White Bird in a Blizzard

2014.

scenario i režija: Gregg Araki (po romanu Laure Kasischke)

uloge: Shailene Woodley, Eva Green, Christopher Meloni, Thomas Jane, Angela Bassett, Sheryl Lee, Shiloh Fernandez

Gregg Araki je oduvek važio za provokativnog autora. Osamdesetih je privukao pažnju pravih ljudi i pravih festivala. Devedesetih je uspešno provocirao publiku i kritiku sa skoro svim svojim filmovima seksualne tematike (pre svega Teenage Apocalypse trilogijom: Totally Fucked Up, Doom Generation i Neverland) u kojima nije štedeo trenutno stanje američkog društva. U prvoj dekadi novog milenijuma snimao je nešto proređenijim tempom i njegovi filmovi nisu više bili “vruća roba”, ali su svejedno uglavnom bili kvalitetni. Mysterious Skin (2004) mu je po mišljenju relevantne kritike najzrelije delo, a jedino je Smiley Face, klasična stoner komedija, štrčao u njegovoj filmografiji. Sa najnovijim filmom, White Bird in a Blizzard je po prvi put promašio, a da toga nije ni svestan. Mnogo toga u filmu ne štima.

Ne može se reći da tematika (jedna od, recimo) nije nešto što je blisko Arakiju. U pitanju je odrastanje (a naročito seksualno buđenje) tinejdžerke koja se, ako je verovati scenariju i izvornom materijalu, od ružnog pačeta pretvorila u labuda. Na tom planu, film se još i najbolje drži, iako nas Shailene Woodley u ulozi Kat ne uspeva uveriti da je ikada bila ružno pače. Kao lepi beli labud je sasvim uverljiva: zgodna je i toga svesna, baš kao što je i bistra i toga svesna. Ona i njena ležernost su razlog da se film ipak pogleda.

 

Sama priča o odrastanju nije ni naročito nova ni šokantna (iako ima dosta golotinje, ipak iza filma stoji produkcijska kompanija Wild Bunch) , ali sama po sebi nije naročito problematična. Ona odrasta u predgrađu, sa šonjavim ocem (Meloni) i majkom – očajnom domaćicom (Green), jebe se sa bilmezom od prvog suseda (Fernandez), ali je jasno da ga je prerasla i da joj za nove avanture treba frajer sa više iskustva i integriteta. Naći će ga u četrdesetogodišnjem detektivu – ošljaru (Jane), koji dolazi iz jedne druge, mnogo problematičnije priče u filmu.

U pitanju je triler zaplet koji se sprema da se zahukta kroz ceo film, da bi na kraju bio raspleten najjednostavnijim rešenjem. Naime, majka naše junakinje je jednog dana nestala bez traga. Ponašala se čudno pre toga, brak je bio dosta hladan i problematičan, jedan od onih tipičnih brakova bez strasti, verovatno i bez ljubavi. U svakom slučaju, ona je nestala, pobegla, ubila se ili naletela na nekakvu nevolju kojoj nije dorasla. Naša Kat o tome ne brine baš preterano, ima ona svojih briga, zašto bi ulazila u glavu očajne domaćice, pa makar to bila njena majka.

 

Što nas dovodi do trećeg i ubedljivo najslabije izvedenog aspekta ovog filma: satire života u tipičnom američkom predgrađu. To smo videli već, Sam Mendes je izgradio karijeru na takvom portretu predgrađa koje izaziva dosadu i materijalizam kod svojih stanovnika i kao takvo je uzrok svakog zla. American Beuty je tipičan film te vrste, simpatičan je i može delovati mudro površnim gledaocima, ali vidi se da ispod svega toga stoji jedan veliki “fake”. Takvi štosevi prolaze jednom u životu, Araki se zeznuo što se upustio u kloniranje Mendesovog pristupa uz minimalne varijacije na temu, sve od reda pogrešne.

