Homefront / Hinterland

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Stefan Ruzowitzky

scenario: Stefan Ruzowitzky, Hanno Pinter, Robert Buchschwenter

uloge: Murathan Muslu, Liv Lisa Fries, Marc Limpach, Max von der Groeben, Maximillien Jadin, Timo Wagner, Stipe Erceg, Aaron Friesz

Iako je nedavno bio kinematografski pod-zastupljen u odnosu na Drugi, Prvi svetski rat se poslednjih desetak godina, delimično usled i okrugle stote godišnjice, nametnuo kao jedna od „vrućih“ tema. Istorijska distanca pomogla je utoliko da više nema, etički gledano, zabranjenih uglova posmatranja, a nova saznanja iz domena psihologije i psihijatrije su kao centralnu temu povezanu s Prvim svetskim ratom ispostavile traumu i post-traumatski stres. Trauma i post-traumatski stres prisutni su bili, a ponegde i ostali, i na nacionalnom, a ne samo na individualnom nivou, posebno u zemljama jako uključenim u rat čiji se državni okvir promenio do neprepoznatljivosti.

Svoj film Hinterland austrijski reditelj Stefan Ruzowitzky otvara na rečnom brodu koji Dunavom putuje prema Beču. Godina je 1920, a major Peter Perg (Muslu) i njegovi ljudi su bivši zarobljenici koji se sa dve godine zakašnjenja vraćaju s ruskog fronta. U rat su otišli kao vojnici i oficiri velikog Austrougarskog Carstva, a vraćaju se kao vojnici poražene i rasformirane države u sredinu koja ne može ili neće da ih primi dalje od skloništa za beskućnike i skitnice. Uostalom, šta ako su u zarobljeništvu dobili nove, opasne, boljševičke ideje? Ne bi bili prvi...

Perg izgleda kao da se drži nešto bolje od svojih saboraca i kao da zna kuda ide jer ipak ima stan u gradu i porodicu koja ga čeka. Ispostavlja se da je stan prazan, da ga je supruga napustila i otišla da živi na selu, te da Perg, osim krova nad glavom, nema ništa, što će postati još manje kada bude opljačkan nakon prve noći. Usled tranzicione situacije, a naročito nepoverenja prema bivšim vojnicima, pozornici hapse njega, a ne džeparoša. Sreća u nesreći za Perga je to što će u policiji biti komesar Victor Renner (Limpach), njegov stari poznanik i prijatelj.

Perg je, naime, pre rata bio policajac, specijalizovan za ubistva, posebno ona čudna i brutalna, pa će mu Renner ponuditi posao, uprkos nepoverenju i niže rangiranih policajaca i komande. Perg im je potreban jer Beč potresaju čudna i brutalna ubistva čija su meta ratni veterani i bivši logoraši koji su ujedno i Pergovi saborci i kolege. Hoće li u gradu u kojem se okupljaju najrazličitiji politički elementi (anarhisti, komunisti, socijalisti, nacionalisti, proto-nacisti) bivši inspektor koji i sam klizi u ludilo uz pomoć manje iskusnih, lenjih i korumpiranih policajaca i forenzičarke Therese Körner (Fries) rešiti slučaj u kojem i sam može postati žrtvom?

Po količini materijala i podataka koje u svoj film Ruzowitzky i njegovi ko-scenaristi ubacuju, čini se da su im ambicije da se Hinterland proširi na serijal filmova koji kombinuju žanrovske standarde trilera o serijskim ubistvima sa nešto izmenjenim „period piece“ pristupom. Zapravo, ovde je taj tretman perioda u zanatskom i tehničkom smislu ono što je zanimljivije od same dramaturgije filma. Hinterland je, naime, snimljen kompletno ispred ekrana, a sva scenografija je digitalno projektovana i neobično dizajnirana na tragu nemačkog ekspresionizma, što je dodatno podvučeno i iskošenim rakursima iz kojih direktor fotografije Benedict Neuenfels snima.

Jasno, ovde se radi o direktnoj nameri, a ne o prigodnom rešenju i upravo je taj stil koji Hinterland pomera prema granicama animiranog filma njegov glavni adut, čak i kada se s akcentom na njega preteruje i čak i kada deluje posve lažno na granici kiča. Originalnost ideje da se spoji vizuelna umetnost i kinematografija ekspresionizma s probranim elementima „giallo“ i uopšte evropskog žanrovskog filma (u nekim od scena u kojima do izražaja dolazi osvetljenje jarkih boja) dovoljna je da zamaskira poneki nedostatak koji film ima na dramaturškom planu na kojem je pretrpan detaljima koji ne stižu da se razrade, za šta može biti prostora u nastavcima ako ih bude, a verovatno hoće.

Takođe, Hinterland može da ustoliči u Beču rođenog glumca turskog porekla Murathana Muslua kao veliku austrijsku filmsku zvezdu kojoj se ne dodeljuju uloge samo i isključivo po obrascima političke korektnosti. Njegovo prisustvo na ekranu je impozantno, a ludilo koje kanalizira sasvim u skladu s ludilom koje Ruzowitzky cilja. Sam Ruzowitzky, pak, globalno je poznat po Oscaru za strani film s filmom The Counterfeiters koji je, kao ratna drama s tematikom s margine Drugog svetskog rata, pak, predstavljao izuzetak u njegovoj uglavnom žanrovski obojenoj karijeri. Je li s Hinterlandom pogodio pravu formulu? Vreme će pokazati.

