All the Bright Places

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Brett Haley

scenario: Jennifer Niven, Liz Hannah (prema romanu Jennifer Niven)

uloge: Elle Fanning, Justice Smith, Alexandra Shipp, Luke Wilson, Kelli O'Hara, Lamar Johnson, Virginia Gardner, Felix Mallard, Keegan-Michael Key

Iako se na prvi pogled čini kao standardna tinejdžerska "plakalica" i ekranizacija "young adult" romana, u All the Bright Places ima dosta više iskrenih emocija i uvida vešto upakovanih u klišee žanra omladinske romantične drame. Brett Haley je ranije u svojoj karijeri vešto radio slične stvari, doduše u drugačijoj postavci: bavio se ili starenjem (I'll See You in My Dreams, The Hero), ili međugeneracijskim odnosima (Hearts Beat Loud). Sada, međutim, svoju poetiku i emocionalnu inteligenciju pokazuje u drugačijim okvirima.

I Violet (Fanning) i Finch (Smith) imaju svoje demone. Nju je saobraćajna nesreća u kojoj je poginula njena sestra ostavila paralizovanu u emocionalnom i socijalnom smislu - boji se automobila, vožnje, druženja. On ima status školskog "frika" zbog svojih emocionalnih ispada koji su, pak, posledica trauma iz detinjstva. Njihov "meet cute" momenat je zapravo onaj u kome je on spasava da ne skoči s mosta. Dok on misli da joj je spasio život, čini se da ona nije baš svesna šta je pokušala.

Sledeća etapa njihovog odnosa je propelirana školskim zadatkom iz geografije: učenici u parovima moraju obići mesta koja im znače u državi, te opisati prirodu znamenitosti i objasniti zašto im znače na ličnom nivou. Kako je, međutim, reč o Indijani koja važi za prilično dosadnu američku državu i uglavnom ravan klaster rezidencijalnih, industrijskih i poljoprivrednih zona, lični faktor tu postaje presudan. Za Violet je to dodatni problem jer, osim što je muče njene fobije, ona je i relativno recentna došljakinja koja niti zna puno o mestu u koje je došla, niti je naročito zanima.

Tako upareni omladinci kreću na svoj zadatak rvući se svako sa svojim demonima, ali i demonima onog drugog. Usput se, očekivano, javljaju romantične iskrice. Suština stvari i ono po čemu i izvorni roman i film istupaju iz mora žanrovski sličnih je dubinski uvid da mi kao vrsta sebe u životu održavamo "popravljajući" nekog drugog. Drugi par rukava je, i to sasvim u skladu sa obrascima "young adult" literature, je, pak, to da ni to ne može trajati večno i da su tinejdžerski demoni, ma koliko odraslima delovali trivijalno, ipak suviše otporni da bi se tek tako zatomili, a i suviše volatilni, pa mogu eksplodirati sa nesagledivim posledicama.

Scenario filma je solidan, iako se previše oslanja na verbalnu komponentu, odnosno na replike, ali mlada i versatilna nada američke dramaturgije Liz Hannah (The Post, Long Shot) radi šta je u njenoj moći da oživi dvoje glavnih likova čije je poreklo prilično "papirnato". Mnogo manje je uspešna kod sporednih, odnosno epizodnih likova koji su svedeni na funkcije i par karakteristika (njeni roditelji, njegova sestra) ili je reč o klišeima (profesor, direktor škole i školski drugovi, a među njima i jedan očiti negativac).

Opet, nema inflacije sentimentalnosti koju možemo očekivati od tipa izvornog romana, za šta možemo zahvaliti Haleyu kao reditelju. To ne znači da nema emocija, a Haley audio-vizuelne elemente poput muzike Keegana DeWitta i fotografije Roba Givensa koja se topi u bojama kasnog proleća i ranog leta sjajno slaže u film koji se ne boji zalaska u mračnije vode. Ono čega fali u poređenju sa Haleyevim ranijim radovima je rad sa glumcima: dok Justice Smith uspeva da kanališe energiju pesnika i filozofa koji se pravi da je baraba i pobunjenik sa ili bez razloga, Elle Fanning prečesto zalazi u neprijatno pojačane emocionalne registre, što je uostalom i njen manir. Mlada glumica igra u dosta filmova gotovo serijski i po pravilu u određenom tipu uloge, pa ju nije uvek lako prenuti. Ali i pored toga, Brett Haley je uspeo da se sa All the Bright Places probije do vrha "young adult" kinematografije.