Prvo, vreme radnje je kraj 80-ih, ali se likovi ponašaju kao da su u pitanju brutalne 50-te, one iz (takođe Mendesovog filma) Revolutionary Road. To samo po sebi ne bi smetalo, možda bi čak bilo efektno u smislu najjeftinije feminističke priče o ženi u okovima kuće čija se sudbina ne menja, bla bla, ali ovde to narušava svaku logiku u priči. U to doba žene – domaćice su imale mali milion načina da troše novac i ubijaju vreme, imale su joge i fitnesse (sa sve Jane Fondom kao ikonom zdravog života i vežbanja), seksualna revolucija više nije bila tako revolucionarna, pa su mogle da imaju i ljubavnike, pa čak ni razvod više nije bio takav taboo, čak ni kod najzagriženijih katolika. Hoću reći, domaćica iz 80-ih ne bi pobegla, čak ni da lovi neke tripove, ona bi se muškarcu osvetila na jedan ili drugi način. Sve deluje karikaturalno, kičasto i besmisleno.

 

Drugi problem koji bode oči je jedan ogroman propust u castingu. Eva Green je samo desetak godina starija od Shailene Woodley i ni uz svu šminku ovog sveta ne prolazi kao njena majka. Dalje, Evi Green ne stoje uloge pasivnih, potrošenih i isušenih žena koje padaju u očaj. Eve Green je idealna femme fatale, ne samo lepotica nego i preduzimljiva žena. Na koncu, njena sofistikacija i evropski šmek je ne čine dobrim izborom za ulogu praznoglave domaćice iz generičkog američkog predgrađa. Možda je ulogu prihvatila zbog izazova, možda zato što je svesna da ne može puno birati (da se ne lažemo, ona je bolja ženska nego što je glumica), možda iz nekog drugog razloga. U svakom slučaju, eksperiment se ovde pokazao kao neuspešan.

White Bird in a Blizzard je frustrirajući film. Frustriraju me silna otrcana rešenja, naivni poetski realizam snova, naracija koja se pretvara u dijalog i jeftina simbolika posvuda. Frustrira me i što moram da postavljam pitanje šta je autor hteo reći. Ali pre svega me frustrira što se u ovom filmu skrivaju barem tri solidna koja guše jedan drugog. Možda je problem u izvornom romanu, možda u preambicioznoj adaptaciji. A možda Gregg Araki po prvi put zaista nema šta da kaže.

The Fault in Our Stars

2014.

režija: Josh Boone

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Webber (po romanu Johna Greena)

uloge: Shailene Woodley, Ansel Elgort, Nat Wolff, Laura Dern, Sam Trammell, Willem Defoe, Lotte Werbeek

Kada se pojavio roman The Fault in Our Stars Johna Greena, neke zablude su bile razvejane. Prva od njih je da klinci ne čitaju i samo vise na internetu. Druga je derivat prve i glasi: ako i čitaju, čitaju samo neku franšiznu literaturu o školama za čarobnjake, devojkama koje se zaljubljuju u svetlucave vampire ili deci koja se bore protiv nekakvih diktatura u distopičnoj budućnosti. The Fault in Our Stars ima veoma “down to Earth”, realnu temu i završetak od kojeg se ne može izmisliti nastavak, pa su mladi knjigu razgrabili i progutali, a filmska ekranizacija se nekako podrazumevala i stigla je u saradnji proverenih indie kadrova pod producentskom palicom velike hollywoodske kuće i, očekivano, pobrala milione.

Moram da priznam da sam filmu prišao sa zakašnjenjem i nemalom skepsom. Knjigu nisam čitao (ko je lud da se u 30-i-nekoj bakće sa “young adult” romanima), ali se o filmu dosta piskaralo okolo. Prvo i osnovno, nisam ljubitelj ljubavnih filmova, iako ima nekoliko koje poštujem ili čak volim. Dalje, još manje sam ljubitelj ljubavnih filmova u kojima neko umire od neizlečive bolesti. Film o dvoje klinaca koji se zaljubljuju na osnovu toga što oboje umiru od raka mi je automatski upalio lampice za kliše i patetiku, i to je trebalo prevladati. Isto tako sam se kanio da pogledam Love Story (1970), pa me je ugodno iznenadio i kao ljubavna priča, ali i muzikom koja je nadživela film i izraženim socijalnim pod-tekstom i hvatanjem duha vremena. Konačno, to je postao ljubavni film koji iskreno volim. Sa The Fault in Our Stars se dogodilo slično. 

