled tranzicione situacije, a naročito nepoverenja prema bivšim vojnicima, pozornici hapse njega, a ne džeparoša. Sreća u nesreći za Perga je to što će u policiji biti komesar Victor Renner (Limpach), njegov stari poznanik i prijatelj.

Perg je, naime, pre rata bio policajac, specijalizovan za ubistva, posebno ona čudna i brutalna, pa će mu Renner ponuditi posao, uprkos nepoverenju i niže rangiranih policajaca i komande. Perg im je potreban jer Beč potresaju čudna i brutalna ubistva čija su meta ratni veterani i bivši logoraši koji su ujedno i Pergovi saborci i kolege. Hoće li u gradu u kojem se okupljaju najrazličitiji politički elementi (anarhisti, komunisti, socijalisti, nacionalisti, proto-nacisti) bivši inspektor koji i sam klizi u ludilo uz pomoć manje iskusnih, lenjih i korumpiranih policajaca i forenzičarke Therese Körner (Fries) rešiti slučaj u kojem i sam može postati žrtvom?

Po količini materijala i podataka koje u svoj film Ruzowitzky i njegovi ko-scenaristi ubacuju, čini se da su im ambicije da se Hinterland proširi na serijal filmova koji kombinuju žanrovske standarde trilera o serijskim ubistvima sa nešto izmenjenim „period piece“ pristupom. Zapravo, ovde je taj tretman perioda u zanatskom i tehničkom smislu ono što je zanimljivije od same dramaturgije filma. Hinterland je, naime, snimljen kompletno ispred ekrana, a sva scenografija je digitalno projektovana i neobično dizajnirana na tragu nemačkog ekspresionizma, što je dodatno podvučeno i iskošenim rakursima iz kojih direktor fotografije Benedict Neuenfels snima.

Jasno, ovde se radi o direktnoj nameri, a ne o prigodnom rešenju i upravo je taj stil koji Hinterland pomera prema granicama animiranog filma njegov glavni adut, čak i kada se s akcentom na njega preteruje i čak i kada deluje posve lažno na granici kiča. Originalnost ideje da se spoji vizuelna umetnost i kinematografija ekspresionizma s probranim elementima „giallo“ i uopšte evropskog žanrovskog filma (u nekim od scena u kojima do izražaja dolazi osvetljenje jarkih boja) dovoljna je da zamaskira poneki nedostatak koji film ima na dramaturškom planu na kojem je pretrpan detaljima koji ne stižu da se razrade, za šta može biti prostora u nastavcima ako ih bude, a verovatno hoće.

Takođe, Hinterland može da ustoliči u Beču rođenog glumca turskog porekla Murathana Muslua kao veliku austrijsku filmsku zvezdu kojoj se ne dodeljuju uloge samo i isključivo po obrascima političke korektnosti. Njegovo prisustvo na ekranu je impozantno, a ludilo koje kanalizira sasvim u skladu s ludilom koje Ruzowitzky cilja. Sam Ruzowitzky, pak, globalno je poznat po Oscaru za strani film s filmom The Counterfeiters koji je, kao ratna drama s tematikom s margine Drugog svetskog rata, pak, predstavljao izuzetak u njegovoj uglavnom žanrovski obojenoj karijeri. Je li s Hinterlandom pogodio pravu formulu? Vreme će pokazati.

Homefront

2013.

režija: Gary Fleder

scenario: Sylvester Stalone (po romanu Chucka Logana)

uloge: Jason Statham, James Franco, Winona Ryder, Kate Bosworth, Izabela Vidović, Omar Benson Miller, Clancy Brown, Frank Grillo, Chuck Zito

Sylvester Stalone zna da napiše filmski scenario, posebno u domenu akcije ili fajterskog filma, ali ima običaj da se primi režije, što mu baš i ne ide, ili da ga ustupi potpunom ošljaru od reditelja. Imajući to na umu, Homefront je još i dobro ispao, ima zanimljive glumce u epizodnim ulogama, formuličnu priču i obilje tuče. Gary Fleder zna da bude (kad mu je stalo) zanatski potkovan i artikuliran, posebno u žanru trilera, ali je sklon svaštarenju, ošljarenju i zanemarivanju detalja, posebno onih koji se odnose na zdrav razum i logiku.

Film počinje nenamerno komično: Jason Statham sa dugačkom kosom, obučen po motorističkoj modi. Naravno, to mu stoji kao svinji sedlo, izgleda kao policajac na tajnom zadatku i ne znam kako je uspeo da se infiltrira među motorističku bandu koja valja drogu. Eksplozija jedna, eksplozija druga, kolege naprave sranje umesto da ga poslušaju i eto nama pičvajza. Ova uvodna scena možda služi da pokaže glavnog lika kako je sposoban da se mlati, puca i taktički razmišlja istovremeno, ali ćemo kasnije shvatiti da nije samo u pitanju portret, nego da je scena važna i za radnju. Pomalo očekivano, ali svejedno zanimljivo.