The Forbidden Room

2015.

režija: Guy Maddin, Evan Johnson

scenario: Guy Maddin, Evan Johnson, Robert Kotyk, John Ashbery, Kim Morgan

uloge: Roy Dupuis, Clara Furey, Louis Negin, Udo Kier, Gregory Hlady, Mathieu Amalric, Noel Burton, Geraldine Chaplin, Jacques Nolot, Maria de Medeiros, Charlotte Rampling, Ariane Labed

The Forbidden Room je filmsko iskustvo na koje vas ni ja ni niko drugi ne može pripremiti, niti ga može verodostojno objasniti ili prepričati. Možda će vam od pomoći biti jedna jedina informacija - da ga je, u saradnji sa Evanom Johnsonom režirao Guy Maddin, kanadski majstor izuzetno čudnih filmova. Iako možda njegovi filmovi svaki za sebe ne tvore potpuno smislenu celinu, mora mu se odati priznanje da je u stanju interesantno nabaciti i razraditi određene ideje, i da njegovi filmovi imaju ozračje koje dugo ostaje u memoriji gledaoca, kao i pojedini prilično upečatljivi, bizarni detalji. U tom smislu je The Forbidden Room možda najambiciozniji Maddinov projekat koji najviše podseća na vožnju u izuzetno mračnom luna-parku ili na drogirani trip na uvrnutom vašaru.

Struktura filma je nalik na babuške, one ruske lutke koje vam je već neko doneo sa službenog puta u bivši SSSR. Dakle, imamo priču u priči u priči u priči, i film skače s nivoa na nivo, iz priče u priču, tako da u filmu imamo više od 10 odvojenih, a opet nekako povezanih priča. A glumci, od kojih su neki relativno velika i poznata imena (Mathieu Amalric, Charlotte Rampling, Geraldine Chaplin, Maria de Medeiros, Udo Kier, Roy Dupuis) se pojavljuju u po nekoliko različitih uloga.

Recimo, sve počinje kao ekranizacija lažnog priručnika o pravilnom kupanju u kadi gde matori tip zbog kojeg bi ste bez sumnje odmah pozvali policiju objašnjava rutinu kupanja. Međutim, kako kadar ponire u kadu, nailazimo na podmornicu i radnja se seli tamo. Posada je u opasnosti: voze opasni, nestabilni teret (eksplozivni žele), ne mogu izroniti, fali im zraka i ne mogu otići do kapetanove, naslovne sobe. Jedina nada im je da jedu palačinke koje imaju zračne džepove i tako održavaju svoje stanje. Na podmornici se pojavljuje drvoseča koji im kaže da ne zna otkud tu i da je sa svojim kompanjonima išao spasavati otetu devojku od šumskih razbojnika. Nije to ni približno sve, imaćemo muzički intermezzo u vidu pesme o stražnjicama, doktora koji leči žene lomeći im kosti pa ga stiže zaslužena osveta, gospodina koji je ženi za kasni rođendanski poklon kupio statusu Janusa, pa se pod njenim uticajem noću pretvara u monstruma i još koječega što će vas nasmejati, zabaviti ili šokirati na ovom putu koji će postati senzacijska bomba.

Posebno treba obratiti pažnju na vizuelni identitet filma, jer tu ima svega i svačega. I ispranog, dvotračnog, odnosno dvobojnog “Technicolora”, i crno-belih delova, i nemih i šušketavo zvučnih pasaža. Film je sniman digitalno, ali su Maddin i Johnson sa saradnicima pažljivo dodavali slojeve i efekte kako bi ovaj film imao šmek 30-ih godina kada se još ni boja ni zvuk nisu nametnuli, nego se sa njima samo igralo i isprobavalo. Tematski, moguće i svaki od pasaža smestiti baš u taj period.

Pozadinska priča oko filma je takva da su Maddin i Johnson za jedan svoj nevezani projekat istraživali izgubljene i napuštene filmove manje ili više poznatih, uglavnom evropskih autora iz perioda prelaska sa nemog filma na zvučni i da su pokušavali da rekonstruišu izgubljene delove. The Forbidden Room inspiraciju vuče odatle (više su nego primetni odjeci nemačkog ekspresionizma i “gothic” priča sa prelaza vekova), ali nije kolekcija tih rekonstruiranih filmića. Svaki sekund filma je pažljivo snimljen za potrebe filma sa starim, izgubljenim filmovima na umu i varijacijama, odnosno posvetama poznatim legendama od Frankensteina do Dr Jekylla i Mr Hydea i uobličen tako da bude ultimativna vožnja kroz festival starih filmova.

Naravno, moguće mu je prići sa više strana. Ima tu i više nego dovoljno materijala za psihoanalizu, kao što ga je moguće tumačiti sa filmsko-istorijskog aspekta, pa čak i kao neko razmatranje kulturnih tokova, ili kao raspravu o žanru u određenom periodu. Ambiciozno, svakako. Pretenciozno, možda. Remek-delo, sasvim moguće. Luda vožnja, naravno. The Forbidden Room je film koji jednostavno morate pogledati, možda i više puta, i pustiti da vas “uradi”, zbuni, nasmeje, raspizdi, kako god. Jedno je sigurno, ravnodušni biti nećete.