Priča kao priča me nije posebno ganula, pošto samo vrlo vešto čekira kliše za klišeom hollywoodske melodrame. Oni se upoznaju i znaju da imaju ograničeno vreme na ovom svetu. Zbližavaju se jer su više komplementarni nego slični. Odlaze u Amsterdam da potraže svog omiljenog pisca i tamo njihova romansa zablista punim sjajem. Jedno od njih umire, drugo ostaje da tuguje i nauči vrednu lekciju o prolaznosti vremena ili šta već. Kraj.

Film me je, međutim, kupio svojim likovima. Oni su klinci, beskrajno simpatični i potpuno u duhu ovog vremena. Razvili su crni humor ili lagano proseravanje kao mehanizam odbrane. Sebični su na onaj simpatičan način i skloni manipulacijama svojih i tuđih roditelja, jer ko bi odbio bolesno dete. Od bolesti nisu ništa mudriji, ali su sami po sebi bistri. Imaju svoje živote, ljubavi, omiljene knjige, pisce, kompjuterske igrice, trenutke zabave i sitna zadovoljstva.

Za to se treba zahvaliti originalnom romanu koji je zbog toga i našao brojnu publiku, ali i scenariju Scotta Neustadter i Michaela H. Webbera koji pušta klincima da budu klinci. Dijalozi nisu drveni, narator je upotrebljen odmereno i u pravo vreme, pretencioznost i patetika se uglavnom vešto izbegavaju. Scenaristički dvojac je potpisao i neke od značajnijih filmova proteklih godina poput 500 Days of Summer i The Spectacular Now. The Fault in Our Stars im je prva i sigurno ne poslednja saradnja sa velikim njuškama iz Hollywooda. Sličan indie pedigre ima i reditelj Josh Boone, čiji je prvenac Stuck in Love zaintrigirao kritiku i publiku. Kao i u slučaju scenarista, Boone takođe grabi ka statusu autora na koga će Hollywood itekako računati.

Ono što nosi ovaj film su glumci. Sam Trammell i Laura Dern su uverljivi kao roditelji glavne junakinje, Nat Woolfe je beskrajno simpatičan kao nekakav “comic relief”, dečko koji je zbog raka ostao bez oba oka, ali ne i bez želje da pravi pizdarije. Willem Defoe ima jednu vrlo mračnu, ali zato upečatljivu epizodu kao cinični i pijani pisac. Što se para sa postera tiče, Ansel Elgort je tu sasvim solidan, iako bi mogao biti ekspresivniji i samouvereniji za svoju ulogu šarmantnog princa, a Shailene Woodley je jednostavno nepogrešiva na svim nivoima, u stanju je da pokaže raskošni talenat i dominira scenom jednako kao i da stvar reši mikro-glumom. Najvažnije od svega, u većini slučajeva je toliko ležerna da nismo sigurni glumi li ona uopšte.

Upravo ona je faktor koji The Fault in Our Stars podiže sa nivoa solidnog filma koji je, eto, poštujući hollywoodske norme na nekoliko mesta skliznuo u patetiku do nivoa dobrog filma kojeg možda mogu nekome preporučiti. Shailene Woodley je pokupila etiketu “nove” Jennifer Lawrence, ali to je samo površno zapažanje na osnovu njihovih uloga u “young adult” filmovima poput The Hunger Games i Divergent. Ima tu i nekih drugih sličnosti, kao što je imidž prirodne devojke. Glupo ih je, međutim, upoređivati, jer su njihove karijere u osnovi drugačije. Jedno, međutim, važi za obe devojke: one će samo rasti kao glumice i za njih ćemo još čuti pošto će, siguran sam, obeležiti filmsku umetnost u budućnosti. Jennifer već ima Oscara (i još jednu nominaciju za možda i najbolju svoju ulogu), a apsolutno nije isključeno da će je Shailene ove godine sustići. The Fault in Our Stars je njen veliki korak napred.