Everything That's Wrong With You / Vse, kar je narobe s tabo

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Urša Menart se vratila na filmsku pozornicu s novim igranim filmom i jedinom svetskom premijerom u takmičarskom programu Sarajeva, Sve što s tobom nije u redu, koji se unekoliko nastavlja na njen prethodni dugometražni igrani uradak Nikad više luzerka (2017). S prethodnikom je pretendovala da bude glas generacije, pa je bez sentimentalnosti govorila o specifičnoj poziciji u životu mlade osobe, onoj između svršenih studija i građenja karijere, kao i o egzistencijalnim i psihološkim problemima s kojima se te mlade osobe suočavaju. Sada ima dve protagonistkinje umesto jedne, za nijansu su starije, ali su im životi i dalje „u leru“, bilo da imaju posao ili ne, a ti životi su se još i više preselili u virtuelnu sferu.

Maruša (Anuša Kodelja) se vratila iz Berlina u Sloveniju da bi se brinula o bolesnoj majci. Majka je umrla, a na Maruši je da se suoči s gubitkom i reši „administrativne repove“ potpuno sama. S ocem i njegovom novom porodicom se ne razume najbolje i to je jedan od razloga zašto pribegava autodestruktivnim obrascima ponašanja kao što su napijanje i drogiranje.

U virtuelnom svetu, Maruša upozaje i počinje da se dopisuje s Aljom (Klara Kuk) koja živi u Nemačkoj, negde na severu i na obali. Njih dve se zbližavaju preko sličnog načina života i obrazaca ponašanja, pa Maruša rešava da, pre nego što se vrati u Berlin, svoju novu prijateljicu poseti uživo. Međutim, za razliku od Maruše koja je brutalno iskrena do nivoa uvredljivosti, čini se da je Alja malo „frizirala“ svoju internetsku personu. Je li prijateljstvo u takvim uslovima života moguće?

Urša Menart je, po sopstvenom priznaju, inspiraciju vukla iz dva izvora. Prvi su bile anegdote, najčešće iz Amerike, o putešestvijama najčešće usamljenih devojaka na drugi kraj zemlje da upoznaju svoje virtuelne prijateljice. Drugi, pak, korona i nametnuta izolacija koja je ljude još dodatno preselila u virtuelni svet.

Rezultat je slojevit film koji je krcat važnim pitanjima s kojima se suočavaju ljudi u savremenom svetu – izolacija, mogućnost prijateljstva, odnos prema sebi i drugima, laži, istini i projektovanoj slici – zapakovan u kamernu dramu i nekakav „roud muvi“ koji tapka u mestu. S time u vezi, valja posebno pohvaliti izdanja mladih glumica i njihovu sinergiju s autoricom koja u karakterizaciji nije pribegavala prečicama i stereotipima, već ih je navodila da odigraju kompletne i životne osobe. Takođe, pomalo dokumentaristička, adaptivna fotografija Roja van Egmonda odlično kreira osećaj „zimske depresije“, „milenijalske anksioze“ i nesigurnosti. Kao nedostatak se može navesti relativna repetitivnost u prosedeu, ali i ona ima neku svoju dramaturšku funkciju, pa možemo zaključiti da se Urša Menart razvija u filmsku autoricu s vrlo distinktivnim potpisom.