The Hero

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Brett Haley

scenario: Brett Haley, Marc Basch

uloge: Sam Elliot, Laura Prepon, Krysten Ritter, Nick Offerman, Katherine Ross

Ovo zvuči bolno poznato. Ostareli glumac Lee Hayden (Elliot), nekada filmska i televizijska zvezda u žanru westerna, sada živi na svojoj staroj slavi i povremenim tezgama kao glasovni glumac za reklame i džinglove, dok većinu svog slobodnog vremena provodi pijući alkohol i pušeći travu sa svojim nekadašnjim glumačkim partnerom, a sada dilerom (Offerman). Familiju je zeznuo, sa bivšom ženom (Ross) je još i u pristojnim odnosima, dok mu kćerka (Ritter) ne može oprostiti što nije bio prisutan u njenom odrastanju.

Kada mu lekari postave dijagnozu prilično terminalnog raka, Lee će shvatiti da je uludo potrošio svoje vreme na zemlji, pa će morati na ovaj ili onaj način da se pomiri sa svojom smrtnošću, pa onda i sa svojim najbližima. On možda pokušava da oživi trenutke slave gledajući naslovni film koji je označavao njen vrhunac, ali bi želeo još jednu ulogu po kojoj će ga pamtiti i koja će mu biti testamentarna. Pomoć za svoj životni poduhvat će dobiti sa neočekivanog mesta, od ne baš slavne komičarke Charlotte (Prepon) sa kojom deli dilera, koja će mu pomoći da se suoči sa samim sobom i sa kojom će dobiti šansu možda za poslednju ljubav u životu.

Naravno, to je sve kliše do klišea, od ostarelog glumca, preko loših odnosa sa kćeri, pa do spoznaje o raku kao trenutku odluke i ljubavi koja ne poznaje granice u godinama. Čak je i premijera na Sundance festivalu i pozitivni odium koji je tu nastao takođe svojevrstan kliše, ovaj film se naprosto uklapa u žanr indie-drame koji se tamo forsira iz sve snage. Naravno da će kao slučajno naleteti na kćerku, da će ona pitati otkud on tu, da neće znati čime se ona trenutno bavi. Naravno da ćemo dobiti pod-zaplet sa nekim njegovim ekscesom koji će postati senzacija na internetu i usmeriti medijsku pažnju na njega. Naravno da je Charlotte više kolekcija ideja, malo mračniji, skoro sredovečni “twist” na klasik “manic pixie dream girl”, nego što je zapravo osoba.

Doduše, Laura Prepon (That 70’s Show u mladosti i silne epizodne uloge u indie filmovima i na televiziji posle toga) je igra tako što se poigrava sa svojom personom ekstremno cool ženske i to je oku ugodno, ali nemojmo zaboraviti da je u osnovi svega očita konstrukcija. Slično važi i za dilera, nekadašnjeg glumca koji je mnogo brže potonuo u opskurnost kojeg sasvim sigurno igra Nick Offerman. Bivša žena i kćerka su, međutim, jedva napisani likovi.

Ali ništa od toga nije presudno za ovaj film i za našu percepciju njega. U centru pažnje stoji Sam Elliot koji igra nešto između samog sebe (Katherine Ross koja mu igra bivšu ženu mu je zapravo supruga, a i zaista često radi reklame) i svoje medijske persone glumca od jedne uloge, večitog epizodiste i (urbanog) kauboja koji zrači sigurnošću u sebe i samouverenošću. Važni su njegovi brkovi i njegov glas, bas-bariton sa jednom notom fine ironije koja se može iščitati iz svakog njegovog pitanja i odgovora. Važna je ležernost sa kojom nastupa. Važne su i te reklame koje radi jer to je lice i to je glas od kojeg biste kupili novi Dodge Ram ili sos za roštilj. Važni su njegovi kaubojski snovi u kojima on tako star može da odjaše u suton.

Sam Elliot je retko kad imao glavne ili noseće uloge u filmovima, i u njima je još ređe pokazivao svoju ljudskost i ranjivost iza lakonskih odgovora i trenirano cool stava. The Hero je film koji ga ceni kao glumca i pruža mu šansu da zablista koju Elliot koristi iz sve snage, odlično se zabavljajući i demonstrirajući svoj raspon. Očito je takođe da ga Brett Haley izrazito ceni kao glumca i da veruje u njega praktično gradeći film oko njega.

U Haleyevom prethodnom filmu koji je služio kao “star vehicle” za još jednu potcenjenu karakternu glumicu starije generacije (Blythe Danner), I’ll See You in My Dreams, Elliot je imao ulogu njenog zavodnika i ultra-cool ljubavnika koja mu je stajala kao salivena. Haley je rešio da stvar, barem što se Elliota tiče, podigne na novi nivo i to radi i deluje organski, bez obzira na prilično ustajala opšta mesta. Uostalom, i I’ll See You in My Dreams je bio sastavljen od uglavnom oprobanih elemenata, pa je bio i više nego dobar film. Iako drugačiji i linearniji, The Hero nije ništa lošiji od toga.