Fast-forward, dve godine kasnije Broker (Statham), sada sa uobičajenom frizurom, je udovac koji sa kćerkicom (Vidović) pokušava da živi povučeno na velikoj plantaži duboko u močvarama Louisiane, dok mala Maddy ne demonstrira zavidno znanje samoodbrane kada je u školi napadne siledžija. E, sad, na Jugu smo, i tu porodične svađe i osveta znaju da se vuku u nedogled, a detinjarija poput klinačke tuče će povući niz događaja. Prvo će siledžijini roditelji pokušati da reše stvar, ali će otac dobiti po pički od Stathama. Onda će majka (Kate Bosworth u dimenzijama svedenim na Kate Moss), nervozna korisnica meta-amfetamina, u priču uključiti svog brata Gatora (Franco), lokalnog “kuvara” i dilera većeg formata.

Ovu formulu je provalio Sam Peckinpah još u Straw Dogs, i od tada je reciklirana nebrojeno puta: mirni došljak će se naći na meti nazadne, zaostale i agresivne zajednice. Varijacije na temu nisu strane, stranac može biti kukavni knjiški moljac, ali može biti i ratni veteran, ili bivši policajac. “Backwoods”, “Southern Gothic” i slično su opšta mesta u kinematografiji, i često se, nažalost, svode samo na grube skice. Kada se to uradi kako treba, detaljno i u dubinu, dobijemo Winter's Bone ili Shotgun Stories, filmove sa nekakvom socijalnom i/ili psihološkom potkom. Akcioni žanr to ne podrazumeva, može da prođe i bez dubine, ako je atmosfera pogođena, ako je sama akcija zabavna, ako je heroj uverljiv, a negativci zanimljivi ili obrnuto.

Najjače oružje Homefronta je veliki broj dobrih glumaca u epizodnim ulogama. Od mršave Kate Bosworth, preko “folksy” Clancy Browna u ulozi ljigavog šerifa, Franka Grilla i Chucka Zita u ulogama zajebanih krimosa do Omara Bensona Millera kao crnog “sidekicka”, junakovog drugara i lokalnog informatora na temu ko je ko u okrugu. Međutim, glumci od kojih se najviše očekuje su ispod željenog nivoa. Winona Ryder je otišla potpuno van svoje tipične uloge, ovde igra Gatorovu povremenu devojku, partnerku u zločinu i vezu sa motorističkom bandom. Ona nije imala običaj da igra negativce, posebno ne trezvene i proračunate, i to joj ne stoji. Ono što je dobro, vidi se da se sjajno zabavljala kreirajući svoj lik, ali ispada loše to što se previše zabavljala, zezala i eksperimentisala, pa je uloga ostala neuverljiva. James Franco je sposoban da odigra negativca, ali ovde to ne uspeva. Da, glumi ludilo i pomalo reciklira lik Aliena iz Sprinbreakers, ali njegovo ludilo je više od smešne nego od opasne sorte. Budimo realni, žgoljav kakav je, teško može uplašiti žgoljavu Winonu Ryder, ali u obračunu sa Jasonom Stathamom, Franco ispada neravnopravan protivnik.

Međutim, Statham je tek priča za sebe. Budimo realni, on nije neki glumac širokog raspona, svaka njegova uloga liči na prethodnu. On zna da se šiba i da izvede neke fizičke akrobacije. Dok se bavi time, on je uverljiv i zabavan, iako je sve to repetitivno. Međutim, kada pokuša da svom šibadžiji da karakter, ostaje neuverljiv. Statham ne može proći kao miran i povučen čovek koga je muka naterala da se brani zato što, prosto i jednostavno, neskriveno uživa u tuči, i ima onaj ludački sjaj u očima kad god treba da se potuče. Kada takvu ulogu imaju Chuck Norris ili Steven Segal, očito loši i nikakvi glumci, to se može protumačiti ironično i parodično i ima komični efekat. Kada takvu ulogu dobije Stalone ili Clint Eastwood, i uopšte, neki glumac sa makar malo karaktera i znanja, to izgleda pristojno. Statham je ni tamo ni 'vamo, niti je toliko nikakav glumac da služi kao materijal za viceve, niti je dovoljno dobar glumac da bi mogao da odigra više od jedne uloge. Kao Broker je neuverljiv do bola, nesposoban da odigra nijednu složeniju emociju, nesposoban da govori sa američkim akcentom (tu ciljam na Schwartzenegger / Van Damme nivo nesposobnosti) i da se odlepi od “cockney” huliganskog imidža.

Kod akcionih sekvenci, reditelj se uglavnom oslanja na Stathamove akrobacije i njegovu fizičku spremu. Par eksplozija i nešto CGI-ja su sasvim dovoljni da pokvare ionako mršav utisak, prosto izgledaju jeftino i naivno. Kamera je dosta muljava, i prilično manjka stilizacije. Da je film ekonomičniji sa resursima, možda bi zaličio na radove Waltera Hilla, da je malo ekstravagantniji i rastrošniji, možda bi prizvao u sećanje raskošne “over-the-top” spektakle Johna Wooa.

Homefront od početka do kraja liči na nesrećno, nesuđeno, kompromisno, “srednje” rešenje. Pristojan je, može se pogledati, posebno ako se isključe nervni centri za zdrav razum i logiku, i ima “payoff” na različitim mestima. Međutim, mogao je biti mnogo bolji. Razvija mi se teorija u glavi da je Stalone zapravo hteo da napiše film za sebe i da peti deo Ramba sa ovakvom nekakvom pričom vrati nazad u Ameriku i na trag prvog dela. To bih voleo da vidim. Homefrontu se bih vraćao.