Rumours

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kanadski autor Gaj Medin je možda i najveće ime savremenog filmskog nadrealizma. Od sredine 80-ih godina do sada, kao scenarista i reditelj potpisao je već 70 naslova, uglavnom kratkometražnih, ali i 13 dugometražnih. Od 2014. godine, kao ko-autor mu se pridružuje i Evan Džonson, dok Evanov brat Gejlen u priču ulazi tri godine kasnije.

Medinov najnoviji film Rumours je, dakle, treća dugometražna saradnja s Evanom (posle filmova The Forbidden Room i The Green Fog), a druga s Gejlenom Džonsonom. Nakon premijere u Kanu, film kruži festivalima kao što su Sidnej, Minhen i Karlovi Vari, gde smo i imali prilike da ga pogledamo.

U alternativnoj sadašnjosti ili bliskoj budućnosti održao se sastanak lidera G7 u jednom nemačkom dvorcu, a njegov cilj bio je adresiranje neimenovane, ali sasvim sigurno ozbiljne krize koja preti celom čovečanstvu. Sastanak je završen, ali lideri moraju sastaviti i doneti zajedničku deklaraciju za šta možda baš i nisu sposobni.

Američki predsednik (Čarls Dens) je star, sklon dremanju i pokazuje znakove demencije. Francuski predsednik (Deni Menoše) je razmetljivac. Italijanski premijer (Rolando Ravelo) je kukavica koja ne voli da se meša ni u svoj posao. Japanski premijer (Takehiro Hira) pokušava biti ekspeditivan, ali je nemaštovit. Kanadski premijer (Roj Dipua) je depresivac i serijski zavodnik, zbog čega se nalazi u centru ljubavnog trougla s britanskom premijerkom (Niki Amuka-Berd) koja pokušava da se od njega distancira nakon incidenta s prethodnog sastanka i nemačkom kancelarkom (Kejt Blančet) i domaćicom sastanka koja ni u kom slučaju nije imuna na šarm svog kanadskog kolege i sada oseća priliku.

Kada se tokom završnog sastanka spusti gusta magla, posluga iz dvorca nestane, a iz zemlje počnu da izlaze nekoliko hiljada godina stari mrtvaci s očuvanom kožom, ali bez kostiju, naši „junaci“ moraju da spasavaju prvo sebe, pa onda i svet. Pitanje je samo koliko su za to sposobni, te koliko im mogu pomoći evropski birokrati oličeni u predsedniku komisije (Zlatko Burić) i šefici diplomatije (Alisija Vikander), dok je jedino što nedvosmisleno radi AI-program namenjen otkrivanju pedofilije koji je generisao lik devojčice Astrid...

U prvoj trećini filma čini se kao da su Medin i braća Džonson zalutali na tuđi teren, u ovom slučaju na teren majstora političke satire Armanda Janućija (In the Loop, The Death of Stalin) na kojem se ne snalaze savršeno budući da skoro pa rafalno kroz likove i njihove dijaloge zbijaju prvoloptaške šale na temu trenutnog stanja stvari u svetu i birokratizacije koja onemogućava rešavanje kriza. Opet, ako uzmemo da su satira i nadrealizam povezani, odnosno da je nadrealizam delom i nastao iz potrebe da se narugamo istini koju nam diktira politika, onda ipak možemo zaključiti da je rediteljski trio donekle i na svom terenu.

Svaka sumnja biće odagnana kada se od komičnog realizma film pomeri ka teritoriji fantastičnog i nadrealnog, a naši junaci krenu na put kroz mračnu šumu, i doslovno i metaforički rečeno. Po pitanju dizajna i izvedbe u audio-vizuelnom sektoru, film je izvrstan zahvaljujući scenografiji Zosje MekKenzi, fotografiji Stefana Ćupeka i muzici Kristijana Eidnesa Andersena toliko da ne primećujemo da se u principu tu radi o praznom hodu i kupovini vremena do poente na kraju.

Na glumačkom planu zapravo imamo slučaj da slavni glumci imaju skice od likova, pa zapravo mogu da se zafrkavaju s njima, bilo u tipu uobičajene uloge, bilo kontra njega. U tom smislu, najbolje prolazi Roj Dipua kao kanadski premijer koji je najbliže ne samo protagonisti, nego i heroju, čak i super-heroju ovog filma, ali kod drugih je moguće iščitati i neke druge, malo suptilnije štoseve, recimo kad Čarlsu Densu pobegne britanski akcenat.

Konačno, kada dođe do same satire, nju ne treba shvatati preterano ozbiljno jer gađa prilično veliku metu koju teško može da promaši, ali neku partikularnost i dubinu ne valja očekivati. Možda je baš zbog toga Rumours idealni komad lagane, a uzbudljive filmske literature za ovo leto u ne baš veselom političkom ambijentu koji može postati i neprijatniji.