I'll See You in My Dreams

2015.

režija: Brett Haley

scenario: Brett Haley, Marc Basch

uloge: Blythe Danner, Martin Starr, Sam Elliott, Malin Akerman, June Squibb, Rhea Perlman, Mary Kay Place

Ne bih to nazvao baš trendom, jer naprosto nije uzelo toliko maha, ali svakako postoji tendencija u modernoj indie kinematografiji da se filmovi bave starijim osobama. Neko će to posprdno nazvati gerijatrijskim filmovima, ali bih i sa tim bio oprezan. Današnji penzioneri su, naime, odrastali sa filmovima, verovatno više nego što su tako odrastale mlađe, digitalne generacije, i zbog toga su publika na koju se može računati, pa što ne bi bilo filmova o njima.

Uostalom, starost i starenje su prirodne i večite teme, kao i suočavanje sa ta dva procesa. Naravno, uvek postoji mogućnost da to skrene u neko bespotrebno težinjanje i smaranje, patetiku ili “premudre lekcije” koje stariji (nepozvani) dele nama mlađima. A tu je i, naravno, verni pratilac starosti, smrt. Taj kraj svih krajeva filmovi najčešće ne tretiraju pametno ni iskreno, najčešće koristeći nekoliko opšteprihvaćenih formula i klišea, odbijajući da priznaju neraskidivu vezu smrti sa životom. I'll See You in My Dreams je jedan od retkih filmova koji smrti pristupa sveže, iskreno i inteligentno.

Nije smrt tema filma, život je, ali ona se pojavljuje skoro instantno, u drugoj ili trećoj sceni. Našoj junakinji, udovici i penzionerki Carol (Danner) koja živi pristojnim životom niskog intenziteta umire pas, što njenu životnu rutinu čini još praznijom i skoro nepodnošljivom. Film je o njoj i njenom nošenju sa saznanjem da smo prolazni, ali imamo sreće: nema banalizacije niti filozofskog naklapanja, Carol nas je iskreno dobila i zanima nas šta će biti dalje s njom.

Ona osim četvoronožnih ima i dvonožne prijateljice, svoju ekipu za bridž (Squibb, Perlman, Place), jer se filmske i televizijske žene uvek kreću u četvorkama, a bridž je nešto što svi penzioneri igraju, barem u filmovima i na televiziji. Njih četiri će imati zanimljivo, iako ne preterano dubokoumno druženje, a jedna od tih urnebesnih scena (ona sa travom, kolicima sa grickama i policajcem) će totalno biti na tragu Golden Girls. Pored njih, Carol ima i kćerku (Akerman) koja se odselila i započela svoj život, ali najavljuje posetu u skorije vreme.

Ipak, suština zapleta, ako se to može tako nazvati, zapravo je više karakterna studija, su dva frajera. Jedan je opušteni brkati kauboj Bill (Sam Elliott, brkati kauboj iz The Big Lebowski), koji uopšte nije kauboj, nego mu je to imidž i lepo ide uz prirodno samopouzdanje. On će je voditi na izlaske i izlete, naročito na brod nesvakidašnjeg imena “So What” i zapravo će poslužiti kao nekakav “love interest” za treće doba. Drugi je dosta mlađi, Lloyd (Starr), čovek koji je završio studij poezije i radi kao čistač bazena, a od svega se brani auto-ironijom. On će je voditi na karaoke, njih dvoje će postati drugari po piću i oformiće jedno neobično međugeneracijsko prijateljstvo, sa blagim naznakama nečeg većeg: fascinacije ili čak ljubavi.

Glede radnje, ne dešava se ništa epohalno, i sve je, onako, niskog intenziteta i rekao bih čak obično i rutinski. Neće nam neke velike istine biti jasne u sekundi, niti će se likovi promeniti do neprepoznatljivosti. Samo će u tom blagom luku saznati neke stvari jedni o drugima i sami o sebi. To nipošto ne znači da je I'll See You in My Dreams dosadan i prazan film, jer u njemu ima i humora i topline i nečeg životnog, da ne pominjemo vrlo interesantne likove i kompetentnu glumu, kako od Blythe Danner, tako i od ostalih.

Ono čime film pleni je iskrenost. Ne samo da se mogu pronaći biografske poveznice između Blythe Danner i njenog lika, obe su udovice, uspešne žene i imaju odrasle i ostvarene kćeri (Dannerova je udovica Brucea Paltrowa i majka Gwyneth Paltrow), nego se sa sigurnošću može pretpostaviti da se autor filma Brett Haley ispoljio kroz lik Lloyda. Takva inteligentna postavka i tretman likova nipošto nije slučajan, posebno kada uzmemo u obzir da je Haley mlad autor, pa možemo pretpostaviti da je u njegov život u nekom trenutku ušla neka fascinantna starija gospođa i nadahnula ga svojom mudrošću i energijom. Zaista retko imamo slučaj da se različite generacije tako razumeju, i I'll See You in My Dreams zaslužuje moju preporuku.