The Forbidden Room

2015.

režija: Guy Maddin, Evan Johnson

scenario: Guy Maddin, Evan Johnson, Robert Kotyk, John Ashbery, Kim Morgan

uloge: Roy Dupuis, Clara Furey, Louis Negin, Udo Kier, Gregory Hlady, Mathieu Amalric, Noel Burton, Geraldine Chaplin, Jacques Nolot, Maria de Medeiros, Charlotte Rampling, Ariane Labed

The Forbidden Room je filmsko iskustvo na koje vas ni ja ni niko drugi ne može pripremiti, niti ga može verodostojno objasniti ili prepričati. Možda će vam od pomoći biti jedna jedina informacija - da ga je, u saradnji sa Evanom Johnsonom režirao Guy Maddin, kanadski majstor izuzetno čudnih filmova. Iako možda njegovi filmovi svaki za sebe ne tvore potpuno smislenu celinu, mora mu se odati priznanje da je u stanju interesantno nabaciti i razraditi određene ideje, i da njegovi filmovi imaju ozračje koje dugo ostaje u memoriji gledaoca, kao i pojedini prilično upečatljivi, bizarni detalji. U tom smislu je The Forbidden Room možda najambiciozniji Maddinov projekat koji najviše podseća na vožnju u izuzetno mračnom luna-parku ili na drogirani trip na uvrnutom vašaru.

Struktura filma je nalik na babuške, one ruske lutke koje vam je već neko doneo sa službenog puta u bivši SSSR. Dakle, imamo priču u priči u priči u priči, i film skače s nivoa na nivo, iz priče u priču, tako da u filmu imamo više od 10 odvojenih, a opet nekako povezanih priča. A glumci, od kojih su neki relativno velika i poznata imena (Mathieu Amalric, Charlotte Rampling, Geraldine Chaplin, Maria de Medeiros, Udo Kier, Roy Dupuis) se pojavljuju u po nekoliko različitih uloga.

Recimo, sve počinje kao ekranizacija lažnog priručnika o pravilnom kupanju u kadi gde matori tip zbog kojeg bi ste bez sumnje odmah pozvali policiju objašnjava rutinu kupanja. Međutim, kako kadar ponire u kadu, nailazimo na podmornicu i radnja se seli tamo. Posada je u opasnosti: voze opasni, nestabilni teret (eksplozivni žele), ne mogu izroniti, fali im zraka i ne mogu otići do kapetanove, naslovne sobe. Jedina nada im je da jedu palačinke koje imaju zračne džepove i tako održavaju svoje stanje. Na podmornici se pojavljuje drvoseča koji im kaže da ne zna otkud tu i da je sa svojim kompanjonima išao spasavati otetu devojku od šumskih razbojnika. Nije to ni približno sve, imaćemo muzički intermezzo u vidu pesme o stražnjicama, doktora koji leči žene lomeći im kosti pa ga stiže zaslužena osveta, gospodina koji je ženi za kasni rođendanski poklon kupio statusu Janusa, pa se pod njenim uticajem noću pretvara u monstruma i još koječega što će vas nasmejati, zabaviti ili šokirati na ovom putu koji će postati senzacijska bomba.

Posebno treba obratiti pažnju na vizuelni identitet filma, jer tu ima svega i svačega. I ispranog, dvotračnog, odnosno dvobojnog “Technicolora”, i crno-belih delova, i nemih i šušketavo zvučnih pasaža. Film je sniman digitalno, ali su Maddin i Johnson sa saradnicima pažljivo dodavali slojeve i efekte kako bi ovaj film imao šmek 30-ih godina kada se još ni boja ni zvuk nisu nametnuli, nego se sa njima samo igralo i isprobavalo. Tematski, moguće i svaki od pasaža smestiti baš u taj period.

Pozadinska priča oko filma je takva da su Maddin i Johnson za jedan svoj nevezani projekat istraživali izgubljene i napuštene filmove manje ili više poznatih, uglavnom evropskih autora iz perioda prelaska sa nemog filma na zvučni i da su pokušavali da rekonstruišu izgubljene delove. The Forbidden Room inspiraciju vuče odatle (više su nego primetni odjeci nemačkog ekspresionizma i “gothic” priča sa prelaza vekova), ali nije kolekcija tih rekonstruiranih filmića. Svaki sekund filma je pažljivo snimljen za potrebe filma sa starim, izgubljenim filmovima na umu i varijacijama, odnosno posvetama poznatim legendama od Frankensteina do Dr Jekylla i Mr Hydea i uobličen tako da bude ultimativna vožnja kroz festival starih filmova.

Naravno, moguće mu je prići sa više strana. Ima tu i više nego dovoljno materijala za psihoanalizu, kao što ga je moguće tumačiti sa filmsko-istorijskog aspekta, pa čak i kao neko razmatranje kulturnih tokova, ili kao raspravu o žanru u određenom periodu. Ambiciozno, svakako. Pretenciozno, možda. Remek-delo, sasvim moguće. Luda vožnja, naravno. The Forbidden Room je film koji jednostavno morate pogledati, možda i više puta, i pustiti da vas “uradi”, zbuni, nasmeje, raspizdi, kako god. Jedno je sigurno, ravnodušni biti nećete.